Kako je neoliberalni kapitalizam kidnapovao državu

Sukob kolektivne politčke volje, s jedne strane i ličnog i pojedinačnog finansijskog interesa s druge strane, leži u osnovi odnosa između države i banaka.Suština dileme je: Da li i u kolikoj meri kolektivitet u vidu naroda, nacije i države ima pravo da ograniči lični finansijski interes svakog pojedinca, odnosno šta je starije i primarnije političko pravo ili pravo na posedovanje imovine? Dva su pogleda na ovo pitanje. Trenutno aktuelan neoliberalni kapitalizam, ustoličen u Srbiji petog oktobra, tvrdi da su lični interes i privatna imovina najviše pravo, te država odnosno zajednica ne sme da to pravo ničim ograničava. Po liberalnoj ekonomskoj i političkoj teoriji, samo pojedinac može ostvаriti prosperitet. Međutim, svaka se tržišna utakmica pojedinaca na kraju završi privatnim monopolom koji preuzima politička ovlašćenja i ograničava prava ostalih pojedinaca. Za razliku od državnog monopola koji pripada svima i ima odgovornost prema svima, privatni mopol je lišen bilo kakve odgovornosti. To se upravo desilo sa bankama.

Ono što su u ekonomiji domaći i strani monopolisti, to je u političkoj sferi civilni sektor koji je praktično privatizovao javni diskurs, što je za posledicu imalo ukidanje svake forme zajednice, odnosno potpunu dekompoziju i razaranje kako naroda, tako i države, što vodi masi obespravljenih pojedinaca koji više nemaju kolektivno sredstvo da zaštite svoj interes.

S duge strane, nalaze se kolektivističke ideologije ili ideje koje vide ostvarivanje prava pojedinca jedino u okviru zajednice kao garanta njihovih prava, ma kako ona bila shvaćena (klasna, verska, nacionalna). Po kolektivističkom shvatanju, politička volja koja izražava opšti interes uvek je iznad pojedinačnog finansijskog interesa i ima suvereno pravo da ga ograniči ili ukine, ukoliko će to za cilj imati opšte dobro. Samo država ima pravo na monopol. Politička volja stoga nije samo pravo već i obaveza svake zajednice koja pretenduje na opstanak.

Postulat postpetoktobarskog neoliberalizma o ekonomskoj slobodi neograničenoj političkom voljom završio se privatizacijom bankarskog sektora i finansijskog tržišta. Koje su posledice toga i da li je takav ekonomsko – politčki sistem doneo prosperitet i kome?

Kao prvo, slobodno finansijsko tržište zapravo nikada nije zaživelo jer je G17 držao u rukama ključeve bankarskog sektora kroz kontrolu izdavanja licenci bankama za rad. Ako je tržište zaista slobodno, onda ničim nije ograničeno, onda svako može da otvori banku, što se nije desilo jer je lični i partijski interes ljudi iz G17, odlučivao o tome ko može da dobije licencu za rad i monopol na tržištu. Paradoksalno, ali istinito, politička oligarhija je sa pozicija državne vlasti, propagirala ekonomsku slobodu, tvrdeći da državna vlast nema prava da tu slobodu ograničava, odlučujući ko će dobiti pravo na licencu i tržište. Tako smo došli u situaciju da je državni monopol preko noći transformisan u privatni, naravno, sve u paketu s novim terminom – “ekonomska sloboda i privatna inicijativa”. Naravno, gotovo niko u tome nije video nikakvu nelogičnost zato što je bila potpuno očigledna. Ako po neoliberalnoj teoriji G17, država već nije imala pravo da se meša, malo je nejasno šta su oni tacno radili na državnim funkcijama i po kom osnovu su sa pozicije državne fukcije izjavljivali da je ta funkcija nepotrebna. Ako je sama funkcija nepotrebna, onda je podjednako nepotreban i ministar, sekretar, guverner sa ili bez izjave?!

Navedeni paradoks zapravo otkriva suštinu i posledicu ukidanja opšteg interesa u korist privatnog. U prevodu, privatni interes biva nametnut kao opšti, a država – čije ukidanje neoliberalna teorija obećala – zapravo biva kidnapovana i stavljena u funciju privatnih pohlepa.

