Kako do pravno obavezujućeg sporazuma o normalizaciji odnosa BG i PR

Han je rekao da EU neće prihvatiti novu članicu koja nije rešila bilateralne probleme, naglasivši da je to „lekcija naučena iz prošlosti“. On je rekao: Odbijamo da u EU unesemo ovakve nerešene probleme. Ako Beograd želi da se priključi EU, treba da reši sve bilateralne i granične probleme. Takođe je rekao da 2025. godina, koja se pominje kao termin priključenja Srbije EU, s tim što je ocenio da je to dug put, sa mnogo neizvesnosti. Da bi se ostvario ambiciozan plan o priključenju Srbije EU 2025. godine Beograd mora da udvostruči napore na reformi vladavine prava, bitno izmeni stanje u medijima, smanji korupciju i formira pravno obavezujući sporazum o normalizaciji odnosa Beograda sa Prištinom.

ŠTA PODRAZUMEVA FORMIRANJE PRAVNO OBAVEZUJUĆEG SPORAZUMA

Ako se analizira zahtev EU vezan za formiranje pravno obavezujućeg sporazuma o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, tada se otvaraju brojna pitanja koja traže jasan odgovor. U javnim publikaciama na srpskoj političkoj sceni ne postoje dokumenta iz kojih se može jasno sagledati šta bi sve trebalo da sadrži pravno obavezujući sporazum o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, kakve sve stavove treba zauzeti u vezi bitnih pitanja u ovom sporazumu i kako organizovati rad na njegovovoj realizaciji.

Osnovne nedoumice čine sledeće nejasnoće: Da li se pravno obavezujuči sporazum odnosi samo na elemente izgradnje Zajednice spskih opština na Kosovu, odnosno da li će ZSO dobiti po sporazumu izvršne nadležnosti i biti treći nivo upravljanja, ili će biti nevladina organizacija ? Da li pravno obavezujući sporazum treba da razmatra i pitanje mogućnosti povratka suvereniteta države Srbije nad Kosovom? Da li pravno obavezujući sporazum predviđa mogućnost podele Kosova? Da li normalizacija odnosa između Kosova I Srbije može da se ostvari samo ako dođe do uzajamnog priznavanja između dve države? Da li pravno obavezujući sporazum podrazumeva samo definisanje prava i obaveza u odnosima između Beograda i Prištine, uključujući prihvatanje od strane Srbije i članstva Kosova u međunarodnim organizacijama, ali ne i članstva u Ujedinjenim nacijama? Da li u proces gradnje pravno obavezujućeg sporazuma između Beograda i Prištine mogu da se mešaju SAD, EU, Rusija i Kina, ili je to isključivi odnos koga grade službe Beograda i Prištine da bi osigurale svoj putu ka EU? Da li međunarodni akteri treba primene sistem nagrada i sankcija zasnovan na zaslugama kako bi podstakli Beograd i Prištinu da se drže svojih obaveza i ispune one na šta su se obavezali. Kako Kosovo i Srbija više nisu na vrhu agendi međunarodnih aktera, zato su one ostavljene da same rešavaju svoj proces normalizacije koji je u njihovom interesu.

Shpetim Gashi i Igor Novaković u članku: „Od tehničkih sporazuma do sveobuhvatne normalizacije“ navode: „Za Beograd „sveobuhvatna normalizacija“ podrazumeva „sve osim priznanja“, odnosno to da je Beograd voljan da „prepozna realnost, ali ne i nezavisnost.“ Za Prištinu „priznanje je suština,“ odnosno normalizacija bez priznanja je nezamisliva. Priština traži da dobije priznanje od Srbije i pet preostalih država članica EU (Kipar, Grčka, Slovačka, Španija i Rumunija). Srpski zvaničnici kažu da Srbija ne može da tretira Kosovo kao posebnu državu, a to znači da Srbija i dalje prisvaja Kosovo kao svoju teritoriju.

Pomirenje ovih konfliktnih ciljeva biće glavni izazov procesu normalizacije“. Obe strane su se obavezale Briselskim sporazumom iz 2013. godine da neće podrivati put druge strane u procesu evropskih integracija, i reguliisanju preuzetih obaveza, ali u praksi one čine sve suprotno.

PROBLEMI U VEZ I PRIZNAVANJA NEZAVISNOSTI

Ako se u okviru pravno obavezujućeg sporazuma predviđa promena ustavom definisanog položaja Kosova i Metohije u preambuli Ustava Srbije, tada je neophodno da se svi graĎani Srbije, na referendumu, izjasne, većinom glasova za ove promene. Ostaje nejasno kako če se se narodu objasniti neophodnost ukidanja preambule iz Ustava Srbije da bi na referendumu dali svoj glas za ove promene, kada političari i dalje uveravaju narod da su Kosovo i Metohija deo Srbije. Nejasno je kako će se izvršiti usaglašavanje stavova srpskog političkog, vojnog, i crkvenog vrha i stavova političkih partija opozicije u vezi ukidanja preambule i sadržaja ovog sporazuma. Isto tako, nejasno je da li će objedinjeni stavovi dopuštati neophodne adaptivne promene u fazi pregovora, a ako budu dopuštali, u kojoj meri će ih dopuštati.

