Kako izaći iz Dana mrmota u odlaganju električnog otpada?

Smejanje je kod mene često reakcija na situacije koje su zapravo za plakanje, a u ovom slučaju dodatno je podstaknuto time što bi ekranizovani odgovor na ovo pitanje bila kombinacija dva kultna Marejeva filma – Izgubljeni u prevodu i Dan mrmota.

Bilmarejevska priča o reciklaži baterija bi otprilike izgledala ovako:

Sve je počelo davne 2009. godine kada je gladni činovnik tadašnjeg Ministarstva zaštite životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja prevodio neki od zakona i podzakonskih akata država Evropske unije, a koji se tiču reciklaže baterija.

Opšte je poznato u krugovima bliskim Ministarstvu da je većina „zelenih zakona“ loš prevod zakona Evropske unije, ali u slučaju misteroiznog činovnika problem je bio druge vrste. Prevod reči „treatment“ na tretman je bio lagani posao, koji je došao na red baš pred pauzu za ručak. I tu je sve pošlo po zlu.

Poprilično gladan, čovek otkuca tretman, pomisli na kobasice i pivo, skoči sa stolice, uze mantil i izlete iz kancelarije ne razmišljajući o tome da za razliku od EU članice, ponosne vlasnice prepisanog zakona, u Srbiji tretman za reciklažu baterija ne postoji.

A baš se u ovom članu govorilo o tome da je jedini način da se obezbedi reciklaža baterija da neko plati taj trošak. I tu je nastao problem.

Dakle, baterije kao i električni i elektronski materijal spadaju u opasan otpad jer imaju komponente koje su toksične i opasne po zdravlje čoveka.

Takav otpad uglavnom nije moguće tretirati na komercijalnoj bazi, već je potrebno platiti njegovu preradu uključujući i njihovo sakupljanje.

Evropa je davnih dana uvela načelo „zagađivač plaća“ i koncept produžene odgovornosti proizvođača kao finansijski mehanizam da ovaj trošak (logično) naplati od onog ko je zaradio njihovim plasiranjem na tržište.

U Srbiji je 2009. godina bila prekretnica – usvajanjem nekolicine ekoloških zakona Srbija je konačno krenula putem Evrope, a pomenuta načela su počela da se primenjuju i kod nas.

Već sledeće godine svi proizvođači, uvoznici električnog i elektronskog otpada i baterija bili su obavezni da plaćaju naknadu za posebne tokove otpada.

Princip je vrlo jednostavan, novac od naknada se slije u državni Fond za životnu sredinu, a onda odgovorna i za zdravlje građana zabrinuta država plati onoga ko je sakupio i reciklirao sakupljeni otpad.

Na temelju obećanog profita, fabrike za reciklažu EE i drugog otpada su krenule da se grade, ali sa baterijama je postojao mali problem.

Tretman „crne mase“ otrovnog sadržaja iz baterija je vrlo kompleksan i potpuno neisplativ na malim kapacitetima, te niko nikad neće imati biznis interes da u maloj zemlji poput Srbije napravi fabriku za tretman ovog materijala.

Nikad nećemo znati da li je gladni činovnik dok je prevodio zakon to znao, ali ono što znamo jeste da spasonosnu reč “izvoz“ nije napisao, pa je tako Uredba o visini i uslovima za dodelu podsticajnih sredstava predvidela da će država pokriti trošak tretmana samo firmama koje baterije prerađuju u Srbiji, a takvih nema.

Da se ovo dešava u nekom filmu u kom ne glumi Bil Marej, Ministarstvo bi odmah nakon što je shvatilo grešku u prevodu, Uredbu promenilo i sporni član dopunilo rečju “izvoz“, a istrošene baterije bi se sakupljale, izvozile i reciklirale, kao što je slučaj sa drugim EE otpadom, ali ne.

U Srbiji se to već jedanaestu godinu za redom ne događa, jer je u našem Ministarstvu tradicionalno jedini aktuelni film Dan mrmota. Scenario je jednostavan – Dođe ministar, ode ministar i u međuvremenu se ništa ne dešava osim što se promeni naziv Ministarstva.

Jedanaest godina posle fatalne pauze za ručak, baterije u Srbiji, sa sve toksičnom crnom masom kojom su ispunjene, završavaju na deponijama, od kojih su, prema Izveštaju Agencije za životnu sredinu o upravljanju otpadom za 2011-2019, 70 odsto zapravo smetlišta.

Dakle, livade određene od strane lokalnih samouprava za odlaganje komunalnog otpada bez urađene studije o proceni uticaja na životnu sredinu, bez projektne dokumentacije, bez potrebnih dozvola i ono što je ključno, bez bilo kakve barijere koja sprečava da otrovan sadržaj iz baterija dospe u zemlju, vodu, vazduh.

Privilegiju da njihove baterije ne završavaju u paradajzu, pijaćoj vodi, plućima imaju potrošači koju kupuju u Lidlu, Univerexportu i Delezu, a u kojima mogu u posebne kutije da odlože istrošene baterije, a koje ovi trgovinski lanci predaju na tretman fabrici E- reciklaža iz Niša, pri tom plaćajući zarad svoje društvene odgovornosti pun trošak sakupljanja, skladištenja, transporta, izvoza i tretmana baterija koji iznosi oko 10.000 EUR po toni.

U međuvremenu se novac od eko takse (naknade za posebne tokove otpada) koji plaćaju u budžet Republike Srbije kompanije koje baterije, gume, električne, elektronske proizvode stavljaju na tržište nenamenski troše.

Takvo stanje traje još od 2012. godine kada je ukinut Fond za zaštitu životne sredine. Meni je lično tadašnji državni sekretar u Ministarstvu građevine i zaštite životne sredine rekao da je to urađeno zato „što su se zeznuli jer nisu znali čemu služi“. Izgleda da još uvek ne znaju.

Na panelu „Razvoj reciklaže baterija i sijalica“ koji su organizovali NALED i GIZ u okviru Mikser festivala, Lazar Krnjeta, izvšni direktor Udruženja komunalnih preduzeća – KOMDEL rekao je da je potrebno urediti stanje u oblasti naplate naknada i taksi i redefinisati politiku državnih podsticaja tako da stimulacije budu u funkciji većeg stepena izdvajanja i sakupljanja svih reciklabila i drugih vrsta otpada koje spadaju u posebne tokove.

Dakle, da bi izašli iz Dana mrmota potrebno je:

• Otvoriti posle 11 godina, zakonske i podzakonske akte prepisane davne 2009. godine između pauze za kafu i pauze za ručak i otkloniti brojne greške i propuste učinjene iz neznanja.
• Promeniti Zakon o budžetu usvojen 2015. godine i vratiti Fond za zaštitu životne sredine.
• Prekinuti sa praksom nenamenskog trošenja sredstava za zaštitu životne sredine.
• Uključiti privredu, komunalna preduzeća, struku, civilne organizacije i obezbediti stabilno finansiranje i razvoj sakupljanja ne samo baterija i već i svog drugog otpada.
• A pre svega potrebno je da svako u lancu zna i radi svoj posao.