Naprednjaci su izbrojili da je Đilasovih u širem opozicionom formatu, dakle plus Šutanovac i Tadić, u nedelju ispred zgrade RTS na protestu bilo oko 587. I da je Vučićev Mali imao više okupljenih na skupu u Vreocu.
Samo, možda ne bi trebalo da likuju zbog toga. Jer, nije to izraz toliko njihove snage, koliko slabosti koncepta. I to sveopšteg društvenog koncepta, koji je više manje na snazi od kada je pod Miloševićevim direktorom RTS Dušanom Mitevićem, organizovan prvi okrugli sto vlasti i opozicije radi medijskog praćenja prvih višestranačkih izbora. I nedugo nakon toga Mitević smenjen zbog Devetomartovskih demonstracija. Sadašnji direktor RTS Dragan Bujošević sušta ideološka suprotnost Miteviću, našao se u sličnoj ulozi kao ovaj nekada – da opozicioni demonstranti traže ispod prozora Televizije njegovu ostavku i pravednije izveštavanje.
Kontekst je apsurdan naravno, od nekadašnjeg SPO kao govornik ostao je Siniša Kovačević, Đilas naravno nije Zoran Đinđić, a pojedini novinari i medijski radnici, učesnici u izradi svih mogućih zakonskih predloga o medijima, i dalje su buntovni govornici. Stalno se boreći za demokratiju, kao po naslovu romana nedavno preminule Ursule Legvin „Stalno se vraćajući kući“. Šta je problem s konceptom? To što sve manje podržava stvarnost. U stvarnosti Bujošević nije Mitević, a Vučić nije, ma koliko se to nama sviđalo ili ne, Milošević. Vučić je, što Milošević nije uradio, a nije da mu nisu savetovali, naročito 1993. kada je Đinđić uspeo da digne na izborima DS, uzeo kadrove „žutih“. Poneki glas nezadovoljstva unutar njegove stranke javi se da kaže da naprednjaci više nemaju plavu boju, nego crno-žutu, a to znači Vulin i bivši DS. I da tu izvornih naprednjaka jedva da ima, a poneki sociolog da primeti da je sadašnji SNS u sebe ugradio program LDP.
A ono što razočarava mnoge iskreno ubeđene da Srbiji treba još demokratije i još spoljne podrške za tu demokratiju, promenio se i svet. I to u toj meri da kada jedan Hojt Ji dođe i prenese onako oštre poruke o sedenju na dve stolice, ruskoj i zapadnoj, posle toga ne desi se ništa ni vidljivo ni nevidljivo dramatično. Deo Srbije i dalje zagledan u uspeh Mila Đukanovića da uvede Crnu Goru u NATO i napet u očekivanju da se tom civilizacijskom korpusu prikloni i Srbija, kao da uopšte ne gleda vesti iz Vašingtona, u kojima Trampova administracija ne može da se sastavi, a kamoli da sastavlja oslabljene koncepte po Balkanu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