Brojni značajni srpski političari i verski poslenici i dalje skandiraju „Kosovo i Metohija su sastavni deo države Srbije“, s tim što ovakvi stavovi neće moći da posluže gradnji pravno obavezujućeg sporazuma o normalizaciji odnosa Beograda sa Prištinom. Kosovski političari smatraju da je postojanje Republike Kosovo međunarodno priznata činjenica (ovu državu priznaje 108 država sveta), s tim što zbog nepriznavanja Srbije i veta Rusije ona nema priznanje od SB UN, (nema stolicu u UN), ali ta okolnost ne ukida njeno postojanje i njenu suverenost.

Kako je prijem Srbije u institucije EU uslovljen formiranjem pravno obavezujućeg sporazuma o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, od esencijalne je važnosti utvrditi na osnovu kojih će se pravno obavezujućih dokumenata Srbije, Kosova i meĎnarodne zajednice ovaj sporazum formirati (Rezolucija 1244 SB UN, Kumanovski sporazum Srbije sa NATO alijansom, odgovor Srbiji MeĎunarodnog suda pravde u Hagu na njen zahtev, nalozi Srbiji od strane EU u poglavlju 35, dokumenta Briselskih dogovora, proglašenje Republike Kosovo, priznanje Republike Kosovo og strane 108 država sveta, i druga relevantna pravna dokumenta). Takođe, važno je utvrditi upravljačku realnost na terenu Kosova i Metohije koju realizuje Republika Kosovo i apsolutnu isključenost Srbije i njenih zakona u ovim upravljačkim aktivnostima. Uvažavajući realnost i navedena dokumenta postavlja se pitanje koji je prostor ostavljen Beogradu i Prištini da svojim političkim odlukama grade pravno obavezujući sporazum.

Ako se predlog Beograda o sadržaju pravno obavezujućeg sporazuma o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine bude formirao na osnovu političkih odluka zasnovnih na emocionalnim preferencijama važnih političkih ličnosti Srbije i visokih predstvnika srpske pravoslavne crkve, ili na osnovu mišljenja graĎana Srbije izraženog na referendumu, ignorišući naloge navedenih pravno važećih dokumenta i realnog stanja na terenu, verovatno će predlozi Beograda biti potpuno nesaglasni sa predlozima Prištine. Takva dijametralno suprotna viĎenja obavezujućeg sporazuma o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine onemogućiće sporazumevanje i doneti brojne negativne posledice Srbiji, pre svega nemogućnost njenog prijema u EU.

Predsednik Srbije Aleksandar Vućić u vezi ovog problema kaže: „Mi plaćamo cenu odluka iz prošlosti, donosimo odluke i rešavamo probleme koje niko nije rešavao decenijama“. On dalje kaže: „Da li su to za nas lake prepreke? Nisu, kao Himalaji su, ali ne bismo bili prvi koji su se popeli na Mont Everest“. To nije naša krivica, već je došlo vreme da donosimo odluke, da platimo određene cene iz prošlosti i donesemo odluke za koje nije bilo hrabrosti decenijama ranije“. Iz ovog simboličnog tumačenja problema koji će nastati pri formiranju obavezujućeg sporazuma ništa se ne može spoznati šta on sve treba da sadrži i kako će vlasti Srbije prići njegovom rešavanju, ali izražena priznanja o krivici za nastalo nepovoljno stanje po Srbiju ipak mnogo znače. Ovakva tumačenja su daleko od razložne političke rasprave svih relevantnih institucija, političkih aktera i društvenih aktera Srbije.

Zabunu unosi i tumačenje navodno stručnih ličnosti kao što je tvrĎenje direktora Agencije za istraživanje javnog mnjenja „Faktor plus“ Vladimira Pejića koji smatra da će rešenje obavezujućeg sporazuma možda predložiiti EU, Rusija, ili SAD, a što je lišeno svakog smisla. Sporazum je vezan za ispunjjenje uslova za prijem Srbije i Kosova u EU i u vezi ovog probemaa velike sile nemaju šta da čine. TvrĎenje da ovaj sporazum tangira velike sile i da one mogu da arbitriraju o njegovom sadržaju, samo unosi zabunu kod razmatranja sadržaja ovog sporazuma. U Srbiji je stvoreno uverenje da je pitanje formiranje obavezujućeg sporazuma Beograda i Prištine isključivo vezano za stavove koji će se izgraditi u Srbiji na referendumu.

Autor ovog rada tvrdi da problem formiranja obvezujućeg sporazuma nema „himalajske dimenzije“ i njegvom formiranju učestvovaće samo Beograd i Priština, s tim što je polje mogućeg sporazumevanja ograničeno realnim stanjem i navedenim pravnim dokumentima. Svaki iskorak Srbije iz ovog polja jako je opasan jer joj onemogućava prijem u institucije EU, a kod ozbiljnijeg narušavanja realnog stanja Srbiji preti nova katastrofa. U javnim publikacijama Srbije nije objašnjeno kako izgleda polje mogućeg sporazumevanja i kakav je njegov mogući sadržaj. Ovim se pitanjem nije bavila srpska politika i nauka, a još manje srpska pravoslavna crkva, zato i nastaju ovakve nedoumice.

