Kako je moj drug Zmija postao naprednjak

Polarizacija javnog prostora u Srbiji i permanentna predizborna atmosfera je prisutna već deceniju.

Ovih dana, kao i već godinama unazad se postavljaju pitanja o poreklu tog toksičnog diskursa, ulozi režima u kreiranju istog i kako ćemo isti (nadajmo se) jednog dana prevazići.

Ali tek sekundarna su pitanja šta ta polarizacija čini našim ličnim vezama i da li bi trebalo da ima uticaja na njih.

Koji stepen kritike vlasti je u redu?

Da li članstvo u vladajućoj partiji ima opravdanje?

A angažman?

Da li je ćutanje ok i da li iko može da se izoluje od ovog konkretnog zagađenja?

Ko je izdajnik, a ko je kolaboracionista?

Ja već godinama ne živim u Srbiji i ne smatram se aktivnim učesnikom političkog života.

Iako državljanin još uvek, samolišio sam se prava glasa jer smatram nemoralnim pokušaj da utičem na život države u kojoj ne živim.

Ali sam i dalje aktivni posmatrač srpske političke scene usled profesionalne obaveze, a i zbog činjenice da sam 90% svog života proživeo tu i da još uvek imam prijatelje i članove porodice, što garantuje određeni emotivni angažman.

Opet usled profesionalne orijentacije, skoro mi je pod ruku posle duže vremena dopao „Zarobljeni um“ Česlava Miloša.

Bez inicijalne pretenzije da poredim uglavnom neuporedivu situaciju, počeo sam da povlačim paralele.

Šta je i ko je „običan“ čovek pred trenutnim režimom u Srbiji?

Miloš, disident komunističke Poljske i gotovo doživotni emigrant, u svojoj knjizi poseže za dva vrlo apstraktna pojma.

Inspirisan stvaralaštvom Stanislava Vitkjeviča, Miloš usvaja princip „pilule Murti-Binga“, sredstva koje konzumenta lišava „tereta“ slobodne svesti.

Konzument postaje zadovoljna čaura poslušnosti, obamrla pred pritiskom spoljašnje vladajuće ideologije.

Miloš kroz ovaj princip projektuje spremnost na prihvatanje i slepo verovanje principa staljinizma koji su pred njegovim očima urušavali i ostatke opozicione svesti u poratnoj Poljskoj.

S druge strane je „Ketman“, koji je prvobitno opisao Artur de Gobino, diplomata i analitičar religijskih pokreta Centralne Azije 19. veka.

Ketman je praksa naizgledne poslušnosti dominantnim principima, prećutni pristanak i učestvovanje zarad višeg cilja ili tihe opozicije.

Miloš u Ketmanu vidi sve one koji su voljno ili nevoljno učestvovali u režimu, zadržavajući onaj element ljudskosti lišen kolaboracije.

U svojim ili tuđim očima.

Kako je ova priča primenjiva na Srbiju u 2021. godini?

Po svemu sudeći, na svakom je od nas da odluči.

Jedna vrlo konkretna odluka jedne osobe o učestvovanju u političkom životu u Srbiji je mene lišila jednog najlepših i najdubljih prijateljstava koje sam imao.

Jedan od mojih najboljih prijatelja nije više moj prijatelj jer je postao aktivni član vladajuće partije.

Neću imenovati partiju, ali pod „vladajuća partija“ ne pravim razliku između SNS-a, SPS-a, i svih ostalih satelita.

Da se ne lažemo, nema razlike.

Nije SNS ništa bolji od SPS-a jer postoji od 2008. a ne od 1990. Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić, Jorgovanka Tabaković i Maja Gojković su iz ’90-ih, a ne post-2012.

Nije SNS ništa bolji od SPS jer nije imao Slobodana Miloševića i njegove ratove kao svoje nasleđe.

Ima SNS svog Vojislava Šešelja i njegove ratove i kao nasleđe i kao svog aktuelnog saborca.

Niti išta što se na političkoj sceni događa iz dana u dan razgraničava ove dve partije.

Ali da se vratim na svog bivšeg prijatelja.

Zmija, kako je insistirao da ga zovemo zbog fizičke sličnosti sa istoimenim likom Kurta Rasela u „Bekstvu iz Los Anđelesa“, bio je predmet mnogih mladalačkih zavisti jednog departmana na jednom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu.

Talasaste, pepeljaste kose, i mladalački ljubopitljivih očiju, Zmija je bio od onih nesnosno aktivnih.

Sedeo je uvek u prvoj klupi i postavljao previše pitanja, nekada genijalnih, nekada nesuvislih.

