Uleteli smo i u ovu 2019. apsolutno spremni na sve težine na koje smo već navikli i na neke nove koje nas tek očekuju.
Vrlo dobro znamo da nam ona neće doneti ništa drugo do iste teške uslove života na koje smo manje ili više navikli, isključivanje iz društva, materijalne teškoće, ali valjda je ljudski nadati se i očekivati boljitak…
A toliko je puno načina na koji se može unaprediti život osoba sa invaliditetom. Prosto one su ugrožene na toliko puno načina, da bi svaki iskorak iz postojećeg bio veliki napredak za nas.
Odakle god da krenemo, naići ćemo na prepreke. U stanovima u kojima živimo, recimo, kao da osim krova i zidova ništa nije funkcionalno za naše svakodnevne potrebe. Visoki pragovi, uski štokovi od vrata, visoki kuhinjski elementi, zgrada sa liftom koji uglavnom ne radi. Moje kretanje po tom istom stanu je zapravo nadljudsko snalaženje u prostoru. Moja uključenost i ravnopravnost u rasponu od četiri zida, minimalna, prividno moguća uz par izvežbanih trikova.
Ako se čovek nekako i snađe u svom stanu, kada otvori vrata od zgrade, problemi se multipliciraju. Moje snalaženje u prostoru otežano je na svakom koraku. Prava je avantura doći do onih osnovnih potrepština kao što je prodavnica ili apoteka, a kamo li korišćenje javnog prevoza.
Obrazovanje bez ličnog asistenta za kretanje i studiranje je prosto nemoguće za ogroman broj ljudi sa problemom kao što je celebralna paraliza koju i ja imam. A da osobe sa invaliditetom mogu biti uspešni studenti pokazuje primer jednog mog poznanika sa istom dijagnozom, koji na ETF-u ostvaruje odlične rezultate. Na predavanjima ga prati otac koji mu hvata mu beleške i pomaže pri kretanju.
Stvari koje čine radost života, kao što je druženje ili upoznavanje novih ljudi, jednako su otežani. Osoba u invalidskim kolicima ne može da uđe u 90 posto kafića u gradu i popije piće. Tamo gde i uspe da se probije, ako su ulazi pristupačni, korišćenje toaleta biva misaona imenica.
Zato zaista mogu da razumem da me ljudi nekad pitaju zašto uopšte izlazim iz stana. Želim da uprkos preprekama budem deo društva koje me okružuje. Ako želim da protestujem, budem i ja 1 od milion. Ako mogu da radim, onda da doprinesem svojoj ekonomskoj samostalnosti. Ako želim da stvaram ili učim da imam osnovne mogućnosti.
A umesto podrške, pre par godina oduzeto mi je pravo na tuđu negu i pomoć, na koju nakon uspostavljene dijagnoze imam pravo po rođenju. Složićete se da je bitan faktor koji utiče na nečiju prisutnost u društvu i ekonomske prirode. Stoga, ako vam oduzmu ono minimalno novca na koji imate pravo, vaše šanse da se kako tako održite na površini, postaju apsolutno nikakve. Kratko rečeno, isključeni ste. Srećom uspela sam da se izborim za svoja prava, ali osećaj da me zapravo sistem zemlje u kojoj sam rođena odbacuje, nisam mogla da prihvatim.
Zato vrhunskim licemerjem smatram to što se ispred Skupštine Srbije nalazi rampa za osobe sa invaliditetom. U našim institucijama osobe sa invaliditetom nemaju šta da traže, one se nama ne bave, ne znaju za naše probleme ili se prave da ih ne vide, ali svakako ne žele da utiču da se oni reše.
U društvu u kome danas nema mesta za invalide, sutra neće biti za neku drugu ugroženu grupu čiji opstanak će biti trošak. A ljudi nisu trošak, ljudi su najveća vrednost koju imamo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
