Kajmakčalan u Parizu

U znak protesta što je u katedrali Notr Dam okačena i zastava Kosova, Aleksandar Vučić odbija da otputuje u Pariz na centralni, svetski, memorijal povodom 100 godina od završetka Velikog rata. Samim tim ne izlaže se neugodnosti koju je priredio francuski državni protokol da, kao lider Srbije, bude na počasnoj bini iza lidera Kosova i Hrvatske. Srpski predsednik ostaje u Beogradu, polaže venac i drži govor o slavnim danima Srbije, Bojovića, Putnika, Mišića, Milunke Savić… Da li bi ovakvo inaćenje zadovoljilo čaršijske poznavaoce globalne politike i istorije? Da li bi Vučić bio slavljen u zemlji, od svih baštinika slavne prošlosti, jer je odbio da učestvuje u zapadnim smicalicama protiv Srbije i pokušajima revidiranja velike, stogodišnje istorije našeg naroda?

Naravno da se to ne bi desilo. Vučić bi bio raspet kao nikada do sada, da je izolacionista, da je zbog inaćenja propustio priliku da stoji rame uz rame sa liderima slobodnog sveta, da je pljunuo na grobove predaka i njihovo veliko savezništvo sa pravdoljubivim narodima, u koje su ugradili sopstvene živote pre sto godina. Bio bi raspet od manje-više iste „ekipe“, koja sada baca drvlje i kamenje na njega, jer je, valjda, dopustio da bude ponižen pred pariskom Trijumfalnom kapijom, naočigled celog sveta.

Po njihovom tumačenju, verovatno i Emanuel Makron zaslužuje najdublji prezir, jer je na parisku ceremoniju pozvao nemačku kancelarku. Ne samo što je pozvao, nego je Merkelova bila glavni gost na svečanosti na kojoj joj, valjda, nije bilo mesta, kao čelniku države koja je poražena 1918. godine. Da li je sjaj francuske pobede u Prvom svetskom ratu potamneo dolaskom Angele Merkel pred Trijumfalnu kapiju? Razume se da nije, niti je to moguće. Kao što nije moguće da potamni slava srpskih žrtava u Prvom svetskom ratu, niti podvig koji su tada ostvarili, samo zato što su sto godina kasnije francuski protokol-majstori smestili srpskog lidera jedan red dalje nego što smo očekivali. I što je možda bio red.

Jedino ogrešenje prema precima i njihovom herojskom nasleđu bilo bi da je Aleksandar Vučić odlučio da ne otputuje u Pariz. Za bojkot je imao poprilično „savetnika“, pravovernih Srba, eno ih, pune su ih društvene mreže. Bili su gnevni zbog kosovske zastave u Notr Damu, a tek su proključali gledajući iz Beograda TV-prenos sa Šanzelizea, pa nisu časili ni časa da se oglase na Tviteru i Fejsbuku, kako srpski predsednik kalja uspomenu na milion i dvesta četrdeset hiljada srpskih žrtava u Velikom ratu. Jedan od glasnijih i upornijih bio je Vuk Jeremić, koji je revoltiran onim što je video u TV-prenosu, rekao da Vučiću „nije bilo mesto na tuđoj proslavi u Parizu, već na našoj u Beogradu“?!

Šta je drugo mogao da kaže Vuk Jeremić, ovaj „mister NJET“ srpske spoljne politike, čiji će mandat šefa diplomatije biti upamćen po većem broju bojkotovanih međunarodnih skupova nego onih na kojima je prisustvovao. Setite se samo bojkota dodele Nobelove nagrade za mir kineskom disidentu Liju Sjaobou. Baš kao i njegov proteže Boris Tadić, koji je uspeo da pored 150. godišnjice ujedinjenja Italije (možda najvećeg prijatelja Srbije u EU), bojkotuje niz važnih sastanaka, čak i susret sa američkim predsednikom Barakom Obamom!? A da otputuje na proslavu 41. godišnjice libijske revolucije, kao jedan od retkih šefova država i kao počasni gost pukovnika Gadafija, koji će samo godinu dana kasnije skončati izolovan, prognan i ponižen od celog sveta.

„Tuđa proslava“, kaže Vuk Jeremić, žaleći što srpski predsednik stoji u društvu svih lidera sveta, žaleći što Vučić nije ostao kod kuće, uvređen zbog protokola, ali istrajan u dokazivanju da su jedino Srbi žrtve i da je jedino Srbija u pravu… Na tu „tuđu proslavu“ došli su i američki i ruski predsednik, a lideri Francuske i Nemačke nisu se odvajali, jer tako žele da pokažu da njihove dve velike nacije danas grade mir u Evropi, i da su iz rata od pre 100 godina izvukli pouke za hiljadu godina koje slede.

Bilo bi katastrofalno za Srbiju da Vučić nije otputovao u Pariz. Bilo bi neoprostivo propustiti ovakvu priliku da se pred prvom svetskom ligom pokaže Srbija koja je zrela i mudra da i posle sto godina dobro proceni kojem društvu pripada. Iako mala, Srbija je jedan od najvećih heroja i pobednika Prvog svetskog rata i to je istorijska činjenica koju ništa ne može da obori. „Kada se bude pisala istorija ovog rata, njen najslavniji odeljak nosiće naziv – Srbija“, govorio je Robert Lensig, američki državni sekretar u doba Prvog svetskog rata. Ako je Francuska, u ime celog sveta, s punim pravom domaćin memorijala pobede u Prvom svetskom ratu, kakvu bi poruku njen bratski saveznik Srbija poslala nedolaskom šefa države na parisku proslavu? Tačno je, nisu nam se dopali neki protokolarni faulovi u Parizu, ali da li je to bio dovoljan razlog za bojkot ovog civilizacijski važnog događaja? Zašto nam nije smetao dolazak u Pariz nemačke kancelarke ili austrijskog kancelara, čije su pretke naši preci najurili ne samo preko Drine, već i preko Alpa i sa Jadrana… Zato što je smisao Pariza 2018. godine u tome da se izvuče pouka iz 1918. godine. Ceo svet je svojim dolaskom potvrdio da je izvukao pouku, a to je pokazala i Srbija.

„Ili ćete da budete deo sveta ili ćete sami da se isključite. Ja da isključim Srbiju zbog njihovih grešaka i naših slabosti u prošlosti ne mogu i neću“, rekao je predsednik Vučić povodom pariske ceremonije. I jedino tako može da razmišlja i da se ponaša odgovoran državnik.

Evropa 2018. godine je, na sreću, mnogo drugačija od Evrope iz 1918. godine. Drugačija je, bolja i prosperitetnija, zato što je imala snage da krene dalje, ali i da se dobro seća svega šta se događalo. To što se događalo nije joj smetalo da se ponovo poveže, da vremenom ukloni barijere, da se udruži i da od najveće klanice postane najbolje mesto za život na planeti.

Upravo ovo evropsko iskustvo nam može pomoći da sada rešavamo naše probleme koji traju i više od sto godina.

Autor je direktor Međunarodnog instituta za bezbednost iz Beograda