Ne naročito omiljen zbog svoje angažovanosti, Zmija se ipak brzo razotkrio kao neko neslućenih potencijala, neiscrpne lucidnosti i vrckavog intelekta.

Pun bezobrazne samopouzdanosti, nosio je sve one adute i vladao se baš onako kako su mnogi priželjkivali, ali nisu imali hrabrosti.

Postao mi je jedan od nekolicine najbližih prijatelja.

Zajedno smo navigirali kroz formativne godine intelektualnog stasavanja, pružajući jedan drugom inspiraciju.

Bio je jedan od retkih koji je svaku situaciju mogao načiniti duhovitom dubinom svog prožimanja stvarnosti.

Iznad svega, bio je tu.

Kroz raznorazna nedaća, obostrana, izgradili smo odnos međusobne zavisnosti koja se dešava samo između najiskrenijih prijatelja.

Iako najneuredniji i najteži cimer u studentskom domu koga neko može da zamisli, Zmija je bio tu da me odveze na onkologiju da poslednji put u životu vidim oca.

Zmija je mojoj majci nosio krst na sahrani jer je voleo da pije kafu sa njom i da se grebe za cigare.

Kad je trebalo, ja sam dolazio u bolnicu da Zmiju otpratim u operacionu salu.

Kada sam odlazio iz Srbije, Zmijina podrška nikada nije bila upitna.

Štaviše, osećao sam na momente kao da bi bio u istom avionu sa mnom, samo da je bila prilika.

U jesen 2019. godine moj prijatelj Zmija je osvanuo u novinama kao član i aktivista vladajuće klike.

Moj prijatelj Zmija, večiti pesimista po pitanju progresa pod datim okolnostima, najveći mrzitelj zabrane zapošljavanja u javnom sektoru i svega nelogičnog u Srbiji 2010-ih, istupio je kao apologeta sadašnjeg režima i svih njegovih grehova iz prošlosti.

Zmija se opravdao željom da učini nešto dobro za mesto i državu gde živi.

„Sistem se menja najefikasnije iznutra.“

„Zar treba da dozvolim da manje vredni od mene dolaze do položaja samo zato što ja neću da se učlanim?“

„Ja zaista verujem da ovako mogu nešto da učinim i promenim nabolje.“

Moj prijatelj Zmija je u svojim očima činio žrtvu pred oltarom principijelnosti i težeg puta zarad višeg cilja.

Da li je Zmija popio pilulu Murti-Bing ili je „kriv“ za Ketman?

Da li on i svi slični njemu zaista veruju u sopstvena opravdanja ili je to samo fasada potrebne kolaboracije kako bi se sistem zaista organski promenio iznutra?

Ako je popio toksičnu pilulu, da li je onda ta inklinacija oduvek čučala u njemu?

To bi značilo da sam ja sve te godine verovao da poznajem nekoga koga nisam poznavao uopšte.

Ako je pak slučaj Ketmana, da li je to onda široko uvreženo?

Ako sem najviše vrhuške sadašnjeg režima nema istinskih naprednjaka i SPS-ovaca, ako su to sve slučajevi Ketmana, to bi značilo da ima nade da ovaj režim padne, i to vrlo naglo.

To bi bilo brlo ohrabrujuće!

Ali šta će se onda desiti sa svim tim Ketmanima i kako će izgledati postketmanska Srbija?

Da li je Ketman opravdanje?

To je još jednom pitanje na koje svako od nas mora da da odgovor.

Svako od nas zna bar jednog Zmiju u životu i možda vodi sa sobom i drugima ovakve razgovore.

Izbori se bliže i po ko zna koji put od dolaska sadašnjeg režima na vlast, ponavljaju se razgovori o tome ko je izdajnik i strani plaćenik ako ne voli predsednika, ko je sendvičar ako slučajno kaže nešto protiv opozicije.

Hajde da ne generalizujemo, nego samo da se osvrnemo samo oko sebe i da vidimo šta imamo u sopstvenom okruženju.

Možda u tome leži odgovor na pitanje kako će ova hidra jednog dana pasti. Pašće kada se ne budemo libili da pogledamo istini u oči i da povremeno potrgamo flaster sa kože.

Nešto kože će da otpadne, a nešto će i da ostane sa prave strane.

Ja imam svoj odgovor, bar jednostrano.

San je jedino merilo. Moj prijatelj mi užasno nedostaje, ali ja sada mirno spavam. Iako sam mnoge noći probdio nad tom odlukom.

Ostaje mi samo da se pitam kako li spava on. Moj najveći strah je da i on spava mirno. Jer mislim da je miran san za Srbe moguć samo uz pilulu, ili kad okrenu leđa i odu.

Autor je doktorand i asistent na Indiana University Bloomington, USA