Očigledan primer bilo je ukidanje Zavod za obračun i plaćanje (ZOP) kao nasledinka SDK-a i prepuštanje kompletnog platnog prometa komercijalnim, uglavnom stranim bankama. Ne treba previše pameti da bi se zaključilo da platni promet generiše ogromne profite, kako od provizija, tako i od povećanja likvidnosti privatnih banaka kojih su se ‘’neoliberalni talibani’’ sa pozicija državne vlasti odrekli u ime države. Umesto da puni budžet, taj novac je počeo da puni portfolio privatnih banaka i pumpa njihove profite. Naravno, manjak novca u budžetu je prevaljen na najsiromašniji sloj poreskih obveznika, pa je privatizacija bankarskog sektora postala ništa drugo do sinonim za konfiskaciju imovine od najšireg sloja ljudi. Odricanje od političkih prava neizostavno vodi i gubitku ekonomskih.

Činjenica da ovako sulud i nakaradan sistem funkcioniše, moguće je objasniti samo njegovim nerazumevanjem kao i odsustvom interesa upravo onih koje je najviše pogodio i osiromašio, a to je apsolutna većina građana Srbije. Oni koji se su se svakodnevno, na novouspostavljenom neoliberalnom tržištu krvavo borili za svaki dinar, zapravo su se odricanjem od politčke volje da država kontroliše ekonomiju, istovremeno (a neznajući) odrekli miliona. I danas aktuelno zvuče reči američkog kongresmena Čarlsa Bajdenrapa koji je pre nekih stotinak godina izjavio: “Sasvim je dovoljno da ljudi ne poznaju ili razumeju kako funkcioniše bankarski i monetarni sistem, jer da su ga razumeli imali bi revoluciju pre jutra”.

Kada su jednom sa ekonomije uklonjene dizgine političke volje, politika postaje besmislena jer više ni o čemu realnom ne odlučije. Privatne banke kroz politiku kamatnih stopa i emisuju kredita faktički upravljaju čitavom državom. U njihovim rukama je dovoljna moć da ukoliko požele zaustave čitav ekonomski život, tako što će ili izazvati deflaciju i obustaviti dotok novca kao ekomskog krvotoka ili pak učiniti kredite neisplativim, smanjiti proizvodnju uzrokujući opštu bedu. Osim uticaja na čitavu ekonomiju, banke su postale i njeni vlasnici.

Svakako najboolji primer je Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) koja je preuzimanjem Viktorija grupe i kreditiranjem i preuzimanjem dela akcija MK grupe faktički postala poljoprivredni monopolista u Srbiji. Uz pomeute, EBRD je finansirala i hrvatski prodor Agrokora i Atlantik grupe na srpsko tržište, a preko kontrole nad upravnim i nadzornim odborima ovih kompanija u stanju je da efektivno zaokruži apsolutnu vlast i faktički upravlja životima miliona ljudi države Srbije. Upravni odbor EBRD svojom odlukom o količini i kvalitetu proizvodnje direktno formira ponudu, pa samim tim i cenu hrane, određujući građanima Srbije šta će, koliko će i da li će uopšte jesti, a pritom glasač nema nikakvog uticaja na njih. Ovakav disbalans moći, nameće pitanje smisla postojajanja čitavog političkog sistema, partija, parlamenta, državne i javne uprave, te samih demokratskih izbora jer ako glasač ne odlučuje o tome šta će ili da li će sutra jesti, o čemo on zapravo odlučuje? Ako banke već mogu da odlučuju o životima klijenata, zašto klijenti ne bi odlučivali o radu banaka?!