KAKO SE FORMIRA POLJE MOGUĆEG SPORAZUMEVANJA

Odgvor na ovo pitanje dala je studija autora pod nazivom „Sistemski prilaz kosovskom problemu“. U studiji se traži odgovor na sledeće pitanje: Da li je moguće, na osnovu činjenica u realnosti i svih navedenih međunarodnih dokumenata, pronaći rešenje koje bi bilo prihvatljivo za obe involvirane strane. Autor ovog rada tvrdi da takvo rešenje postoji i nalazi se u polju mogućeg sporazumevanja koga treba definiisati primenom racionalnih potupaka. U studiji je ovo polje određeno preko modela razvoja kosovskog konflikta, sa predlogom ravnotežnog rešenja.

Model pokazuje da je u nastaloj realnosti ravnotežno rešenje optimalno za obe involvirane strane i da su sva druga rešenja za njih štetna, a neka i katastrofalno opasna. Predložena rešenja za formiraje pravno obavezujučeg sporazuma o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine trebalo bi da posluže kao osnova za dopunska ekspertska dogovaranja o brojnim elementima u procesu zajedničkog formiranja stavova po pitanju prava i aktivnosti Zajednice srpskih opština, a koja se ovim osnovnim pravnim aktom ne mogu detaljnije razraĎivati.

NAJVAŽNIJI ZAKLJČCI STUDIJE

Polazni zadatak studije bio je pronaći odgovor na pitanje: da li u nastaloj problemskoj situaciji (kraj 2004 godine kada je zapoćet rad na studiji) postoji upravljanje kojim je moguće realizovati cilj: Kosovo i Metohija su sastavni deo Srbije, odnosno, da li je ovako upravljanje u realnosti Kosova kontrolabilno. Teoretski odgovor na postavljeno pitanje glasi: Politika usmeravanja Srbije u procesu upravljanja konfliktom na Kosovu biće kontrolabilna samo ako se iz skupa dopustivih upravljanja može naći najmanje jedno rešenje koje prevodi kosovsko sistem u željeno stanje političara Srbije, tako da su Kosovo i Metohija deo državnog sistema Srbije.

Ako su ograničenja na upravljačke akcije srpskih političara da realizuju ovaj cilj takva, da ne postoji ni jedno upravljanje kojim je moguće ostvariti postavljeni cilj, sistem upravljanja Srbije nije kontrolabilan i nema svrhe formirati fiktivnu strategiju za problem koji u realnosti nema rešenje. Proces nastajnja ovih ograničenja utvrđen je studijom i on pokazuje gde se grešilo, kada se grešilo, koje od poliitičara grešio, ali pokazuje i nastale katastrofalne posledice po Srbiju i srpski narod Kosova zbog učinjenih grešaka srpskih vlasti (što konačno priznaje i Aleksandar Vučić). Greške koje su dovele do ovakvog nepovoljnog stanja po Srbiju isključivo su vezane za srpske političare koji su usmeravali konflikt u igračkom procesu od 1990. godinne do 2010. godine, kada je studija završena.

SRBIJA NEMA RESURSE DA MENJA NASTALO STANJE

Srbija ne raspolaže neograničenim resursima kojima može da se suprotstavi i odukama

SB UN koja preko svojih institucija UNMIK i KFOR preuzima upravu nad Kosovom. Ona nije u stanju da se suprotstavi silama NATO alijanse i albanskoj zajednici Kosova koja je zadužena da preko Privremenih instititucija postepeno preuzima od UNMIK-a sve upravljačke aktivnost na Kosovu. Srbija je potpuno isključena iz svih upravljačkih aktivnosti na Kosovu, što znači da je nakon Kumanovskog sporazuma i Rezolucije

1244 ukinuta njena suverenost nad ovom teritorijom. Rusija nije spremna da angažuje svoje resurse za realizaciju srpskog cilja (to bi bio Treći svetski rat). Od 1990. godine do 1999. godine poitičari Srbije su odbacili sve postojeće mogućnosti da realizuju cilj Kosovo i Metohijja su sastavni deo Srbije. Sa protokom vremena broj ograničenja je rastao, a mogućnost realizacije srpskog cija postajale su sve manje. Konačno, formiranjem Kumanovskog sporazuma mogućnost njegove realizacije postala je jednaka nuli.

Od početka rada na studiiji 2005 godine, analizirani su brojni potezi svih involviranih strana (analizirano je dvadesetšest problemskih situacija koje su otvarale različite ciljne mogućnosti za Srbiju, pa i realizaciju postavljenog cila). Kriterijumi za ocenu uspešnosti delovanja srpskih političara koje je u studiji usvojio autor su: ostvarena Efektivnost srpskih političara, ostvarena Efikasnost, ostvarena Delotvornost, ostvarena Etičnost i ostvarena Sagalasnost sa ciljevima okruženja u svim analiziranim problemskim situacijama. Istraživanjima je konstatovano: Srpski političari su u 26 problemskih situacija 26 puta bili Nefektivni, 26 puta bili Neefikasni, 26 puta bili Nedelotvorni, 18 puta bili Neetični i 26 puta bili Nesaglasni sa ciljevima okruženja. Sa ovakvim učinkom srpskih političara, a posebno nakon podpisivanja Kumanovskog sporazuma, stvorena su nepremostiva ograničenja za realizaciju cilja: Kosovo i Metohija su sastavni deo Srbije.

