Kako je Moskva tražila od Beograda da zabrani Solženjicina i “Doktora Živagoa”

Od pedesetih pa sve do osamdesetih godina dolazilo je povremeno do formalnih i neformalnih pritisaka i sugestija putem partijskih i diplomatskih kanala da se neka književna, filmska i pozorišna dela koja su u SSSR-u smatrana za antikomunistička i klevetnička ne objavljuju odnosno ne prikazuju u Jugoslaviji.

Uglavnom su ovi pritisci ostajali bez željenog rezultata. SFRJ je bila jedina socijalistička zemlja u kojoj je ažurno ubrzo posle publikovanja u zapadnim zemljama objavljivana disidentska literatura koja je pokazivala mračno naličje sistema u Sovjetskom Savezu. Ovde je ideološki cilj jugoslovenskog režima bio da pokaže svoju otvorenost prema svetu, hrabrost da se prikazuju loše strane socijalističkog sistema, da se i na taj način distanciramo od „sovjetskog modela“ od kojeg smo se politički odvojili još 1948. godine.

Istovremeno je jugoslovenska politička praksa – iako u odnosu na onu na Istoku nešto slobodnija – i sama gušila umetničke slobode kad god bi se prešla linija koju su arbitrarno određivali ljudi na vlasti. Tako je naročito šezdesetih i sedamdesetih godina bio sudski zabranjen jedan broj romana, zbirki pesama, publicističkih dela, potom pojedini brojevi književnih i studentskih časopisa i listova. Zabrane su izricane iz različitih pobuda a najčešće zbog kritike postojeće politike i socijalističkog sistema kao i zbog širenja nacionalne netrpeljivosti (ovo poslednje bi se jedino moglo prihvatiti kao opravdano). Treba još istaći da je u Sovjetskom Savezu bilo dosta publicističkih dela koja su sa stanovišta marksizma-lenjinizma dokazivala da je jugoslovenski samoupravni model socijalizma pogrešan put jer ne odgovara stepenu svesti naše radničke klase a jugoslovensko kritikovanje Sovjetskog Saveza na spoljnopolitičkoj areni i isticanje svojih osobenosti da predstavljaju oblik „buržoaskog nacionalizma“, samoljubivosti i sebičnosti naših rukovodioca koji neće da znaju za zajedničke interese međunarodnog radničkog pokreta.

Ovde ćemo se baviti samo nekim umetničkim ostvarenjima (književnost i vizuelne umetnosti) autora iz SSSR-a objavljenim u Jugoslaviji a koja su bila sporna za Moskvu. Ovo ne znači da i zvaničnom Beogradu nisu povremeno smetale pojedine knjige objavljene u Sovjetskom Savezu, međutim tu se radilo ne o umetnosti već o publicistici i marksističkoj teoriji.

Pošto je 1957. godine u Italiji objavljen roman Borisa L. Pasternaka (1890-1960) „Doktor Živago“, čak dva izdavačka preduzeća iz Beograda (SKZ i Kosmos) jagmila su se da objave prevod ovog dela. Državni sekretarijat za inostrane poslove (DSIP) u svom mesečnom pregledu odnosa na relaciji FNRJ-Istočnoevropske zemlje, piše 21. februara 1958. godine da je Ambasada u Moskvi zatražila intervenciju kako bi se zaustavilo objavljivanje ovog romana.

Jugoslovenski ambasador Veljko Mićunović poslao je depešu iz Moskve 18. marta 1958. godine kojom skreće pažnju da je „Doktor Živago“ u SSSR ocenjen kao antisovjetski: „Na Zapadu je iz političkih razloga stvorena velika reklama ovoj knjizi.

Postoji i neka misterija oko proturanja teksta romana na Zapad i tu nisu čista posla. Pasternak nije uhapšen, u godinama je.

Od dobronamernih Rusa slušali smo da je P. uvek bio idejno vezan više za rusku emigraciju nego za SSSR. Mislim da ne trebamo žuriti sa izdavanjem ovog romana P. jer nije nikakva izuzetna kulturna potreba a izazvali bi opravdane prigovore i nepotrebnu svađu sa Rusima oko ovoga. Pretpostavljamo da je naš izdavač napravio ovaj izbor iz komercijalnih razloga i pod uticajem senzacionističke (SIC) i antisovjetske reklame u čemu jugoslovenski izdavač ne bi trebao da učestvuje. Molimo da intervenišete kod „Kosmosa“ da se ne izdaje gore navedena P. knjiga.“