Asimetričan odnos između banaka i građana, vremenom postaje sve nepovoljniji po građane. Posledice ekonomskog sistema, u kom je bankarski sektor sebi omogućio poziciju privatizacije profita i socijalizcije troškova i dugova među prvima su naučili dužnici kredita u „švajcarcima“. Iako su banke dobile mogućnost rada na srpskom tržištu, one nisu želele da podele rizik svojih klijenata, zaštitivši sopstveni profit od inflacije valutnom klauzulom. Zdrav razum bi nalagao da iznosi kredita te mesečne rate budu dinarski, kako bi i banke i njihovi klijenti solidarno podneli teret inflacije. No, očigledno da političke oligarhije u Narodnoj banci Srbije nisu bile u doticaju niti sa zdravim razumom, niti sa minimumom poverene im ogovornosti već su nečinjenjem odlučile da podrže lihvarske metode banaka.

Primer različite prakse, demonstrirao je mađarski predsednik Viktor Orban, stavivši privatni bankarski sektor na mesto koje mu je odredila suverena narodna volja. Zabranivši izvršenja po osnovu dugovanja bankama, omogućio je dužnicima da otplate svoje kredite po fiksnom kursu švajcarskog franka i evra koji je bio značajno povoljniji od tržišnog. Odluka o konverziji celokupnog duga u forinte poštedela je ekonomskih patnji mnoge Mađare, na način o kom su srpski dužnici mogli samo da sanjaju. Orbanovo povećanje poreza bankama na kraju je dobar deo, ničim zasluženog profita banaka, vratilo tamo gde on zaista pripada – u državnu kasu. Iako su mere mađarske Vlade okarakterisane kao uvod u kolaps finansijskog tržišta, rezultat je bio sasvim suprotan dokazavši još jednom da ko sme, taj i ima.

Formalno opravdanje ovakvom podaničkom odnosu prema stranim bankama, neoliberalni ekonomisti potražili su u neefikasnosti i korupciji domaćeg državnog finansijskog sektora i potrebom za stranim investicijama i tzv. strateškim partnerom. Nije potrebno biti previše maštovit, a imajući iskustvo od dve decenije kako zapravo funkcioniše neoliberalni kapitalizam, pa shvatiti da su neoliberalni ekonomisti uništavali državne banke, sedeći na njihovom čelu, dokazujući tako na primeru njihovu neefikasnost. Pretpostavimo da su “neoliberalni talibani“ na isti način ponašali na čelu stranih korporacija, recimo predloživši da je jako dobro za samu korporaciju da se odrekne monopola jer na taj način jača sopstvenu kompetitivost. Istog trenutka bi dobili otkaz bez prava na otpremninu. Da su, pak, svesno uništavali privatne korporativne kapitale poput državnih, njihova odgovornost teško da bi se završila samo na krivičnoj. Po logici stvari, da ih je država primereno kaznila tada bi i državno vlasništvo bilo podjednako efikasno kao i privatno.

O drugom opravdanju koje su pomenuli postpetoktobarski ekonomisti, a koje se odnosi na strane investicije i strateškog investitora, suviše je trošiti vreme, posle reči Nebojše Katića, finasijskog konsultanta u Londonu:

„Ne bi bilo loše da se setimo da sve što oko sebe vidimo je izgrađeno kada nismo ni znali za termine “strateški investitor“, kada smo pravili Termoelektranu u Obrenovcu, Đerdap, elektrane na Kosovu, Petlju, Gazelu…

Odjednom mi saznajemo da zapravo ništa ne znamo i da smo nemoćni bez stranaca. Govorim o jednom potpunom ludilu, žao mi je što upotrebljavam tu reč, ali ne mogu da nađem bolju… Dakle, mi smo odjedanput zaboravili sve što smo nekada znali…

Ponavljam, stranci vam neće razvijati zemlju – to nije njihov posao, oni će doći ovde, napraviće pogon koji će trajati koliko im to bude odgovaralo, izvlačiće profit na poznate načine, od kojih su većina legalni jer je ova država takav sistem napravila, ostaviće vam radnike koji će živeti sa platom od 150 ili 200 evra i zatim će, na bilo kakav pokušaj da kažete: „Pa, dobro, dajte mi 250 evra da živim od nečega“, reći: „A, ne, ne, znate u Nigeriji ima nekog ko će da radi za 120 evra…“

 Autor je predsednik Srpske lige