Nakon odluke skupštine Kosova da proglasi Republiku Kosovo, stava suda u Hagu koji zaključuje da doneta odluka Skupštine Kosova nije protivna meĎunarodnom pravu, stvorena su takva ograničenja da ne postoji ni jedno upravljanje kojim je moguće ostvariti postavljeni cilj Srbije. U nastaloj situaciji Srbija mora da menja svoj polazni cilj jer je on postao fikcija nesaglasna sa realnošću. Kod formiranja pravno obavezujućeg sporazuma o normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine Srbija mora da formira svoj stav na osnovu novog cilja koji isključuje naloge preambule iz Ustava Srbije.

Srpske vlasti neprekidno obmanjuju javnost kako postoji realna mogućnost ostvarenje cilja Kosovo i Metohija su sastavni deo Srbije. Navodno, položaj Kosova i metohije isključivo zavisi od odluka srpskih vlasti, odnosno, vezan je za nepriznavanje Srbije kosovske nezavisnosti na referendumu. Po ovakvom mišljenju, ako Srbija ne prizna kosovsku nezavisnost, tada Republika Kosovo ne postoji, a što je nesmisleno. Srbija defakto i dejure ne upravlja Kosovom i njene odluke ne određuju postojanje države Republika Kosovo, jer je ona obezbeĎena brojnim meĎunarodnim aktima i stanjem na terenu.

MODEL KOJI POKAZUJE OBLAST MOGUĆEG SPORAZUMEVANJA

Za definisanje oblasti ukojoj je moguće realizovati proces formiranja pravno obavezujućeg sporazuma izmeĎu Beograda i Prištine u studiji je izraĎeni grafički model koji pokazuje oblast u kojoj je moguće ostvariti proces dogovaranje involvirnih strana pri gradnji ovog sporazuma i oblasti u kojima to nije moguće činiti. Naredni grafički prikaz pokazuje procese preko kojih je nastalo realno stanje u odnosima Srbije i Kosova (formirana Republika Kosovo) u periodu 1990-2008 godine. Siva strelica pokazuje inicijalni potez srpskih političara koji je doveo do masovno razvijenog konflikta na Kosovu.

Donošenjem Ustava Srbije 1990. godine pokrajina Kosovo je izgubila sve atrbute političkog i ekonomskog subjekta koje imala po Ustavu Srbije iz 1974 godine. Ovakvo neravnotežno političko rešenje nije mogla da prihvati albanska zajednica Kosova i sukob je počeo naglo da se razvija. Ovakva ustavna odredba nije nastala kao plod sporazuma srpke i albanske strane, već je to bilo nametanje neprihvatljivog ustavnog rešenja albanskoj strani Kosova. Zelene strelice pokazuju razvoj konflikta bez ratnih dejstava.

Crne strelice označavaju problemske situacije koje su se rešavale ratom (napad vojske, pravojske i milicije Srbije na albansku zajednicu Kosova i napad avijacije NATO alijanse na vojne i privredne ciljeve Srbije).

Na modelu je označena tačka A koja pokazuje realno stanje, sa formiranom Republikom Kosovo. To je polazna pozicija sa koje započinju pregovori. Model prikazuje oblast u kojoj je moguće postići dogovor (žuta površina), ali i oblasti gde dogovor nije moguć (crveno i plavo obojena površina). Iz grafičkog prikaza se vidi da je crvena površina neuporedivo veća og plave površine i da albanska strana ima veliku prednost.

Podaci za definisanje ovog modela dobijeni su iz Izvršenuh analiza 25 problemskih situacija i SWOT analize koja je pokazala da se aktuelno stanje (realnost, tačka A) nikako ne može menjati u korist Srbije i pomerati u oblasti crvenog polja, jer su njene snage male, a slabosti velike, a strela vremena ne dopušta promenu smera događanja; što je nerazumnom politikom izgubljeno, posebno što je u ratu izgubljeno, trajno je izgubljeno. Srbija nema jasno definisanu pomoć Rusije i Kine, koje bi izrazile spremnost da vojnom silom menjaju nastalu realnost kroz Treći svetski rat zbog Kosova. One to ne mogu da učine ni u okviru SB UN, jer će SAD i druge zapadne države vetom osujetiti takve zahteve. Šanse da se nastala realnost izmeni unutrašnjim i potencijalima Srbije u oblasti crvenog polja jednake su nuli. U tom polju ostvaren je interes albanske strane u procesu od 1990-2008 godine i njegovi rezultati su neizmenjivi jer ih podržavaju vojni potencijali NATO-a, dokumenta i institucije UN-a, kao i 108 država sveta.

