Kakav ti je jezik, takva ti je duša

Međutim, čak i da ne postoji uzročno-posledična veza između ubitačne verbalne i ubilačke fizičke agresije, a da postoji hijerarhija zloćudnosti u prilog fizičkoj, obe su deo istog paketa.

Nasilje i destruktivnost su nedeljive sile. Nagoni, porivi i motivi koji ih pokreću su istovrsni, a razlika je samo u snazi unutrašnjih ili spoljašnjih kočnica.

Uz fizičku agresivnost uvek ide i verbalno-psihološka, što najbolje znaju žrtve partnerskog i porodičnog nasilja.

Onaj koji tuče, ranjava, bode, peče, lomi kosti, ubija, isti je koji i urla, vređa, preti, nipodaštava, ponižava.

Obrnuto ne mora da važi, verbalni siledžija nije nužno i fizički, ali i on bukvalno, a ne figurativno, ranjava, ostavlja trajne ožiljke i polako ali sigurno ubija svoju ili svoje žrtve.

Neurološka istraživanja pokazuju da su moždana kola koja se aktiviraju pri fizičkom bolu ista ona kola koja se aktiviraju i pri psihičkom bolu.

Poniženje, emotivni gubitak, prezir, grubost, neuviđavnost drugog čoveka takođe „pale“ tu oblast i izazivaju bol koji se može osetiti u telu (svetski poznat francuski neurolog, psihijatar, etolog i psihoanalitičar Boris Sirilnik, O telu i duši, Akademska knjiga, 2010).

Način na koji se komunicira s ljudima, dejstvom na njihove emocije, deluje direktno i na njihovu biologiju.

U knjizi Socijalna inteligencija (Geopoetika, 2007) doktor psihologije Danjel Goleman objašnjava pojam „emocionalne ekonomije“.

„Kad neko sruči na nas svoja otrovna osećanja – kad prasne od gneva i počne da preti, kad pokaže gađenje ili prezir – onda on u nama aktivira sistem kola za iste mučne emocije. Postupak te osobe ima snažne neurološke posledice! …Svaka interakcija ima emocionalni podtekst. Ma šta radili, mi zajedno s tim možemo da učinimo da se drugi oseti malo bolje, čak i mnogo bolje, ili malo gore – ili mnogo gore… Još dugo ostaje emocionalni odsjaj, ili smrknuće. Ove prećutne transakcije zbiraju se u emocionalnu ekonomiju, u unutrašnje neto dobiti i neto gubitke koje doživljavamo s datom osobom, ili u datom razgovoru ili datog dana. Uveče, neto bilans razmenjenih osećanja u velikoj meri određuje kakav smo dan imali – dobar ili loš.“

Afektivna stanja koja se prenose verbalnom i neverbalnom komunikacijom su zarazna, zakačinjemo ih kao viruse. A kako nas je i korona podsetila, što više virusa upijemo, to nam je teža klinička slika.

Kakva je klinička slika nacije koja je gotovo deceniju kontinuirano izložena radijaciji verbalnih bombi?

Uz sve ekonomske nedaće, pravnu nesigurnost, egzistencijalnu strepnju, zaglavljenost u tranzicionom limbu u kojem bujaju korupcija i nepotizam partokratske kleptokratije.

Razboljevamo se, nesrećni smo, nervozni, konfliktni, kraće živimo i umiremo na rate zbog svakodnevnog negativnog bilansa u emocionalnoj ekonomiji.

Zašto način na koji komuniciramo nije samo pitanje civilizacije i umeća življenja, već stvar života ili smrti?

Odgovor je u prirodi ljudskog bića kao bića-u-odnosu.

Često koristimo pojam „komunikacija“ ili „komunicirati“ kao da se radi o nekom sredstvu ili funkciji.

Međutim, ljudska komunikacija je način na koji ljudska bića uopšte postoje. Komunikacija je sve i sve je komunikacija.

„Komunikacija nije samo neka karakteristika ljudskog bića koja bi ga odvajala od drugih bića, nego je to sama supstanca čoveka, ono što ljudsko biće čini ljudskim bićem. A to znači da nema ničega u ljudskom svetu što nije rezultat ovog bitnog i supstancijalnog određenja čoveka“ (Vojin Simeunović). Ljudsko biće gradi svoj identitet, postaje osoba, ličnost, samo u međuljudskoj komunikaciji. Ličnost je rezultat odnosa koji su je izgradili. Stoga su lični problemi i teškoće nerazdvojni od problematičnih međuljudskih i društvenih odnosa, a kvalitet komunikacije sa drugima čini osnov našeg psihičkog blagostanja. Ljudi obolevaju ne samo mentalno već i fizički od nepoštenih, nepravednih, nesaosećajnih, grubih, manipulativnih i na drugačije načine disfunkcionalnih odnosa. Prema Džejmsu Hausu Karlu Landisu i Debri Amberson, istraživačima s Univerziteta u Mičigenu i Univerziteta u Teksasu, loši društveni odnosi predstavljaju ozbiljan faktor rizika za zdravlje – i u ravni su s posledicama dobro poznatih zdravstvenih rizika poput pušenja, visokog krvnog pritiska, lipida u krvi, gojaznosti i nedostatka fizičke aktivnosti (Ramani Durvasula „Znaš ti ko sam ja“, Laguna, 2019).