Pisac romana „Doktor Živago“ je upravo 1958. godine bio je ovenčan Nobelovom nagradom. Rukopis je autor predao italijanskom izdavaču (inače članu KPI) koji ga je izneo iz SSSR-a. Reč je o romanu koji intimistički prati život glavnog junaka, ruskog intelektualca iz bogate porodice tokom burnih godina revolucije i građanskog rata. Razlog zašto je u Sovjetskom Savezu bio prokazan leži u tome što autor iako opravdava revoluciju i njene ciljeve opisuje ubijanja i teror koji su činili ne samo „beli“ već i „crveni“. Piscu nije bilo dozvoljeno da otputuje u Stokholm i primi nagradu već je na njega izvršen pritisak preko štampe i televizije pa se Pasternak javno odrekao priznanja. Na Zapadu je ova afera iskorišćena za antikomunističku kampanju. U Jugoslaviji je roman ipak objavljen nekoliko godina kasnije nego na Zapadu. Deceniju kasnije usledio je pritisak da se ekranizacija ovog romana ne prikazuje u jugoslovenskim bioskopima. Film „Doktor Živago“, sa slavnim Omarom Šarifom u glavnoj ulozi proizveden je 1965. godine a početkom sedamdesetih se počeo prikazivati u Jugoslaviji.

Sovjetski disident Aleksandar I. Solženjicin (1918-2008) svakako je najpoznatiji „slučaj“ iz sedamdesetih godina. Dobitnik Nobelove nagrade za književnost za 1970. godinu u više svojih romana obradio je tmurnu sovjetsku stvarnost logora i bolnica o čemu je i svojim iskustvom mogao posvedočiti. Zbog „antisovjetske delatnosti“ Solženjicin je bio krajem Drugog svetskog rata osuđen i proveo je osam godina u radnim logorima a posle toga još tri kao „slobodnjak“ u progonstvu u Sibiru da bi bio pušten na slobodu 1956. godine. Najpoznatija njegova dela su romani: Jedan dan života Ivana Denisoviča, U prvom krugu, Odeljenje za rak, Arhipelag Gulag. Zbog ovog poslednjeg dela koje je prvi put publikovano na ruskom jeziku krajem 1973. godine u Parizu Solženjicinu je oduzeto državljanstvo i proteran je iz Sovjetskog Saveza februara 1974. godine. Od tada se sve do perestrojke nalazio u emigraciji. Solženjicinova dela su sva, osim Arhipelaga Gulag koji je objavljen tek 1988. godine, sinhrono sa objavljivanjem na Zapadu bila publikovana u Jugoslaviji.

U ovom slučaju dokumentovani su otvoreni pritisci da se knjiga ne objavi u Jugoslaviji i oni su bili uspešni. Član Izvršnog biroa Predsedništva CK SKJ Fadilj Hodža primio je 23. januara 1974. godine ambasadora Stjepakova na njegov zahtev. U opširnoj pisanoj poruci koju je dostavio Stjepakov obaveštava da se na Zapadu širi antikomunistička propaganda koristeći se Arhipelagom Gulag. Pisac se u ovom dokumentu kvalifikuje nimalo biranim rečima. On je sredstvo za podrivanje socijalizma i klevetanje Lenjina; čovek koji se potpuno odvojio od realnosti sovjetskog života i radnih ljudi postavši pion u rukama reakcije; on ni rečju ne osuđuje zločine imperijalizma kao što su agresije SAD u Vijetnamu ili Izraela protiv arapskih država ali se zato negativno odnosi prema rezultatima Drugog svetskog rata upravo zato što je doveo do širenja uticaja SSSR i socijalizma; on sovjetske ljude vređa opisujući ih kao „krdo doušnika, zaplašenih, uvučenih u sebe i nemilosrdnih ljudi.“ Stjepakov se zahvalio za članak u BORBI kojim se osuđuje kampanja na Zapadu u prilog Solženjicina. Kako vidimo u ovoj prvoj informaciji iz Moskve nije se insistiralo da organi Jugoslavije spreče objavljivanje Solženjicinovog dela. Međutim, ubrzo je usledilo i takvo upozorenje. U razgovoru koji je ambasador Stjepakov vodio u CK SKJ povodom vesti da će u Jugoslaviji biti objavljen Arhipelag Gulag, Stane Dolanc sekretar Izvršnog biroa ga je uveravao da se to neće dozvoliti.