Zašto je sve to tako nepovoljno po Srbiju objašnjeno je kroz analizu 25 problemskih situacija kroz koje je u zadnje dve decenije prolazila Srbija, isključivo neadaptivnom politikom srpskih vlasti. Oblast mogućeg sporazumevanja (žuta boja) definisana je sa jednom horizontaalnom linijom, jednon vertiklanom linijom i jednom krivom. Horizontalna linija pokazuje dokle dosežu ostvareni intresi albanske strane. Za rešenja koja se nalaze ispod ove linije (crvena boja) ona nije zaintresovana jer je sve u ovoj oblasti ona već osvojila. Vertikalna linija označava granici intresa Srpske strane. Sva rešenja koje bi eventualno nudila albanska strana, a koja se nalaze u oblasti levo od ove linije (plava boja) za nju su nepriihvatljiva, jer su u toj oblasti njeni intresi već obezbedjeni. Granična kriva zatvara oblast do koje se mogu kretati ravnotežna rešenja, a funkcija je parametarskih osobenosti obe zajednice. Izvan ove oblasti nije moguće da se nade razrešenje spora.

Pregovaranje ima smisla samo za solucije koje se nalaze u oblasti koja je označena žutom bojom. Rešenja blizu horizontalne i verikalne linije nisu ravnotežna jer zadržavaju rezidualnu konfliktnost koja će se brzo ispoljiti, a to donosi obema stranama trajnu štetu i mogući regres. Sva rešenja koja se nalaze ispod, desno i levo od centralnog kruga (tačke A) nemaju smisla jer su gubitnička za obe strane. To su zone nemogućeg sporazumevanja i one vode nastavku konflikta (to je put regresa i mogućih katastrofa). Ni jedna pregovaračka strana ne bi smela da krene na taj opasan put, jer danas poseduje više od toga.

Zbog unutrašnjih problema poliitičarima Srbije je teško da priznaju Republiku Kosovo, jer bi se takav potez srpskih vlasti protumačio kao „izdaja“ najvažnijh interesa Srbije. To je problem koji mora da savlada aktuelna vlast, uz pomoć poitičara svih ranijih vlasti. Svi oni su decenijama zavaravale srpski narod lažno tvrdeći da je Kosovo Srbija i pored učinjenih pogrešnih političkih poteza srpskih vlasti koje su usmeravale konflikt. To je „himalajski problem Srbije“ o kome govori predsednik Vućić. Ratne igre iste su kao šahovska igra. Igrač koji je izgubio kraljicu, oba topa i oba lovca, a ostao sa dva konja i jednim pionom i u prvom potezu sleduje mu mat, ne može očekivat i da ostvari pobedu.

Izloženi model omogućava srpskim političarima da narodu prikažu nastalu istinu u višedecenijskom neuspelom rešavanju kosovskog problema, krivicom srpskih vlasti. Kada su u pitanju učinjena zlodela srpske strane na Kosovu studija pokazuje da ona nisu mala. Zato amnezija srpskih političara, ali i srpskog naroda, mora da prestane i da se graĎani Srbije suoće sa istinom o svom ućešću u ratu za Kosovo i sa zlodelima koje su njiihova paravojska, milicija i njihovi vojnici činili, a koje je video i osudio čitav svet, ali i sa negaativnim posledicama koje su nastale po Srbiju i zbog ovakvih aktivnosti njihovih vlasti: to je, pre svega gubitak Kosova. Samo se tada može prići racionlnom rešavanju preostalih problema vezanih za kosovski konflikt.

NEOPHODNO JE JASNO VIĐENJE DOBITAKA I GUBITAKA

Svako pregovaranje mora da donese jasno vidjenje dobitaka i gubitaka za različite solucije u odnosu na početnu poziciju (realno stanje), ali i situaciju kada se pregovori odlažu. Ovim se postukom odmerevaju mogući dobici u procesu pregovaranja prihvatajući realnost kao stratnu poziciju. U velikoj je prednosti strana u sporu koja ima povoljniju početnu poziciju, a to je očigledno albanska strana. Ako se pregovori odlože, tada ona nije na velikom gubitku (zadržava svoj povoljniji početni položaj – velika crvena površina), a gubi srpska strana koja je imala za cilj da pregovorima unapredi svoj položaj (da poveća plavu površinu). U konkretnom slučaju zainteresovane su obe strane, s tim što je interes Srbije da se ostvari pravno obavezujući sporazum o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine daleko veči.

Bitno je da srpska i albanska strana imaju uvid u svoju početnu poziciju (ona je prikazana na mogelu obojenim površinama ) i da odmere koliko joj ona u perspektivi znači. Tada svaka strana može da uporedjuje šta joj donosi proces pregovaranja, u odnosu na ono što već poseduje bez pregovaranja (albanska strana poseduje republiku Kosovo nepriznatu od SB UN-a, a srpska strana ne poseduje Zajednicu srpskih opština i preti joj odbijanje prijema u institucije EU). Strana koja nema jasno vidjenje svoje polazne pozicije ide u pregovore na slepo i može joj se dogoditi da zbog toga katastrofalno strada: to je redovno bio slučaj sa srpskom stranom.

Početnu poziciju treba proučiti sa svih aspekata pre svega političkog vezano za zahteve EU da involvirane strane formiraju pravno obavezujući sporazum o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, ali i sa aspekta strateškog, teritorijalnog, ekonomskog, sirovinskog, infrastrukturnog, finansijskog, socijalnog, kulturološkog, demografskog i drugih važnih činioca. Posebno je važno proučiti da li postoji mogućnost promene polazne pozicije Srbije pod uticajem okruženja.

