Kako je Met Dejmon razbesneo Srbijatriju: Lični stav Nikole Krstića

„Sličnosti između onoga što se desilo u bivšoj Jugoslaviji i onoga što se sada dešava sa Ukrajinom su upadljive i pomalo zastrašujuće. I u jednom i u drugom slučaju su politički nasilnici podstrekači, i u jednom i u drugom slučaju su nevini i civili žrtve“, prozborio je ovaj proslavljeni glumac.

No, ne lezi vraže, skupilo se kuso i repato ispod svake objave u vezi sa time da objasni situaciju o tome kako su Srbi u svemu tome bili najveće žrtve, ali i da priupita kada će dotični glumac da pravi filmove o Jasenovcu, srpskom pitanju, Kosovu, ćirilici, Srbima u Južnom Sudanu, obespravljenim Srbima u Hjustonu i ostalim ugroženostima našeg svesrpskog bića.

Nije to ništa čudno, mnogi u ovoj zemlji nisu osetili ni sekund patnje kakvu su drugi narodi u okolini doživeli tokom devedesetih, pa zato i može da seiri i priča.

Ova država nije samo metafora za tamni vilajet za izjedanje svake nade, već i trusna tačka gde su anticivilzacijske ideje cvetale i imale plodno tlo za zalivanje.

Naime, dok su pripadnici Srbijatrije tobože pokušavali da sačuvaju Jugoslaviju tako što su glasali za nacionalsocijalizam Slobodana Miloševića i nacionalističku opoziciju, JNA je nemilosrdno gazila Vukovar, granatirala Dubrovnik, a paravojne formacije su praktikovale svojevrsni kanibalizam po Prijedoru, Višegradu, Bijeljine. Samo spomenuti Srebrenicu kao centralnu kulminaciju zla koje se zbilo tokom dekade XX veka, pa da kažemo da je dovoljno.

To mesto koje je postalo grobnica za hiljade Bošnjaka, sada leži zakopano pod teretom genocida.

Osuđeni ratni zločinac Ratko Mladić, ili bolje reći, operativac pakla, dirigovao je masakrom koji je prošao kroz srce Bosne.

Možemo da krenemo da kopamo dalje ka po srcu tame, ali ćemo tamo pronaći još svirepih zlodela, koja su se počinila u ime svih generacija Srbije, i onih prošlih, i onih budućih.

Ali zašto ovo piše autor?

Pa, Met Dejmon, verujem, ni sam ne može da pronikne koliko ta podzemna spirala nasilja seže.

On će, pretpostavimo, napraviti film koji će se dotaći površine i imati nekakvu vrstu „mir, brate, mir“ kraja.

Međutim, ovde i nakon dvadeset i kusur godina, ljudi i dalje ne znaju šta se tada zbilo.

Mnoge generacije ovde i dalje misle da se NATO bombardovanje desilo tek onako, samo zbog toga što smo Srbi, pa nas, eto, niko ne voli.

Nije nijednoj vlasti do sada bilo u interesu da prikaže taj pejzaž inferna. Da kaže kakvu nacističku segregaciju je sprovodila srbijanska vojska i policija prema albanskom stanovništvu na Kosovu.

Da prikaže kako je, primera radi, četvorogodišnja opsada Sarajeva bila najviši odraz naše osionosti.

Da su ljudi tamo četiri godine živeli bez osnovnih uslova za život, ali su, ipak, preživeli.

I ipak su danas veoma otvoreni za svakoga ko iz Srbije dođe, iako niko nikada odavde zvanično nije slovo o tome rekao, osim nas, skupine jeretika, sa margine.
Ratni poklič tadašnje pomahnitale Srbije, vođen iluzijom srpskog jedinstva, danas je ostavio posledice da živimo poput aveti koje lunjaju dvorima u potrazi za spasom i izbavljenjem.

I posle toliko godina od zločina, generacije mladih ljudi i dalje nisu u mogućnosti da se operu od smrada drevnog zla, koje je haralo i terorisalo u poslednjoj deceniji prošlog veka. Žalosno je što je to stvarno tako.

I bedno što ne postoji neko u ovom unazađenom društvu da zaštiti buduće generacije od degenerisanog sistema vrednosti koji je ovde, poput izmutiranog virusa, raširen.

I koji u stvari nije potekao sa Zapada, kako to ovde voli da se priča i pravda glupost, već je na ovom području sklepan poput Frankenštajnovog čudovišta.

A usput se traži da se brani nešto što odavno više nije ni sveto, ni časno, a ni važno, i da se tako jednim brzim rikvercom svi đuture vratimo u sam pakao.

Zato mnogi neće ni shvatiti Dejmonovu nameru u pravljenju takvog filma, šta je značilo da u Sarajevo – aman bilo ko – nakon te agonije, da je taj koncert značio jedan prozor ka svetu.

Jedno svetlo na kraju tunela.

Autor je slobodni novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.