Zoran GondaPovod za ovaj članak je intervju profesorke Turajlić u Danasu od 27. jula. Ja, inače, visoko cenim stavove i aktivnosti profesorke Turajlić, osim naravno belih listića što je bila greška koja je u određenoj meri doprinela dolasku na vlast sadašnje garniture.
No, nije to tema ovog članka, već njena rečenica iz tog intervjua: „To što mnogi, pa verovatno i Vi, ne poznajete te mlađe je samo slika naše medijske scene.“
Ne, nije to slika medijske već političke scene. Ne mogu mediji znati ko je ko od mladih u političkim strankama (pokretima), ko je zadužen za lepljenje plakata (i nošenje bureka), a ko ima jasne i ispravne političke stavove i ume da ih saopšti drugima. To samo vođe tih stranaka (pokreta) znaju, ali oni te mlade zaklanjaju svojim telima, odnosno svojom i samo svojom prisutnošću u medijima. Oni su ti koji bi trebalo, kad god ih neko pozove u medije (nažalost, nema mnogo tih medija, ali koliko ima ima), da povedu sa sobom nekog od tih mladih. I to ne da ih povedu kao fikus, nego da na svoje dve izgovorene rečenice daju mlađem kolegi (koleginici) da izgovore dvadeset dve. Kad god ih voditelj nešto pita, da kažu: „To će da odgovori moj mlađi kolega (koleginica)“ i da pri tom svaki put ponove njegovo (njeno) ime. Samo tako se mogu promovisati mlađi.
Međutim to političari svesno ne rade, pri tome tu ne mislim na profesorku Turajlić. To ne rade iz istog razloga iz kojeg cepaju stranke. Jer, samo vođa stranke ima pristup kaci s medom koliko god ona mala bila; ostali moraju da čekaju na to šta im on udeli. O kaci meda se radi, zar ne?
Autor je penzioner
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