Izvršena analiza polaznih pozicija srpske i albanske strane u studiji pokazuje da se startna pozicija (tačka A) nikako ne može menjati, kao i menjati crveno i plavo polje. Sve što je ostvareno u tački A štiti SB UN, NATO alijansa, sud u Hagu, 128 država sveta koji priznaju Republiku Kosovo i organizovna vlast Republike Kosovo, a posebno bar milion Albanaca spremnih da svojim životima brane ostvarenu nazavisnost. Pre početka pregovora predstavnici srpskih vlasti moraju da srpskom narodu jasno stave do znjanja da je za državu Srbiju Kosovo trajno izgubljeno i da je shodno tome preambula u ustavu Srbije postala fikcija koja nema veze sa realnošću. Ona ne dopušta realizaciju sporazumevanja Beograda i Prištine o normalizaciji odnosa, a time ometa razvoj Srbije. To nikako ne znači da Srbija mora da prizna nezavisnost Kosova, bez obira što ona faktički postoji. Priznavanje nezavisnosti Kosova važno je za novonastalu Republiku Kosovo kako bi mogla da dobije svoju stolicu u organizaciji UN, sa svim pripadajućim beneficijama koje ovaj položaj donosi, ali i da sa Srbijom ostvari normalne dobrosusedske odnose koje im omogućavaju ulazak u EU.

Pre ulaska u pregovore neophodno je da srpska strana utvrditi koji su joj interesi najvažniji i koje su joj alternative na raspolaganju da ove interese i ostvari. IzmeĎu analiziranh solucija neophodno je izdvajiti najbolju alternativu koja obezbeĎuje prijem Srbije u institucije EU i Zajednici srpskih opština obbezbedi optimalne uslove rada. Oblast u kojoj se nalaze najbolje alternative za srpsku stranu prikazana je na modelu tačkom C, s tim što ona nudi najbolje alternative i za albansku stranu. U stručnoj literaturi ova obllast sa najpovoljnijim alternativama nosi naziv, BATNA (Best Alternative To a Negotiated Agreement). BATNA je mera ravnoteže izmedju oponenata koja je zasnovana na resursima koje trenutno kontrolišu strane u konfliktu i koji mogu da budu upotrebljeni u pregovorima radi ostvarenja svojh ciljeva. Srbija ima slabiju BATNA, ali ona može da bude pojačana ako se u pregovore uključi mogućnost da Srbija izvrši uslovno priznavanje nezavisnosti Kosova, vezano za benefite koje će kao kompenzaciju dobiti Zajednica srpskih opština na Kosovu. Na taj način bitno se poboljšava položaj Srbije u predstojećim pregovorima kod formiranja pravno obavezujućih sporazuma o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine.

BATNA pokazuje srpskoj i albanskoj strani sadašnje stanje za koje nije potrebno pregovaranje (crvene i plave površine), ali ona pokazuje i oblast mogućeg dogovaranja (žuta površina) i mogućnosti koje se u njoj javljaju. Prihvtanje ove oblasti kao predmeta pregovora bitno se povećavaju šanse za njihov uspeh. Sve što bilo koja strana nameće izvan ove zone prekida pregovore, s tim što je očigedno da nametanje tema izvan ove zone može da izvrši samo srpska strana.

Koje interese danas brani srpska strana

U zoni označenoj žutom površinom srpska strana može braniti samo interesi Zajednice srpskih opština na Kosovu i ništa drugo. To je oblast dogovaranja, odnosno trgovanja, odnosno, davanje beneficija Zajednici srpskih opština, za priznanje uslovne nezavisnosti Republike Kosova . U Briselu gde srpski političari nastoje da optimiziraju interesi Srpske zajednice Kosova, ne nudeći albanskoj strani neku, za nju važnu kompenzaciju vezanu za uslovno priznavanje nezavisnosti, nema šansi za uspeh pregovora. Ova politika označena je tačkom B na modelu. Iz grafičkog modela se vidi da je to je neravnotežno rešenje na koje ne pristaje albanska strana. Ona će u praksi nastojati da izvrši ometanje svih elemenata kojima se štite interesi Srba na Kosovu kroz Zajednicu Srpskih opština. Uporna nastojanja političara Srbije usmerena ka ovom cilju ostaju bez pravog efekta i ona ne mogu da posluže za formiranje pravno obavezujućeg sporazuma o normalizaciji odnosa izmeĎu Beograda i Prištine. Činjenica da je odnos Srba i Albanaca na Kosovu 6% prema 94% jasno govori kako je nemoguće bez voljnog učešća Albanaca obezbediti sigurnost i prosperitetan život Srba na Kosovu. To voljno učešće Albabaca mora da se plati uslovnim priznavanjem nezavisnosti Republike Kosova.