Zvanična Moskva nastojala je da spreči izvođenje nekih pozorišnih predstava naših i inostranih autora. Čini se da se sa književnih ostvarenja težište 80-ih godina prebacilo na pozorišnu scenu. Tako je bio problematičan komad „Misa u A-molu“ rađena po motivima pripovedaka Danila Kiša „Grobnica za Borisa Davidoviča“ koju su igrala čak dva cenjena ansambla: Slovensko narodno gledališče u LJubljani i Narodno pozorište u Zenici. Međutim, mnogo više od ove kritike staljinove epohe zvaničnicima u Moskvi nije prijalo jedno viđenje „velike trojke“ koja je neko vreme koordinirano upravljala ali se i potajno međusobno borila oko načina daljeg razvoja prve zemlje socijalizma. U noti pisanoj na ruskom jeziku bez datuma kao i bez navedenog pošiljaoca i primaoca protestvovalo se protiv izvođenja drame francuskog autora Kloda Vermorela Lenjin, Staljin, Trocki. Demarš je uručio ambasador Rodionov ali ne SSIP-u već CK SKJ! Drama je izvođena u Narodnom pozorištu u Beogradu i ova intervencija nije uticala na njen dalji opstanak na sceni. List Советская Россия objavila je tim povodom komentar „Grubo sitno podmetanje“. Stalni dopisnik ovog lista u Beogradu M. Abeljev isticao je kako ga „mučan stid nije napuštao za dva i po sata koje je proveo u sali Narodnog pozorišta u Beogradu“, da je glumac koji je tumačio Lenjina prikazao ovu istorijsku ličnost kako se razočarala u celishodnost Oktobarske revolucije, da bi sve preraslo u „nepristojnu lakrdiju koja pretenduje na objektivno prikazivanje događaja koji su nastali u zemlji posle velike Oktobarske soc. revolucije, poslednjih godina života V. I. Lenjina.“

Od proleća 1984. godine Atelje 212 pripremao je izvođenje dramatizacije romana sovjetskog disidenta Vladimira Vojnoviča Život i priključenija vojnika Ivana Čonkina. Ovaj roman bio je objavljen u izdavačkom preduzeću Nolit 1981. godine. Mnoštvo urgencija i protesta iz Ambasade SSSR povodom ovoga svedoči da pojava ove žestoke satire na sovjetski svakodnevni život a kroz prizmu ruske verzije „dobrog vojnika Švejka“ nije ostavljala ravnodušnim faktore u Moskvi. Ovo pozorišno delo koje se osim u Beogradu sinhrono izvodilo i u NP Zenica danima je reklamirano u domaćoj štampi i na televiziji pa čak i transparentom koji je vučen avionom iznad Beograda što do tada za pozorišne premijere nije činjeno. Prvi javni nagoveštaj pripremanja predstave dat je na tribini u Domu omladine još u martu. Savetnik za kulturu Ambasade SSSR Nikita Likov prisustvovao je tom razgovoru o knjigama Vladimira Vojnoviča pa je bio zaprepašćen takvom mogućnošću. Zatražio je intervenciju da se predstava onemogući. U razgovoru sa Vlastimirom Stamenovićem na koktelu u Ambasadi, Likov je pored Vojnovičevog komada istakao kao neprihvatljive i komad Nikolaja Erdmana Samoubica koji se prikazivao u Beogradskom dramskom pozorištu i Orvelovu Životinjsku farmu u Malom pozorištu na Tašmajdanu. U zapisniku sa ovog neformalnog susreta iznosi se i podatak Ambasade SFRJ u Pragu da su tamo stavljene primedbe na izdavanje dela Milana Kundere u Jugoslaviji. Na Radno-operativnoj grupi saveznih organa i organizacija Jugoslavije ocenjeno je da je teško prihvatljivo objašnjenje o učestalosti igranja problematičnih komada i objavljivanja disidentskih knjiga samostalnošću naših pozorišnih kuća i izdavačkih organizacija. Ipak, ništa nije učinjeno da se ovi komadi administrativno ili političkim pritiscima skinu sa repertoara pre nego što je za njih prirodno splasnuo interes kod domaće publike a on je uvek kod ovakvih dela bio izuzetan.

Jer naša tadašnja pozorišna publika (osobito iz „Kruga dvojke“) je u kritici „birokratskog socijalizma“ zapravo iščitavala i prikrivenu kritiku našeg socijalizma čime se sladila.

Posle više od šest meseci od najave komada, Likov je u razgovoru sa rukovodiocem grupe za SSSR u SSIP-u Radojkom Fehimović Đuraković mogao konstatovati da su propali svi njegovi pokušaji da ubedi upravu Ateljea 212 da „Čonkina“ ne igra. Jugoslovenski sagovornici su ga uveravali da će uzeti u obzir mišljenje Ambasade ali ništa konkretno nisu učinili. Likov je naglasio pojavu „Čonkina“ na sceni u trenutku obeležavanja četrdesetogodišnjice oslobođenja Beograda i dolaska u posetu člana Politbiroa CK KPSS Viktora Grišina. Roman je „gruba satira“, „prljavo delo“ upereno protiv Sovjetskog Saveza i nespojivo je sa dobrim kulturnim vezama dve zemlje. Sagovornica u SSIP-u mu je uzvratila onako kako su jugoslovenski političari obično odgovarali na ovakve zamerke: da nisu nadležni po pitanju pozorišnih repertoara jer je kod nas umetnost slobodna. Ipak, u zabeleški je sugerisano da nadležni društveno-politički organi utiču na pozorište da odgodi premijeru kako se ne bi izvela uoči godišnjice Oktobarske revolucije. Sutradan posle ovog razgovora izvršni sekretar Predsedništva Gradskog komiteta SK u Beogradu Svetozar Palalić obavestio je SSIP da je dogovorio sa pozorištem da premijera zakazana za 3. novembar bude odložena za kraj meseca ali da generalna proba (na koju se pušta i publika – N.P.) bude održana prema najavi 2. novembra.

