Kakav start za cilj u daljoj budućnosti

Na izgled apsurdna, ova konstatacija je logična i to, ako ništa drugo, a ono iz prostog razloga što su efekti obrazovanja pomereni za 10 pa i 20 godina u budućnost u odnosu na vreme primene postavljenih modela.

U savremenom postindustrijskom društvu koje odlikuje divergentan razvoj raznovrsnih tehnologija, visoka pokretljivost stanovništva i neograničena komunikaciona i medijska povezanost, praktično je nemoguće predvideti okruženje i ključne ekonomske procese koji će dominirati za dve decenije. Štaviše, dve decenije nisu dovoljne, jer je za uspešnost svake ozbiljnije promene u školskom sistemu neophodno adekvatno obrazovati nastavnike, što podrazumeva još dodatnih 5-10 godina ozbiljnog i uspešnog planiranja. Pouzdanije je, čini se, prosto zagledati se u pasulj ili talog od kafe.

Ipak, relativno uspešne u ovom prokleto složenom poslu pokazale su se visoko razvijene zemlje srednje veličine kao što su Danska, Finska, Irska, Norveška, Singapur, Koreja, Španija koje su se, neke više, neke manje, opredelile za razvoj fleksibilne škole, podizanje uloge i inicijative nastavnika i postepeno napuštanje predmetne nastave u korist tematskih ili problemski orijentisanih modula koji se „u hodu“ mogu menjati i poboljšavati.

Naravno, pre svih ovih funkcionalnih intervencija dolazi ozbiljno i strateški dugotrajno političko opredeljenje da je obrazovanje ključno za društveni razvoj iza čega sledi povećano i dugotrajno ulaganje u kvalitet i opremljenost škola i onih koji u tim školama predaju. „Mi ne znamo kako će svet izgledati za dvadeset godina, ali ćemo pokušati da obrazujemo takve nastavnike koji će prepoznavati važne procese i nova znanja i unositi ih u svoj rad“ – takvo je otprilike geslo pametnih i razvijenih koji žele da budu još pametniji i još razvijeniji.

U Srbiji niko nije zadovoljan školom još od prvih decenija nakon Drugog svetskog rata. Pre toga škole su bile relativno retke i uživale su određeni ugled, ali se smatralo da u državi „ima ko će da brine o školama“, pa se i nisu vodile neke značajnije rasprave o njihovom radu i razvoju. Poslednjih barem 40 godina one su postale zanimljiva tema za raznovrsne javne rasprave, kafanske razgovore i političke deklaracije.

Prvu „masovnu“ raspravu o školstvu inicirala je „Šuvarova reforma“ koja je predstavljala pokušaj da se poveća „zapošljivost“ putem povećavanja procenta mladih koji srednju školu završavaju sa nekim konkretnim radnim kvalifikacijama u odnosu na one koji imaju šire opšte obrazovanje ali bez konkretnih stručnih sposobnosti. To je bio rizičan potez nastao pod uticajem površnog uvida u stanje u geografski bliskim industrijski razvijenim zemljama Zapadne Evrope pri tome precenjujući efikasnost i kvalitet domaćeg osnovnog obrazovanja i sposobnost domaće ekonomije da prihvati i uklopi u realan radni proces povećani talas mladih neujednačeno obrazovanih i kvalifikovanih radnika.

Izraz „reforma obrazovanja“ postao je ponovo popularan tokom devedesetih, zatim naredne decenije, pa sve do danas, iako se počesto krio iza dokumenata koji su se nazivali „strategijama“. Sve u svemu, reč je o pokušajima radikalnijih promena u organizaciji i funkcionisanju obrazovanja bilo pod pritiskom spolja (pre svega iz EU), bilo kao posledica istinskog uverenja tekućih ministara ili ključnih političkih igrača da domaće obrazovanje na svim nivoima sve više zaostaje za razvijenim zemljama i realno usporava sve vrste zamisli o ubrzanom ekonomskom razvoju Srbije.

Obrazovanje je veoma komplikovan proces koji zavisi od mnogih faktora koji su formalno locirani u druge resore van direktnog uticaja ministarstva prosvete ili kako se već zove – kao, na primer, što je resor privrede, finansija, ali i lokalne samouprave, rada i zapošljavanja, pravosuđa i ljudskih prava, pa i spoljnih poslova, odbrane itd.

Upravo se u takvoj, previše striktnoj, administrativnoj podeli unutar jedne relativno siromašne zemlje krio jedan od razloga neuspeha nekih dobrih ideja. Jednostavno, borba za ograničeni budžet između rivalskih resora usporavala je, pa i potpuno zaustavljala poteze koji su delovali krajnje razumno i smisleno. Neophodna cirkulacija nastavnika usporavana je krutim radnim zakonodavstvom, jačanje autonomnosti i kvaliteta škola kočeno je beskrupuloznim partijskim kadriranjem i trgovinom, finansijsku sposobnost škole blokirali su zakoni iz domena budžeta i javnih finansija itd.

No, ma kako apsurdno delovalo, jedan od faktora kočenja ozbiljnijih reformi poticao je iz samog obrazovnog sistema, najviše sa visokoškolskih ustanova koje su u borbi za veći broj studenata otežavale promene u obrazovanju nastavnika (na primer, osposobljavanje nastavnika da predaju veći broj predmeta, kvalitetnije pedagoško i metodičko obrazovanje nastavnika, sticanje znanja i veština koje izlaze izvan tradicionalnih okvira postojećih fakulteta i sl.).

Da li će škola kakvu imamo opstati i u kakvoj formi, manje zavisi od naših zakona, strategija ili planova, a mnogo više od trendova u svetu koji, voleli mi to ili ne, nezaustavljivo stižu savremenim komunikacionim kanalima. Budućnost i to ona bliska zahtevaće veoma duboke promene u kojima će se morati dotaći tabui i dogme koje se niko do danas nije usudio da takne (funkcije i organizacija škole, pojam časa i školskog programa, smisao i mehanizmi ocenjivanja i vrednovanja, ideja razreda i odeljenja, uloga i profil nastavnika, postojanje udžbenika itd.).

Bićemo svedoci pojave kojekakvih novih vrsta škola, najraznovrsnijih vidova učenja od kuće i niza čudnih i neočekivanih stvari od kojih većina neće automatski značiti i bolje rezultate. Sadašnji i budući ministri i njihovi ključni saradnici i kreatori politika trebalo bi da imaju mnogo sreće, mudrosti i energije. Te iste osobine moraće da imaju i roditelji i učenici i studenti, pa i svi mi koji to posmatramo iz drugačijih uglova i interesa.

U ovom specijalnom izdanju možete se upoznati sa nekim od promena koje upravo očekuju domaće škole i to iz ugla najodgovornije osobe – ministra prosvete ali i poslovično sjajan prilog našeg najuglednijeg stručnjaka na ovom polju, profesora Ivana Ivića, koji ukazuje na krupne izazove sa kojima se reformski planovi nužno suočavaju. Kao kontrateža ovim prilozima kreatora obrazovnih politika, tu je i iskren i emotivan tekst jedne maturantkinje – uvek je mudro pogledati kroz oči onih koji su, hteli mi to ili ne, objekti naših eksperimenata i pokušaja.

Autor je direktor istraživačke stanice Petnica