U oblast ograničeno žutom bojom ne može se raspravljati statusno pitnje Kosova kao mogući cij Srbije, jer je to pitanje rešeno u korist albanske strane kroz polaznu pregovaračku poziciju (crvena boja). Ovom se činjenicom odklanjaju mnoga pitanja vezana za usaglašavanje stavova srpskih političara i verskih poslenika o sudbini Kosova jer je za ovim aktivnostima prestala potreba. Nastojanje srpskih političara da optimiziraju interese Zajednice srpskih opština, bez davanja kompenzacija albanskoj strani po pitanju uslovne nezavisnosti predstavlja pogrešnu neravnotežnu politiku. Ako srpska politika bude istrajavala u ovom smeru ona će doneti veliku štetu Srbiji i srpskoj zajednici Kosova.

Koje interese danas brani albanska strana

U uslovima neprizavanja nezavisnosti Kosova od strane Srbije albanska strana nastoji da maksimalno devalvira interese Zajednice srpskih opština na Kosova, pretvarajući je u nevladinu organizaciju, bez ikakvih prava (tačka D na modelu). To je neravnotežno stanje i sa ovakom politikom albanska strana ne može da ostvari svoj osnovni cilj obezbeĎenje stolice u UN-u, ali i da formira pravno obavezujući sporazum o normalizaciji odnosa izmeĎu Beograda i Prištine. Ovakom neravnotežnom politikom teško je kažnjena i srpska strana nemogućnošču prijema u institucije EU, a posebno Srbi u izolovanim enklavama.

Neophodan je kvalitativni skok Beograda i Prištine

Trajno čuvanje neravnotežnog stusa qvo, ide na veliku štetu obe zajednice jer se preko njega ne mogu da ostvare vitalni interesi obe zajednice i nije moguće formirati pravno obvezujući sporazum o normalizaciji odnosa izmeĎu Beograda i Prištine. Za realizaciju ovoga zadatka neophodan je skok obe zajednice (plave strelice) u novi kvalitet pregovaranja. On se može ostvariti promenom cijnih usmerenja obeju strana kako bi zajedno izgradili ravnotežno rešenje koje zadovoljava njihove interese (tačka C na modelu). Srpska strana bi morala da ukine preambulu u Ustavu Srbije i ponudi albanskoj strani priznavanje uslovne nezavisnost Republike Kosovo. Kao kompenzaciju za ovo priznanje Albanska zajednica (Republika Kosovo) morala bi da prihvati osiguranje brojnih prava Zajednici srpskih opština na Kosovu i angažman da se ta prava i realizuju u praksi. To bi se regulisalo preko pravno obavezujućeg sporazuma o normalizaciji odnosa izmeĎu Beograda i Prištine, čije izvršenje kontroliše meĎunarodna zajednica preko institucija UN-a i institucija EU (poglavlje 35). Proces dogovaranja trebalo bi u većoj meri vezivati za ekspertske timove, a u manjoj meri za političke funkcionere.

RAVNOTEŽNO REŠENJE

U žutom polju ravnoteža se postiže ako albanska strana dobija uslovno priznanje suverenosti Republike Kosovo od strane Republike Srbije, a srpska strana dobija ustupke po pitanju brojnih ovlašćenja za Zajednicu srpskih opština (vezane za sudstvo, policiju, školstvo, zdravstvo, verske objekte, vlastništvo nad imovinom u zonama srpskih opština itd.). Osnova za formiranje ravnotežnog rešenja je predlog Martija Ahtisarija kojim se zahteva da Srbija prizna “Uslovnu nezavisnost Kosova”oroćenu na 15 godina, uz dopune koje predlaže srpska strana. Ova pozicija označena je na šemi tačkom C i detaljno je obrađena u studiji.

REZULTAT SPORAZUMEVANJA

Prikaz nastale situacije nakon usvajanja ravnotežnog rešenja dat je na sledećem grafičkom prikazu. Zuta oblast (oblast sporazumevanja) podeljena je ravnotežno na tri oblasti označene kao površine obojene crvenom, plavom i žutom bojom. Crvena oblast pripada albanskoj strani, a plava oblast srpskoj strani. Mala žuta oblast pokazuje da uvek postoji neka rezidualna konfliktnost koju će rešavati buduće generacije. Grafički prikaz ništa ne govori o sadržaju ostvarenog sporazuma, odnosno, pregovorima se utvrđuju detalji koji pokazuju šta je sporazumom dobila srpska strana, a šta je dobila albanska strana. U studiji su dati detalji predloga sporazuma zasnovanog na planu Mari Ahtisarija uz određene dopune. Grafički prikaz pokazuje da je ostvarena ravnoteža interesa koja ostvara mnoge nove mogućnosti buduće saradnje i međunarodnog prihvatanja obeju zjednica.

Autor je predložio da ravnotežno rešenje sadrži rok od 15 godina trajanja uslovne nezavisnosti . On je neophodan radi uhodavanja brojnih promena koje treba realizovati u praksi Kosova. Promene će postupno donositi ekspertski timovi koji treba u miru da proučavaju sve realne probleme koje nalaže praksa, i da za njih analiziraju brojna varijantna rešenja, kako bi se ravnotežno zadovoljili interesi srpske i albanske strane.

Priznavanje uslovne nezavisnoti Republike Kosovo stupa na snagu datumom podpisivanja pravno obavezujućeg sporazuma Beograda i Prištine o normalizaciji odnosa. Ponudjene ideje soft sistemskog prilaza omogućavaju svim vlastima da celishodno odlučuju u svakom delu igračkog procesa koji ih čeka u budućnosti i da zajednički pronalaze najbolja rešenja u procesu pregovaranja sa EU.

