ilustracija Foto: pixabay / jackmac34Na nekom velikom ribarskom brodu jedan fizičar je rekao: kad bi ribe u mreži u isti mah grunule u istom smeru, ne samo što bi pocepale mrežu već bi prevrnule brod.
To se, naravno, ne događa – ribe jure u sto pravaca.
Odsustvo koordinacije važi i za ljude.
Evo ad hoc analogije između ribarske i medijske mreže.
U listovima Danas, NIN, Nedeljnik, Vreme; na TV 1, na Radiju Slobodna Evropa… svakodnevno čitamo/gledamo/slušamo razložne kritike negativnih pojava, umne predloge i sugestije, a ne vidimo efekte tolike pameti i obilja korektivnih ili prospektivnih stavova.
Jedan od razloga zašto naše umne misli odlaze u vetar umesto da koriguju stvarnost je i difuzija kritičke svesti – na tapetu nam je bezbroj pojava iz svih oblasti društvenog života umesto da kritiku metodički fokusiramo.
Ne bismo imali difuziju već koordinaciju stavova, sabir a ne rastur, a jedino to može stav da pretoči u stvarnost.
Uzmimo u fokus ovom prilikom tri bitne teme: ekologiju, sudstvo i medije.
Mnogi naši gradovi – Beograd, Bor, Smederevo, Pančevo, Užice, Valjevo… – često su na listi najzagađenijih gradova sveta, a Beograd je jedina prestonica u Evropi čija se kanalizacija direktno uliva u reke.
Zbog zagađenog vazduha boluju desetine hiljada građana, umiru na hiljade svake godine, a veliki je i broj bolesne dece.
Životni vek nam je za deceniju kraći nego u razvijenom svetu, preti nam izumiranje!
Svakog dana moramo na mitinzima u svim gradovima da animiramo nadležne organe da hitno i odlučno pristupe rešavanju ovog gorućeg problema.
Drugi fokus je pravosuđe – sudovi (tužioci…) treba ne samo da hitno reaguju na svaku sumnju i dojavu već i da budu revnosni inicijatori u otkrivanju bezakonja.
Dve stvari su ovde najbitnije: da se ubrzaju sudski procesi (neki traju decenijama!) i da sudovi ne pravi razliku ni u stručnoj kompetenciji ni u političkoj podobnosti dojavnika bezakonja – mora ozbiljno da ispita i sumnju nepismenih i sumnju akademski obrazovanih – neretko portiri zapaze afere koje ne uoče ni računovođe i inspektori.
Ne sme da bude selekcije u prijavi kriminala, jedino merodavna je argumentacija, koja se ne sme tretirati arbitrarno, već, kao i suđenje, ni po babu ni po stričevima.
To važi i za efikasnost suđenja – odlaganje zbog nečijeg nedolaska se odlaže za mesec, čak i dva, kao da još uvek, u dobu digitalne komunikacije, pozivi idu poštanskim kočijama!
Treći fokus je odnos medija prema stvarnosti i odnos društva i države prema medijima.
Mi smo navikli na medije kao rasadnike vesti.
Koliko puta smo čuli kao neprikosnovenu potvrdu ispravnosti i istinitosti svog stava: To sam pročitao u novinama!
Novine i svi drugi mediji snose ogromnu odgovornost i u prikazivanju stvarnosti i u oblikovanju društvene svesti.
Zato bi istina morala da bude neprikosnovena, conditio sine qua non, a svaka neistina strogo kažnjiva.
Druga mana današnjih medija je neprimerena leksika, rečnik kritičkog odnosa prema licima koja novinaru nisu po volji, prema osobama čije stanovište ili ukupan imidž nisu u njegovim vrednosnim parametrima.
U novinarskoj etici nema mesta nikakvoj podvojenosti – svi građani su po definiciji ravnopravni.
Već dva milenijuma imaju dve temeljne civilizacijske tekovine: Audiatur et altera pars (Čuti i drugu stranu) i Gens una summus (Jedan smo rod).
Čim primetimo i najmanju diskriminaciju, moramo složno da reagujemo.
U pitanju su i ljudsko dostojanstvo i funkcionisanje društva.
Samo zemlje gde se ceni i drugo (drukčije) mišljenje spadaju u razvijene.
Drukčije je duša napretka!
U našoj je moći ne da pokrenemo sa mrtve tačke već da odlučnom i koordiniranom zajedničkom akcijom – ako treba i serijom masovnih akcija – prinudimo sve institucije i profesije da odgovorno obavljaju svoj posao.
Ako bi većina sudija i novinara odbila da radi po diktatu, autoritarni režim bi se urušio.
Država ne može da funkcioniše bez sudova i medija.
Mnogi će reći: većina sudija i prodržavni mediji ne haju za moralne osude – to oduvek imaju, pa ništa.
Da, imaju, ali od pojedinaca i grupa građana.
No ako bi ispred sudova više dana uzastopno, sa transparentima tipa Sudije, držite se zakona a ne vlasti, demonstrirale hiljade građana sa uglednim sudijama i intelektualno-umetničkom elitom na čelu kolone, taj moralni pritisak imao bi efekta.
A što se tiče prodržavnih medija, dovoljno je da naučna i umetnička elita, a pridruživalo bi joj se svakog dana sve više ostalih akademskih građana, uslove saradnju poštovanjem istine i morala.
Mediji bez njih bi se ubrzo ugasili.
Kome ovo izgleda utopija, neka iskreno upita sebe da li je i slutio buđenje masovnog protesta u autoritarnoj Belorusiji?
Neće se naša vlast, ni personalno ni interno, promeniti ako sedimo skrštenih ruku ni trudom pojedinaca već samo ako se organizuju ciljane masovne akcije.
Nije to nemoguć san, to smo već imali!
Setimo se veličanstvenih demonstracija širom Srbije zbog nepriznavanja lokalnih izbora 1996.
To je bio početak pada tadašnjeg rigidnog autoritarnog režima.
Demonstracije 1996. organizovale su tri opozicione stranke.
Danas imamo desetak relevantnih opozicionih stranaka i pokreta.
Od njihovog udruživanja, kao i koordinacije i masovnosti njihovih akcija, zavisi i sudbina društva.
Autor je književnik
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
