Kako je postalo bitnije da svet bude „srpski“ od toga da Srbija bude deo sveta: Deklaracija tzv. svesrpskog sabora iz pravnog ugla

Iako su se do sada u javnosti već mogli čuti politički komentari teksta ove deklaracije, ovde će pre svega biti reči o pravnim smetnjama usled kojih bi se ratifikacija ovog dokumenta u Skupštini mogla dovesti u pitanje.

Štaviše, te smetnje su takve prirode da Skupština uopšte ne bi smela ni da stavlja na dnevni red njeno potvrđivanje!

Krenimo redom…

Članom 1. Deklaracije utvrđeno je formiranje tzv. Svesrpskog sabora koji bi predstavljao savetodavno telo čije preporuke bi, prema zamisli njegovih osnivača, bili dužni da razmatraju nacionalni parlamenti onih zemalja koje su u tom tzv. Saboru predstavljene.

Na ovom mestu se mora istaći problematičnost sastava tog tzv. Sabora, budući da je Deklaracijom u tom telu predviđeno kolektivno članstvo Sinoda Srpske pravoslavne crkve.

I ne samo to! Članom 10 Deklaracije predviđena je „bliža saradnja crkvenih i državnih organa u ključnim pitanjima kao što je očuvanje tradicionalnih hrisćanskih vrednosti i svetinje braka i porodice.“

Kako bi ova „saradnja“ mogla da izgleda donosioci Deklaracije nisu objasnili – mada trenutna pravna situacija u vezi sa Zakonom o rodnoj ravnopravnosti daje neke nagoveštaje njenih potencijalnih plodova.

Kakve pravne smetnje ove tačke Deklaracije predstavljaju i kakva je njihova (ne)usklađenost sa Ustavom Srbije?

Članom 11 Ustava utvrđena je svetovnost države koja propisuje odvojenost bilo koje crkve od države i isključujuje nametanje bilo koje religije kao državne i obavezne.

Ova razdvojenost crkve od države dodatno je potvrđena čl. 44 Ustava kojim je proglašena ravnopravnost svih verskih zajednica.

Usvajanjem ove Deklaracije Narodna skupština bi se najgrublje oglušila o ustavna načela o svetovnosti države.

Isto tako, Skupština bi na taj način normalizovala diskriminaciju po osnovu veroispovesti koja je, opet, zabranjena čl. 21 Ustava Srbije i dovela u pitanje slobodu savesti i veroispovesti kao Ustavom garantovanog prava.

Ovde se ne radi o pukoj pretpostavci već je ta diskriminacija propisana samom Deklaracijom!

Kroz „preporuke“ tzv. Sabora – na koje bi kroz svoje predstavnike u njemu direktno uticala SPC – nacionalnim parlamentima direktno bi se nametale politike oblikovane crkvenim učenjem.

Ove politike pored toga što bi direktno zadirale u nadležnosti same Skupštine takođe bi mogle ograničavati Ustavom garantovana prava o kojima nikakvog razgovora ne bi smelo biti, čak ni u Skupštini!

Iako usvajanje tih preporuka (u ovom trenutku!) nije obavezno, rasprava o tim preporukama u nacionalnim parlamentima ne bi bila fakultativna.

Pored toga, iako sama Deklaracija nominalno proklamuje slobodu veroispovesti, primetno je da nijedna druga verska zajednica Osim Srpske pravoslavne crkve nije predstavljena u tzv. Svesrpskom saboru.

Ova nejednakost se dodatno potencira time što bi – prema Deklaraciji – samo SPC imala biti konsultovana u vezi pitanja od značaja kako za druge verske zajednice tako i za one građane Srbije koji nisu povezani ni sa jednom od njih.

Ipak, uprkos svim ovim smetnjama, potvrđivanje ove deklaracije u srpskom parlamentu je praktično izvesno!

Vladajuća većina to podupire činjenjem, opozicija ćutanjem, a javnost nezainteresovanošću.

Nemoguće je ne pitati se:

Kako smo došli u ovu situaciju?

Kako smo slobodu zamenili sabornošću?

Kako su nam privilegije za koje se smatra da pripadaju Srbima kao Srbima postale važnije od prava koja država Srbija mora Svima garantovati kao svojim građanima?

Kako je postalo bitnije da svet bude „srpski“ od toga da Srbija bude deo sveta?

Kako smo došli u ovu situaciju?

Znamo, ipak, „kako“.

Bitnije je da znamo kako i ima li izlaza sa ovakvog puta?

Ili smo poslednje isključenje sa njega već davno omašili?

Autor je advokat iz Beograda

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Tekst je prvobitno objavljen na internet stranici Foruma za bezbednost i demokratiju