Korišćenjem sistemskih ideja otvaraju se nove mogućnosti da se u svakom narednom koraku povlače sve uspešniji potezi koji će Srbiji i albanskoj zajednici

Kosova donositi sve bolju perspektivu. Ove aktivnosti treba realizovati u okviru postojećih institucija Kosova, uz medijaciju službi EU. Ekspertske ekipe mogu da se sastaju u Beogradu i Prištini i da zajedno rade u svojim oblastima, mimo aktivnog delovanja političara obeju zajednica. Na Kosovu će biti kako mora biti, jer ovu istinu pokazuje kosovskka realnost. Stvarni život će goniti političare Srbije da nalaze izlaze iz ove slepe ulice koja nigde ne vodi, a u nju su oni ušli svojom krivicom. Zato je neophodno što hitnije sagledavanje istine u vezi Kosova kako bi se sprečilo dalje propadanje Srbije. U konfliktnim situacijama, kada je jedna strana na gubitku svojom krivicom, nju istina uvek boli; to je prirodno osečanje koje se ne može izbeći; zato je korisno istinu o Kosovu što pre spoznati (popeti se na Mont Everest) kako bi se bol neminovnog gubitka nečega što se voli (a Kosovo se voli zbog srpske istorije), što brže i što lakše podnela.

Grafika 2 /Rezultat sporazumevanja Foto: Printscreen

Istina o realnosti Kosova

Ove akivnost i nisu vezane za albansku zajednicu Kosova (Republiku Kosovo) i njih treba da sprovedu političari Srbije u što je moguće kraćem roku da bi se prišlo realizaciji pregovora o Kosovu izmeĎu Beograda i Prištine. Ako ne ispune ove obaveze krivci za neuspele pregovore na relaciji Beograd – Priština biće srpski političari, a to će im onemogućiti dalje pregovore za prijem Srbije u institucije EU. Rizik je preveliki da bi se nastavilo sa političkim manipulacijama i sakrivanjem istine o realnosti Kosova.

Zato je neophodno što hitnije sagledavanje istine u vezi Kosova kako bi se sprečilo dalje propadanje Srbije. Činjenica da srpskim graĎanima i političarima nije prijatno kada im se otkrivaju skrivene misli o izgublenom Kosovu, a ovih misli su oni odavna svesni, iako ih javno ne saopštavaju. Oni su verovali da su njihove misli dobro skrivene ustavnom preambulom, koja, navodno, u svim situacijama čuva Kosovo i zato ih realnost nije interesovala. To su razlozi što se i dalje čuju horski uzvici „Kosovsovo i Metohija su teritorija Srbije“, a istina o nastaloj realnosti govori da je Kosovo za Srbiju odavna izgubljeno krivicom srpskih vlasti. Zato je neophodno što hitnije zaštitit i preostale kosovske Srbe, jer je to realno mogući i ostvarljivi cij, na način kako se to predlaže studijom

NEOPHODNA HITNA NORMALIZACIJA ODNOSA SRBIJE I KOSOVA

Odmah nakom izmene Ustava Srbije (iskljućenja preambule iz Ustava Srbije), postizanja dogovora o nadgledanoj i uslovnoj nezavisnosti Kosova na 15 godina i podpisivanja pravno obavezujućeg sporazuma Beograda i Prštine o normalizaciji odnosa, započelo bi intenziviranje kretanja ljudi, novca, roba, usluga, veča dostupnost javnih glasila, aktivirane kulturnih i sportskih manifestacija itd. Glavnu ulogu ovim aktivnostima imale bi predstavnici obeju vlada, ali i mnoge nevladine oganizacije Srbije i Kosova. Ako bi srpska strana prihvatila proširenja Ahtiserijevog plana (Ahtisari +), za priznavanje uslovne nezavisnosti Kosova za probni period od 15 godina (nakon toga priznavanje Republike Kosovo je neuslovno), bilo bi moguće odmah realizovati brojne pogodnosti za kosovske Srbe preko nove strategije Srbije. Ona bi omogućila formiranje Saveza srpskih opština na Kosovu uz pomoć albanskih vlasti.

Realizacijom ovako definisne strategije moguće je naći dobra ravnotežna rešenja za državu Srbiju i Srpsku zajednicu Kosova, ali i za albansku stranu. Da bi se ostvario ovaj cilj neophodno je otvoriti dijalog izmeĎu Beograda i Prištine uz posredovanje medijatora- meĎunarodne zajednice i uključivanje u rad eksperata za pojedina pitanja koja su od vitalnog značaja za srpski narod Kosova. Prošireni Ahtisarijev Plan, kroz elemente uslovnosti, doneo bi srpskoj zajednici kvalittetnija rešenja po svim pitanjima koja su danas sporna. Zato je neophodno prići što hitnijoj promenu Ustava Srbije i postići saglasnost o ukidanju preambule i preći na konkretna dogovaranja sa albanskom stranom.

Celu studiju možete pročitati u ovom dokumentu.