Foto: Aleksandra KrstićImam sreće što sam ovih dana u Parizu, ne samo zbog najveće svetske naučne konferencije o medijima i komunikacijama ICA 2022, na kojoj sam predstavila rezultate istraživanja na kome sam radila sa kolegama sa Fakulteta političkih nauka, nego i zbog toga što se ovde istovremeno igraju i Rolan Garos i finale Lige šampiona. Sinoć je Real Madrid na stadionu „Francuska“ pobedio Liverpul rezultatom 1:0.
Atmosfera u gradu je bila neverovatna danima pre finala. Stadion „Francuska“ u Sen Deniju sam videla još u četvrtak, doduše iz daljine i po kiši, odnosno iz autobusa koji nas je vozio od aerodroma do centra preko tog predgrađa. U kraju oko stadiona sve je bilo oblepljeno zvaničnim posterima i zastavama kojima se najavljivalo finale Lige šampiona za subotu 28. maj.
Iako u samom centru grada i u okolini glavnih turističkih atrakcija nije bilo zvaničnih obeležja da se taj meč uopšte odigrava, svako je mogao da shvati da se igra veliko finale po tome što su na svakom koraku mogli da se vide navijači oba kluba. Grad je bio preplavljen ljudima koji su nosili prepoznatljive dresove, zastave i kačkete, pevali navijačke pesme.
U petak, dan pred finale, videla sam čitave porodice sa decom u dresovima Liverpula, grupe momaka u dresovima Reala, devojke sa roze-crnim LFC šalovima po celom gradu. Na vrhu avenije Champs-Elysees deca su igrala fudbal na male golove na trotoaru blizu Trijumfalne kapije.
Na dan meča, u subotu, na ulicama, u restoranima i pabovima je bilo neverovatno puno ljudi, mnogo više nego prethodnih dana. U jednom tekstu objavljenom na dan finala BBC je procenio da u gradu boravi čak 60.000 navijača Liverpula. Oni su imali svoju „fan zonu“ u jugoistočnom delu Pariza Course de Vincennes, gde je bilo mnogo onih koji nisu imali karte za finale i koji su se u odličnoj atmosferi i organizovanom koncertu veselili pred utakmicu.
U 17. arondismanu, na putu do konferencije na kojoj učestvujem, intervjuisala sam Ijana i Tonija iz Liverpula, koji su doputovali u Pariz samo da bi gledali finale Lige šampiona i podržali tim koji prate na skoro svim utakmicama i za koji navijaju od kad su bili deca.
Karen, Kari i Toni su porodično došli iz Liverpula u Pariz dan ranije – za Karen ovo je bilo prvo finale Lige šampiona, a Toni se vratio u Pariz prvi put posle 1981. godine, kada je gledao finale Kupa u kome je Liverpul pobedio Real. Vratio se u grad posle više od 40 godina da ponovo podrži klub.
Ričard je u Pariz stigao sa ćerkom i prijateljima iz Velike Britanije, a u intervjuu mi je rekao da će Liverpul pobediti rezultatom 2:1. Kada sam ga pitala zašto je tako siguran u takav ishod, rekao mi je: „Neće biti drugačije, već imamo dva trofeja ove godine, samo nam ovaj nedostaje“.
Imala sam priliku da razgovaram i sa navijačima Real Madrida. Jedan od njih je Naćo Tendilja iz okoline Madrida, koji je proputovao svet zbog Realovih utamica i koji je sada u Pariz je došao sa prijateljem. On mi je rekao da se nada da će Real da pobedi sa 3:0.
Kobu i Martu iz Madrida sam srela blizu trga Concorde – one borave turistički u Parizu i inače prate fudbal, a planirale su da gledaju meč iz jednog od mnogobrojnih restorana u Latinskom kvartu Pariza. I njima je delovalo izvesno da bi Real mogao da pobedi rezultatom 2:1.
Hotel de Ville, zgrada gradske skupštine Pariza, koje je inače čuveno istorijsko mesto u Francuskoj revoluciji, ali i u drugim značajnim političkim i društvenim događajima, za potrebe ovog finala pretvoreno je u zvaničan prostor ispred koga su se tokom celog dana uoči meča održavali brojni događaji.
Navijači su stajali u redovima da bi kupili majice i dresove sa natpisom finala, igrali fudbal, pevali, navijali. U toj gužvi ispred skupštine grada srela sam Srđana iz Beograda koji je došao u Pariz da bi gledao finale i navijao za Real Madrid. Rekao mi je da je atmosfera sjajna jer podseća na to kako je nekad bilo i da su ljudi srećni jer opet mogu da putuju i uživo prate utakmice.
Meč je prilično kasnio zbog događaja oko stadiona, kako su javljali u TV prenosu, a u pabove u centru grada slivalo se sve više ljudi. Mnogi nisu mogli da nađu mesto da sednu, pa su utakmicu pratili sa trotoara ili sa prozora preko puta kafića i barova.
Videla sam puno momaka i devojaka koji su naslonjeni na bicikle i motore gledali meč na mobilnim telefonima. U jednom od pabova u 3. arondismanu, blizu gradske skupštine, odakle sam gledala utakmicu sa svojom prijateljicom Vesnom, razgovarala sam sa Đorđem sa Vračara koji je doputovao dan ranije jer želeo da gleda utakmicu baš u Parizu. Sinoć je navijao za Real Madrid jer je za njega taj klub još od detinjstva bio „ikona“.
Đorđe je proslavio pobedu sa bratom Aleksom, a slavili su i svi oni koji su sinoć bodrili Real Madrid. Slavilo se na ulicama, gradom su odzvanjale sirene i pesma, atmosfera je bila zaista praznična, a bilo mi je neverovatno što nisam videla nijedan incident u centru grada među navijačima ni pre ni posle meča, kao ni prethodnih dana.
Mediji ovde izveštavaju da su neredi bili na samom stadionu i ispred stadiona „Francuska“ u Sen Deniju i da je bilo velikih okršaja sa policijom, ali ničeg od toga nije bilo u samom centra Pariza, koji je ovih poslednjih dana maja bio prestonica odličnog fudbala, sjajnog tenisa, ali i prestižnih međunarodnih naučnih konferencija.
*Autorka je vanredna profesorka Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