Činilo se da je ovim solomonskim rešenjem stvar arhivirana. Međutim, načelnik Glavne političke uprave Sovjetske armije general Jepišev na jednom prijemu u Moskvi izrazio je nezadovoljstvo jugoslovenskom ambasadoru Milojku Druloviću ovim rečima: „Kako je moguće da se u Beogradu daje predstava o Čonkinu u pozorištu, kada se zna da je autor neprijatelj Sovjetskog Saveza i da to šteti našim odnosima. Zar vi to niste u stanju da zabranite /…/ Mi takve stvari zabranjujemo, mi ne dozvoljavamo da se o nekoj nama prijateljskoj zemlji ružno govori u Sovjetskom Savezu. Još se kod vas autor Čonkina poziva da poseti Jugoslaviju. /…/ Naše rukovodstvo je ogorčeno, završava Jepišev i ne pokazuje mnogo raspoloženja za dalji razgovor.“ Na zgražavanje generala kako se moglo dozvoliti da avion na nebu iznad Beograda vuče transparent sa reklamom ovakve predstave, Drulović mu je ovako mangupski odgovorio: „/…/ ne znam za transparent, ali bi to mogao biti tzv. privredni, mali avion koji katkad reklamira razne stvari.“

U vezi predstave o dobrom vojniku Čonkinu zvanično je reagovao i Politbiro CK KPSS pa je njegovu poruku ambasador Rodionov predao u CK SKJ. U poruci se ocenjivalo da je roman „zlobna antisovjetska paškvila koja je, potpuno prožeta neprijateljstvom prema sovjetskoj stvarnosti i klevetanjem našeg načina života, u pogrdno-karikaturalnom vidu slika sovjetske ljude. /…/ Imajući u vidu sadržaj te knjige, kao i politički lik autora, mi ne možemo predstojeće stavljanje predstave na scenu u Beogradu da ocenjujemo drukčije nego kao akt koji otvoreno nije prijateljski prema Sovjetskom savezu i oštro protivureči duhu i karakteru sovjetsko-jugoslovenskih odnosa.“ U Beogradu su ipak (iako se tobože nisu mešali u repertoare i umetničke slobode) nešto preduzeli pa je GK SK dogovorio sa TV Beograd da prestanu sa emitovanjem trejlera-reklame.

Vojnoviču je, takođe na intervenciju iz Beograda, Generalni konzulat SFRJ u Minhenu odbio vizu te je tako osujećen njegov dolazak po pozivu Nolita i Ateljea 212 koji je trebalo da bude oko 20. oktobra (Dana oslobođenja Beograda!). U jednom dokumentu SSIP-a se konstatuje da je komad primljen mlako, stručna kritika je umerena pa čak i negativna, umetnički dometi dela su slabi, čak ni kod publike ne nailazi na veće interesovanje. „Treba dekuražirati bilo kakav publicitet predstave.

Nama nije poznato da je predstava reklamirana na način koji je izneo Jepišev (avion).“

Međutim, koliko je bilo tačno da je sa umetničke tačke komad ispao osrednji toliko nije tačno da interesovanja publike nije bilo. Takođe, komad o dobrom vojniku Čonkinu je zaista reklamiran vučenjem transparenta avionom dvokrilcem koji je satima kružio nad Beogradom o čemu je pisac ovog teksta očevidac koji je i predstavu gledao. Dvokrilac je korišćen jer se radnja romana odn. komada vrti oko jednog takvog aviona.

Partijski i državni aparatčici u SSSR i SFRJ a i drugde nisu sve do kraja 80-ih godina minulog veka primećivali da im se približio neminovan kraj. Može se reći da su se do poslednjeg dana gložili oko ideološke pravovernosti i oko prava na ideološko nasleđe Marksizma-Lenjinizma.

Još nešto je važno: koliko su posle 1948. godine odavde išli uz nos i kontrirali Moskvi i koliko je tada bilo teško svećom naći nekoga ko bi se divio bilo čemu što dolazi iz SSSR odn. Rusije – toliko su danas na delu neviđena snishodljivost i ulizištvo kako političkih elita tako i pučanstva.

Autor je književnik i publicista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.