Kako je država odbacila vojne penzionere

Pogledajmo malo unazad. Avgusta meseca 2007. ministar vojni donosi odluku o drugom godišnjem usklađivanju vojnih plata i penzija u iznosu 4,21% sa važnošću od 1. septembra te godine. Tadašnji zakon kaže da „… ukoliko je povećanje manje od 5%, vojne penzionere isto sleduje od 1. januara sledeće godine“. Vojni penzioneri se raduju tom povećanju, ali ni ne slute šta im se sprema. Umesto da im obezbedi isplatu, ministar vojni ih je šutnuo (glagol asocira na prezime ministra) iz Ministarstva odbrane i iz Fonda za SOVO. Ministar koji ih je trebao primiti u Ministarstvo za rad i u Fond za PIO zaposlenih im je zakrko (glagol asocira na prezime ministra) nož u leđa odlažući godinama izradu bilo kakvih dokumenata tako da su vojni penzioneri o svemu bili obavešteni po principu čula – rekla – kazala. Niko od vojnih penzionera nije dobio nikakav zvaničan dokument o tome da mu je promenjen status i da je sada isplatilac njegove penzije drugo pravno lice – Fond PIO zaposlenih. Tokom marta meseca 2008. godine u Ministarstvu odbrane su se setili da im je ostao dug prema vojnim penzionerima pa je ministar vojni doneo odluku tehničko-sprovedbenog karaktera kojom je počela isplata onih famoznih 4,21% i to kako i pristoji, retroaktivno od 01. 01. 2008. pa se isplaćuje i danas.

Da vidimo sada kako su se vojni penzioneri proveli u novoj kući, Fondu za PIO – pa otprilike kao bos po trnju. Fond za PIO je u drugoj polovini januara 2008. doneo odluku (neki kažu da je to bila predizborna šargarepa) da izvrši vanredno usklađivanje penzija za 11,06%. Neželjenim pridošlicama – vojnim penzionerima to usklađivanje je uskraćeno i nije im isplaćivano. Da li je to bila samovolja rukovodstva Fonda PIO ili je bilo i uticaja odozgo nećemo saznati pošto to nekima nije cilj. Krenule su molbe i zahtevi vojnih penzionera prema Fondu, ali su ostali bez odgovora ili su odgovori bili negativni. Fond očito nije shvatio svoju ulogu u penzijskom sistemu, a to je da treba da brine o penzionerima i da im omogući ostvarivanje njihovih prava. Penzioneri su videli da od Fonda nema vajde pa su se okrenuli sudovima. Ustavni sud je sa nekoliko svojih odluka potvrdio da i vojnim penzionerima pripada vanredno usklađivanje penzija od 11,06 odsto, ali te odluke osnovni i viši sudovi nisu poštovali kao ni mišljenja sudskih veštaka pa su vojni penzioneri ostali kratkih rukava. Kada je Državni revizor u dokumentaciji Fonda pronašao oko šest hiljada presuda Upravnog suda u korist vojnih penzionera koje Fond nije hteo da provede u delo došlo je do malog pomaka. Fond je uputio akt Vladi kojim je upozorio da se problem sa vojnim penzionerima usložnjava i da mu je potrebna pomoć. Reakcija nadležnog ministarstva i Vlade bila je da se sve pretvori u javni dug. Penzioneri su javnim PROTESTIMA izrazili neslaganje pa je Vlada donela ZAKLJUČAK kojim daje saglasnost Fondu da vojnim penzionerima obračuna i isplati zaostalu a neisplaćenu razliku, ali ne 11,06 nego 6,57%, znači umanjenu za 4,21%. Dakle, Vlada svojim zaključkom, koji je u hijerarhiji pravni akt najniže snage, stavlja van snage sistemski zakon koji uređuje dotičnu pravnu materiju kao i ODLUKE Ustavnog suda kao najviša akta u zaštiti ustavnosti i ljudskih prava. Vlada postaje vrhovni sudija, Fond PIO poslušni izvršitelj, pravo i pravda su zgaženi u blatu, a vojni penzioneri postaju kolateralna šteta. Pravo na usklađivanje penzije od 4,21% vojni penzioneri su stekli pre nego su prebačeni u Fond za PIO a Fond im je to pravo oduzeo iako za to uopšte nije nadležan. Nekoliko desetina hiljada vojnih penzionera je odbačeno od strane institucija države i društva, na čast vam pesma, svemogući!

Autor je Penzionisani potpukovnik-pilot