Kako je propalo srpsko selo

Selo nije klinički mrtvo pa da se oživljava, ono je davno sahranjeno i grob mu je ozeleneo.

Ubrzani propast poče 90-tih kad se pojavi diktator Milošević, pa u deset godina napravi takva dva strašna rata da ne može biti gore. A zna se od vajkada ko ide u rat.

I 1991. godine u jeku jesenjih radova pokupiše seljake (cela Šumadijska brigada, svi sa sela među njima i ja sa 21-om godinom, ovi gradski se naprasno razboleli, obnevideli, nesposobni skroz pa sad doslužuju 15 dana sa korišćenjem vikenda, bruka, a mi pravac Hrvatska).

Prođe i 1999, narod se razbežao po svetu i eto propasti.

A i svakom diktatoru dođe kraj, naopako radio pa naopako i sahranjen, mimo zakona ne plati ni grobno mesto, nego van zakona u dvorište da čuva da mu neko ne seče lipu i da se plaše deca koja prolaze tom ulicom.

Nego da se mi vratimo na temu, postoji more razloga što se jedna seoska kuća zatvori. Ali ja ću Vam opisati jedan koji je istinit a može biti i poučan ko se odluči da napusti selo i krene put grada za lepšim životom?

Ja se ipak ne mrdam iz sela.

Živeli muž, žena i sin jedinac, bilo bi još dece ali se žena pobole i ostaše na jednom.

Muž i žena krvavi radnici, pravi borci. Matori svake godine ponavlja – ako nas ne ubije grad pa rodi dobro, sačeka nas država sa otkupom i oljušti sa cenom gore nego grad. Ali takođe srpski domaćin ima inat i ponos, tera dalje. A sin jedinac malo ga majka razmazila, slabo prima posao od oca, a i škola mu ne ide. Kad odraste neće ni da se ženi, majka gunđa, nije joj pravo, ali matori jedno veče udari šakom o sto, oćeš li ti da se ženiš da nastaviš potomstvo ili ćeš biti kaluđer u selu. I da vidiš čuda, nađe on devojku iz susednog sela, Bog joj dao lepotu, ma lepa kao Bogojavljenska noć. Ali i ona malo potanka sa školom završila osmoletku, ali tri puta išla u sedmi razred. Dođe vreme da se uzmu, ali problem, devojka neće da živi u selu – samo grad, a na to je nagovara majka jer je ona iskusila selo. Samo rad i nema vremena za neke druge aktivnosti.

On saopšti svojima uslov, matorom se podiže kosa na glavi, „ako pređeš ovaj put povratka ti nema“, kaže matori, a majka kao majka – „nek se rodi unuče pa neka žive gde hoće“. On se razmišlja, ali prevagnu mlada i kretoše oni za grad, nema ni svadbe, nema ništa.

Prvo treba naći stan i odmah tvrdo – naleteše na nekog komunjaru koji je za vreme Broza dobio stan od osamdeset kvadrata, pregradio ga na pola i izdaje dva, al’ on sa babom otišao u selo da uživa dve kirije, dve penzije, porez nikom ne plaća, ma milina. Prvo pitanje – je l’ imate malu decu: „Nemamo , tek smo se uzeli“, e onda je stan rešen. Sledi posao – mladoženja nađe odmah na građevini, puca kičma, a platica tanka. Ali nazad nema. Mlada ide na razgovore kod raznih poslodavaca. Sažali se jedan privatnik, stari predator, primiće je, pa će ona već da nauči posao. Sad je i to rešeno, misle oni. Milina, ona se hvali gazdom, pa primio je kao rod rođeni. Ali mesec prođe brzo, stanodavac dosadan kao buva, pa zafali za prvu kiriju. A šta sad? Mladoženja predložio da mlada pita gazdu da da nešto para unapred, ode ona a gazda je gleda izvadi pare teška srca i reče da nikome ne priča.

I tako mlada postade AD, gazda preuze 51% a mladoženja 49% kao Rusi naš NIS.

Kad mlada zatrudne dobiše otkaz iz stana, neće čiča pelene u stanu to se prlja. Opet problem, opet ona kod gazde. Gazda nađe novi stan ali tu porastoše i akcije, sad već ima 70% a ovaj slepac kod očiju samo 30%.

Rodi se dete. Ovi mučenici u selu rade ali snaga izdaje i jednog dana popadaše u postelju. Komšije pripomogoše ali nije to to. Da odu u dom, u državnom nema mesta, a u ovim privatnim gde su uslovi kao na Banjici mada samo je ograda lepša, nije bodljikava žica (čast izuzecima). Ima mesta ali domaćin ima ponos i kad umire želi da to bude na kućnom pragu na kom se rodio. Oni žive u bedi imaju svega a u stvari nemaju negu i takvih u Srbiji ima mnogo. Umiru jer nema ko da se brine o njima.

Umre prvo deda, sakupiše se komšije da na brzinu počiste kako ide kod mrtvog u kući. Sin se zaplakuje grize ga savest a snajka naočari za sunce na pola glave, konstatuje da je sve zapušteno, a nije nikad ni došla…

Kad umre jedno, valjda je Bog tako rekao, ubrzo ode i drugo, više od tuge nego od bolesti. Umre i baba i opet se samo snajka krišom raspituje koliko bi moglo da se uzme para ako se proda kuća i imanje. Kad dobi odgovor da to niko neće da kupi debelo se razočarala. Sad u kući nema nikoga stavlja se lanac i katanac na dvorište. Ostadoše dve umrlice na kapiji. Ubrzo se isključuje struja, telefon, koprive napreduju i to je kraj.

Vratiše se u grad, dete već veliko, mlada se udala za gazdu. Jeste dosta stariji al ko te pita, šuška je u pitanju. A ovaj slepac se razočarao, pijanči i ponavlja očeve reči, sad bi se on vratio ali kuća propala i nema gde. E to je to, propala Srbija.

Autor je zemljoradnik iz sela Vučkovica kod Kragujevca