Danas smo obuzeti fizičkim zdravljem i formom, koje je postalo naše najdragocenije dobro.

Poruke i preporuke kojima je prezasićen medijski prostor nas svakodnevno opominju da pušenje ubija, da treba izbegavati grickanje između obroka, zdravo se hraniti, biti fizički aktivan i voditi računa o higijeni. R. Durvala, doktorka kliničke psihologije i psihoterapeutkinja, stručnjak za narcisoidni poremećaj ličnosti, opominje: „Kad bi ljudi provodili barem deo vremena uklanjajući konfliktne ljude ili situacije iz svojih života, kao što uklanjaju druge izvore toksina, njihovo zdravlje znatno i trenutno bi se popravilo“ Durvasula, 2019).

Međutim, ponašamo se kao da i dalje verujemo, makar na nesvesnom planu u dualizam tela i duše ili uma, pa odvajamo mentalno i fizičko zdravlje ne shvatajući da oni čine celovit jedinstven organizam i da uz krilaticu da je u zdravom telu zdrav duh jednako važi i da je u zdravom duhu zdravo telo.

Šta da radimo kad ne možemo da izbegnemo sveprisutne agresivne verbalne toksine koji ugrožavaju naše zdravlje?

Da odemo u potpunu unutrašnju emigraciju, da odustanemo od svoje suštine kao društvenih i političkih životinja?

Ali zabijanje glave u pesak, eskapizam, sužavanje percepcije stvarnosti, koštaju mnogo energije i otuđuju nas od nas samih, od drugih ljudi, od zajednice i od sveta.

Jer naša svakodnevna realnost, hteli mi to ili ne, uobličena je društvenim silama, koje strukturišu i boje iskustveno polje svake individue.

Društvene sile, u povoljnom okruženju, mogu biti uglavnom podržavajuće, osnažujuće, razvojne, a u lošem pretežno obeshrabrujuće, obesnažujuće, regresivne i razarajuće.

Deluju nam kao bezlične, poput prirodnih sila, ali su zapravo rezultanta namera, volje, interesa i ciljeva mnoštva pojedinaca i grupa, koju ponajviše određuju i usmeravaju centri moći.

A naše elite moći (ne uma i karaktera), pripadnici vlasti na svim nivoima, narodni poslanici i njihovi medijski glasnogovornici su agresivno toksični agensi.

Svakodnevno nas zasipaju i truju verbalnom agresijom. I kad se besomučno hvale i dive sebi, jedni drugima a najglasnije i najponiznije Vođi (što nedvosmisleno, sa stanovišta psihoanalize, ukazuje na neiskrenost, odnosno na odbrambeni mehanizam reaktivne formacije koji označava pojavu ispoljavanja suprotnih emocija i ponašanja od potisnutih), koriste priliku da nas ozračuju komunikacijom koja ide od natmurene, nabusite, arogantne, preko bahate do neumereno agresivne, mrziteljske, sadističke prema svakome ko im se bezrezervno i u celosti ne priklanja.

Reči „toksini“ i „trovanje“ uopšte ne treba shvatati kao metafore, jer se radi o dokazanim neurološkim i fiziološkim efektima, koje dr Durvasula podvodi pod „toksični porez na zdravlje“.

Antagonistički, agresivni, autokratski način komuniciranja aktivira hormone stresa i izaziva promene u funkcijama imunog sistema.

Kako stil komunikacije izvire iz mentalnog sklopa i karaktera komunikatora, ne treba da imamo nikakve sumnje u to do kojih ekstrema bi išao ovaj režim da mu neke granice ne postavljaju sadašnji istorijski kontekst i moćnije sile.

Zamislimo da zaista živimo u „zlatnom dobu“, koje nam se servira u pauzama između gnevljivih, lažljivih i dehumanizujućih komunikacionih kampanja.

Džaba, opet bismo oboleli i ugušili se u zatrovanoj atmosferi. Ne živi se samo od BDP-a, niti za BDP. Pitajte one kojima partner(ka) ili roditelji pružaju materijalnu sigurnost, ali ih mentalno i/ili fizički zlostavljaju. Mi smo zlostavljana nacija, koja mora ili da se neumereno divi i podilazi ili da trpi torturu. Slažem se, nije verbalna agresija isto što i gađanje živom kokoškom, krvava košulja, paljevina kuće, gubitak posla i, najstrašnije – života, ali je povezano. Koeficijent agresije u jednom društvu meri se prema svim njenim pojavnim oblicima.

Filozofkinja i psihoterapeutkinja