Kako dalje u Srbiji?

Proleće je u Srbiji, ali još nije stiglo srpsko proleće – sreće, slobode, demokratije, pravne sigurnosti, ekonomske stabilnosti i nade: mnogo je nezadovoljnih građana na ulicama ali i van njih; parlamentarni život je dobrano okrnjenog legitimiteta; vladavina prava je skrajnuta pred ličnom i partijskom; Ustav se selektivno čita i poštuje; previše je medijskog i drugog nasilja; pitanje Kosova je nije rešeno… A možda bi mogući sledeći potezi bili:

– Nastaviti nenasilne ali odlučne, redovne i masovne građanske proteste, sa istim ili većim intenzitetom – bez bilo kakve vulgarnosti i primitivizma u govoru i ponašanju – praćene profilisanim i brojčano odmerenim političkim zahtevima i pritiscima;

– Hitno početi, prvo izvan državnih struktura, a onda i uz saradnju s njima, korenite promene izbornog sistema, praćene ažuriranjem biračkih spiskova, uz aktivno međunarodno stručno učešće;

– Javno medijski odmah zakazati i uživo prenositi otvoreni razgovor delegacije sastavljene od istaknutih akademika, u javnosti cenjenih, nepolitizovanih univerzitetskih profesora, odnosno drugih nezavisnih intelektualaca, viđenijih omladinskih aktivista i nekompromitovanih predstavnika Crkve sa Al. Vučićem. S jedne strane – radi preciznog razjašnjenja njegovih krucijalnih stavova i ideja u pogledu budućnosti Srbije, sa ili bez njegovog vođstva, a s druge – s ciljem iznošenje argumentovanih kritika na njegovo javno delanje i ponašanje, uz primerene odrešite predloge i preporuke.

– Prikupljanje ustavno neophodnog broja potpisa građana (bar 100.000) za raspisivanje referenduma (član 108 Ustava) s pitanjem: „Da li podržavate ili odbijate plan predsednika Republike o razgraničenju Srbije s Kosovom“?

– Većinski odgovor „ne“ na jednom takvom održanom referendumu proizvodi, po redovnom toku stvari, kao rezultat Vučićevog apsolutnog neuspeha – njegovu ostavku; uostalom, on je nedavno i izjavio da u tom pogledu ima podršku tek 20% građana !? A u slučaju većinski pozitivnog narodnog odgovora, i autor (i njegov plan) zadobija(ju) naknadni ustavni legitimitet – jer konstitucionalitet ab initio nema i nije ga ni mogao imati! – za eventualne dalje pregovore sa kosovskim Albancima.

No, ako ti pregovori ipak ne budu nastavljeni – ili na „stolu“ bude servirana opcija nezavisnog Kosova, uz hipotetički specijalni status njegovog severnog dela – moralna i politička dužnost predsednika je da se povuče, pošto bi tada cela njegova dosadašnja politika u vezi s Kosovom pretrpela potpuni krah. Tada bi se u proces spoljnopolitičkih razgovora – bez kojih nema napretka države, približavanja Evropskoj uniji i savremenim građanskim i slobodarskim vrednostima i standardima – uključio, sa srpske strane, neko drugi. Bilo organ, aktuelno ustavno ovlašćen i dužan da vodi politiku Srbije – Vlada, nužno ekspertski proširena, bilo hipotetički novoizabrani državni poglavar, dobije li po novom Ustavu i tô ovlašćenje;

– Formiranje „vlade u senci“ sastavljene od neizaraubovanih predstavnika ortodoksne opozicije – izabranih na sastanku predstavnika te i takve opozicije i vođstva građanskog protesta! – nezavisnih eksperata i nevladinih, odnosno strukovnih ili/i studentskih predstavnika. radi pregovora sa državnom vladom o urgentnom raspisivanju izbora za Ustavotvornu skupštinu.

– Raspisivanje odnosnih izbora i njihovo održavanje pod strogim i objektivnim zapadno-istočnim međunarodnim nadzorom;

– Donošenje, od strane Ustavotvorne skupštine, apsolutno novog, drugačijeg Ustava Srbije: realno pozicioniranje KiM odnosno njenog odgovarajućeg dela – u Srbiji ili s njom, pojačano obezbeđenje nealbanskog stanovništva i srpskih svetinja na toj teritoriji; obogaćivanje palete i zaštite ljudskih prava i sloboda, naročito medijskih; ustavni osnov za lustraciju dokazanih kršilaca ljudskih prava, uz pojačanu odgovornost javnih funkcionera; dosledno razgraničenje, ravnoteža i kontrola osnovnih poluga vlasti; zajemčena i operacionalizovana puna nezavisnost sudstva; predsednik Republike se ubuduće bira u parlamentu; uspostavljanje tzv. racionalizovanog parlamentarizma; promena načina izbora sudija Ustavnog suda; striktna civilna kontrola vojske i policije; veća ustavna pažnja nezavisnim javnim agencijama i nevladinom sektoru; regionalizam – i drugo.

Autor je profesor Pravnog fakulteta