Kako je Radovan kultni hotel vratio narodu

Njegova firma ubraja se među najuspešnije kompanije srednje veličine. Malo je takvih kompanija u Srbiji, sposobnih da izađu na megdan konkurenciji na svetskom tržištu.

Radovan Milojević je samonikli biznismen s neverovatnim poslovnim darom. Za njegovo ime nikada nisu vezivane sporne privatizacije ili mutne poslovne radnje. Biznismen kakvog Srbija samo poželeti može.

Početak tranzicije 90-ih godina prošlog veka shvatio je kao vreme izazova, a ne mirenja sa sankcijama i izolacijom. Prodajući 1993. godine okove za stolariju somborske firme „Bane Sekulić“ shvatio je da je u građevinarstvu prošlo vreme drvene stolarije i da dolazi vreme aluminijuma i PVC plastike. I dok je „Bane Sekulić“ tavorio i propadao, Milojevićeva firma „Stublina“ preuzela je tehnologiju i tržište i za kratko vreme prošla put od adaptirane štale (1995. godine) do supermoderne fabrike za proizvodnju okova za okretni nagib otvaranja prozora, pogonskih ručica, univerzalnih zatvarača vrata, prihvatnih ploča, brava, kvaka, cilindara, spojnica, šarki… koja se stalno modernizovala i širila (prvo 1997. a zatim 2004. i 2016. godine).

Dar za strateško planiranje ali i stalno prilagođavanje zahtevima kupaca i takmičarski duh na tržištu krase Milojevića kao preduzetnika i pomažu mu da uvek bude ispred konkurencije. Svoju firmu gradio je s puno znanja, pažnje, truda i odricanja, odbijajući kompromis oko kvaliteta svojih proizvoda.

Sav profit ulagao je u fabriku, gradio nove hale, proširivao asortiman proizvoda i uvodio savremenu opremu da bi bio i ostao lider na regionalnom tržištu i ravnopravan konkurent na svetskom tržištu mnogo poznatijim i starijim proizvođačima. „Stublina“ je svoje proizvode podigla na nivo svetskog kvaliteta primenom modernih tehnologija.

Revizorsko-konsultantska kompanija Ernst&Young izabrala je Milojevića za preduzetnika 2018. godine pa je predstavljao Srbiju na svetskom takmičenju u Monte Karlu. Kriterijumi žirija za izbor bili su: preduzetnički duh, finansijski pokazatelji, strateško usmerenje, prisustvo na regionalnom ili međunarodnom tržištu, inovativnost i lični integritet.

Sve što je stekao Radovan Milojević stekao je „sa svoje dve ruke“, retko viđenim preduzetničkim darom i domaćinskom marljivošću.

Takav, relativno sređen i idiličan, poslovni život Milojević je živeo do pre neki dan. A onda su za Radovana naišli crni dani i načisto mu istumbali život.

Ne, nije ni finansijska, ni zdravstvena, ni tržišna kriza ugrozila Milojevićevu kompaniju. Firma „Stublina“ i dalje uspešno posluje uz veliki trud vlasnika.

Radovana je, međutim, zadesilo zlo kad je rešio da proširi portfolio svoje kompanije uz pomoć lokalnih političara. A varoški političari u Aranđelovcu, jureći dobitnu kombinaciju za lokalne izbore, ubedili su Radovana da kupi preduzeće u stečaju koje u svojoj imovini ima pored nekada kultnog hotela „Staro zdanje“ i hotel „Šumadija“, otvoreni bazen u parku Bukovičke Banje i restoran „Lovački dom“ na Bukulji. To preduzeće imalo je iza sebe neuspešnu privatizaciju jer ga je prethodni kupac vratio državi zbog problema koje mu je pravila lokalna vlast s kašnjenjem u izradi urbanističkih planova i neizdavanjem dozvola za adaptaciju ta dva hotela i izgradnju trećeg.

Propalo preduzeće zatim je nuđeno viđenijim (uspešnim) lokalnim biznismenima, ali su oni odbijali da se upuste u sumnjivu investicionu avanturu s političkom podrškom. Radovan je prihvatio ponudu lokalnih političara iz Srpske napredne stranke i za 1,75 miliona evra kupio propalu firmu sa hotelima „Staro zdanje“ i „Šumadija“ i restoranom na Bukulji. Već sutradan, u maniru pravog dobrotvora, Radovan je „Staro zdanje“ poklonio Aranđelovcu, uz objašnjenje da želi da taj kultni hotel vrati narodu. Ali, posle samo dva dana ispostavilo se da se ne radi ni o kakvoj zadužbini nego „poklonu“ kome ipak treba „gledati u zube“, jer je Opština od Milojevića naprasno otkupila „Staro zdanje“ za 526.000 evra.

Ta neobična transakcija bila je povod sumnji da su lokalni političari iskoristili Milojevića kao paravan da prikriju mutne poslove biznismena bliskih SNS-u koji uveliko ulaze u biznis s banjskim turizmom.

A onda je narednim potezima samo dodatno osnažio sumnje da su ga SNS političari „uzeli pod svoje“ i da mu se odužuju za učinjenu uslugu.

Ne čekajući urbanističke uslove i bez građevinske dozvole, a ohrabren političkom podrškom „u četiri oka“ Milojević je (zapravo novoosnovana firma njegove supruge) krenuo u rušenje otvorenog bazena u parku Bukovičke Banje, koji ima status nepokretnog kulturnog dobra, i nedozvoljenu rekonstrukciju restorana na Bukulji, što je tragično narušilo istorijski izgled ovog objekta. Takav luksuz bahaćenja Milojević nije sebi smeo da dozvoli kao cenjeni biznismen. Zbog flagrantnog kršenja zakona (krivično delo bespravne gradnje, zaprećena kazna do osam godina zatvora) građevinska inspekcija Opštine Aranđelovac donela je rešenje o obustavljanju daljih radova i zatvorila gradilišta dok Milojević ne pribavi neophodne građevinske dozvole.

Međutim, još se mastilo nije ni osušilo na rešenju inspekcije, a Milojević ga je „poništio“ tako što je nastavio bespravnu gradnju na Bukulji.

Preziranjem zakona Milojević je postigao dva suprotstavljena efekta. Prvo, pokazao je da biznismen može biti jači od pravne države kad se spajtaši s političarima. Drugo, takvim ponašanjem uzoran poslovni čovek prokockao je i uništio poslovni ugled koji je mukotrpno sticao godinama.

Nema sumnje da će Milojević u narednim godinama biti još bogatiji privrednik. I u tome nema ničeg lošeg. Međutim, njegovo bogatstvo će se ubuduće meriti drugim aršinima i posmatrati drugačijom dioptrijom nego do sada. Avantura u koju se upustio s lokalnim političarima narušiće mu reputaciju i dovešće u pitanje deo njegovog novostečenog bogatstva. I zato će mu trebati mnogo više napora da ubedi kolege i javnost da je zasluga za uvećanje imetka samo njegova (kao što je nesporno doskoro bila) i da nije rezultat sprege s lokalnim političkim mecenama.

Autor je novinar