Kako je opozicija potrošila kredit

Trenutno srpska opozicija liči na raštimovani ciganski orkestar koji unezvereno moli za što veći bakšiš, ne samo zbog razapete šatre u Pionirskom parku, već i zbog kakofonske frazeologije kojom simulira politički program. NJeni samozvani lideri, gotovo neosetljivi na očaj i gnev građana, svojim načinom života ne potvrđuju ono što propovedaju, ne misle ono što govore i ne rade ono što obećaju. Sujeta, pohlepa, fanatična potreba za publicitetom, patološka glad za aplauzima čini pogonsko gorivo preambicioznih kvazipolitičara. Oni svaki društveni potres vide kao talas koji će ih podići za jednu klasnu stepenicu naviše.

Da li će isti ljudi koji su sa pozicije vlasti Srbe ostavili bez para, radnih mesta i nacionalnog ponosa, sada i ovo malo hrabrih šetača ostaviti bez nade?

Koliki deo krivice spada na opoziciju što je mlada i neotporna srpska demokratije pretvorena u Vučićev patricijat? Zašto su otkazale kontrolne funkcije demokratskih institucija?

Kada se jedan režim pretvori u svoju suprotnost i poništi svoj raison d’etre, po zakonima dijalektike ta suprotnost postaje njegov grobar. Demokratija je vladavina naroda preko institucija, a Tadićev dvorski način upravljanja je kompromitovao, degradirao i na kraju poništio postpetooktobarski društveni ugovor. NJegova grudva puštena niz padinu pretvorila se u razarajuću lavinu. Represija u Srbiji dobija razmere institucionalnog terora, a najprodavaniji srpski proizvod je strah.

Ako bismo pošteno – Đinđić Demokratska!, nisu mogle samo Tadićeve greške da nas ubace u ovaj vrtlog primitivizma i neslobode. Uzrok je mnogo dublji. Demokratija je izvitoperena u apsolutnu ideju i aksiomni princip, onako kako su boljševici dogmatizovali marksizam. Demokrate su pogrešno poverovale da su na vrhu piramide dočekali kraj istorije i da su ovladali univerzalnim zakonima po kojima se društvo razvija. Dok su utemeljivači i rodonačelnici demokratije bili naučnici i prosvetitelji, njihovi naslednici i tumači bili su ideolozi, neretko demagozi, koji su nasleđeno učenje sistematizovali i u taj sistem ugradili arhigreh.

„Evropa nema alternativu!“, „Nema demokratije za neprijatelje demokratije“ samo su slikoviti primeri totalitarnog semena u rasadu srpske demokratije. Od plemenite ideje vremenom je ostajala samo gola forma i bezidejni organizam koji postoji samo da bi opstao na vlasti.

Koliko je demokratski režim koji moć institucija podredi partijskoj oligarhiji ili dvorskoj kamarili? Kakav je socijalni karakter vlasti koji najvažnije privredne grane preda u ruke strancima i dozvoli da zemlju pretvore u neiscrpni rudnik sirovina, a narod u armiju jeftine radne snage? Ima li nacionalnu odgovornost elita koja uživa u blagodetima samooptuživanja i pruža ruku onima koji je dočekuju pesnicom?

Šta smo ponudili građanima posle revolucije koju nismo izveli, već koja nam se desila? Oprali smo prljave ruke, umili oči od suzavca, skinuli starke i rokerice. Po sebi smo posuli zvezdanu prašinu, na oči stavili skupocenu šminku i na sebe navukli firmirana odela. Koga je taj kostim trebalo da zavara, kakvu smo ulogu igrali, po čijem scenariju i za kakvu publiku?

Birači su videli u nama obrazovane, moderne, poštene. Obrazovanje? Instalirali smo privatne škole i fakultete gde je moguće doći do zvanja bez znanja i zakonski ih izjednačili sa univerzitetima koji baštine višedecenijski svetski ugled. A danas se čudimo odakle horde polupismenih japija i silikonskih starleta koji jurišaju i osvajaju državnu administraciju. Modernizacija? Mislili smo da nas idiotska krilatica „Srbija u Evropi“ ekskluzivno kandiduje za najviše društvene pozicije i da sa tom lozinkom možemo dobiti bilo koje izbore. Pa i Albanija Envere Hodže je bila u Evropi! Poštenje? Jedino je Koštunica posle pada sa vlasti otišao u Hilandar i prognao sebe u monašku anonimnost. Svi ostali su sebi obezbedili vile, devizne bankovne račune ili preplaćena mesta u moćnim bordovima multinacionalnih korporacija.

Potrošili smo kredit i sada molimo za pozajmicu, za poverenje „na crtu“. Nepovoljna okolnost je ta što Srbi više nikome ne veruju, pa ni sami sebi. Olakšavajuća je to što u trenucima velike krize Srbi olako praštaju i zaboravljaju.

Pa nije 2012. bila gora od 2000. Ako smo mi opljačkali Srbiju, oni su je opustošili. Ako smo mi zatvarali fabrike, oni su otvarali izbegličke kampove. Iza nas su ostajali devastirani giganti, iza njih masovne grobnice. Naši tranzicioni porazi koštali su Srbiju stotine hiljada radnih mesta, njihovi nacionalni porazi odneli su desetine hiljade nevinih života. Za naš odlazak bila je potrebna olovka, za njihov bombe i revolucija.

Uprkos tome, njima je narod dao drugu šansu. I crvenoj bandi i radikalskoj hunti. Oprošteni su i Stambolić i Ćuruvija, i rekordna inflacija i tačkice za hleb, i Bambilend i gajbice, i Milanovićev RTS i Šešeljevi sendviči (jedan za Hrvate, dva za Mađare, zbog dužeg puta).

Mi treba od njih da se razlikujemo i na vlasti i u opoziciji. Ne želimo da štrajk glađu pretvaramo u uskršnji post, ne treba da izbornu krađu simuliramo misterioznim džakovima, ne smemo da lažemo sunarodnike na Kosovu obećavajući im nemoguće. Opozicija mora da bude inicijativna, hrabra, istrajna, a njena misija vindiciae contra tirannos. Za konačni uspeh neophodna je vojna disciplina i idejno (ne ideološko) jedinstvo. Ništa nije snažnije od ideje kada joj dođe vreme. Ili ćemo orijentalno dokoni čekati taj čas, ili ćemo mu odlučno pojuriti u susret.

Autor je član Glavnog odbora Demokratske stranke