Kako je Slavko Ćuruvija postao državni neprijatelj

Bez obzira što je jedan od optuženih rekao da je jedva znao ko je Slavko Ćuruvija, istina je da su svi u Srbiji znali ko je on. Slavko Ćuruvija, osim što je bio izvanredan novinar, bio je i vlasnik i urednik medija koji su imali izuzetan značaj u borbi za demokratiju, ljudska prava i slobodno novinarstvo, i što je najvažnije, u borbi za istinu, pošto je kroz čitavu deceniju 90-ih godina jedinu istinu predstavljala ona pod znacima navoda “istina“ koju su stvarali i emitovali državni mediji: RTS, dnevni listovi Politika, Politika Ekspres, Večernje novosti i ostali (da ih ovde ne nabrajam, prepoznaće se oni sami). Ova pod znacima navoda “istina“ kreirana je od strane Slobodana Miloševića i njegovih sledbenika, da ne kažem satrapa. Čitavu deceniju, tačnije trinaest godina, od Osme sednice CK SK Srbije 1987. godine do Petog oktobra 2000. godine, građani su morali da trpe medijski teror državnih medija. U javnom medijskom prostoru Srbije stvarana je lažna slika o vođi, njegovoj genijalnosti i nepogrešivosti, izmišljani su neprijatelji, i spoljni i unutrašnji, kukalo se nad nezasluženom satanizacijom srpskog naroda, a s druge strane, hvalilo se ekonomskim uspesima postignutim u teškim vremenima, uspešnoj borbi protiv kriminala i slično. Međutim, u stvarnosti su se odvijali krvavi ratovi u kojima Srbija navodno nije učestvovala, vršen je progon političkih neistomišljenika, stotine hiljada građana Srbije se odselilo, ili bolje da kažem, pobeglo je iz zemlje, građani Srbije bili su izloženi potpunoj ekonomskoj propasti, opljačkani su im penzioni fondovi, opljačkale su ih razne, od države podržane Dafine i Jezde, kriminal se udesetostručio. Sa jedne strane, namnožile su se kriminalne bande čiji članovi su se skoro svakodnevno ubijali po ulicama, a sa druge strane, što je bilo još mnogo opasnije, nastala je čitava kasta prebogatih ljudi koja se obogatila, što od pljačke imovine po bivšim jugoslovenskim republikama, što od ratnog profiterstva trgovinom oružjem, naftom, cigaretama, kao i pljačkom tzv. društvene imovine u Srbiji. Državna propaganda je iz godine u godinu evoluirala. Ona je od početka bila obojena prizemnom nacionalističkom retorikom i jeftinim petparačkim patriotizmom, da bi se vremenom pretvorila u otvoreno šovinističku, sa izlivima najdublje mržnje prema svima koji drugačije misle. Nivo te državne propagande je, u vreme pre agresije NATO pakta na Srbiju i u toku njenog trajanja, poprimio oblik svojevrsnog ludila, objavljivane su najneverovatnije neistine, svako ko je bio protivnik apsurdne politike Slobodana Miloševića proglašavan je izdajnikom, neprijateljem i vređan je najtežim uvredama. Posebno su napadima i različitim oblicima progona bili izloženi opozicioni političari, a odmah za njima novinari, i to, naravno, samo oni novinari koji su imali hrabrosti da stvari nazovu pravim imenom. Jedan od takvih novinara bio je i Slavko Ćuruvija.

Na žalost, sa rafalne paljbe državnih medija na kraju se prešlo na pravu rafalnu paljbu u kojoj su, u periodu od svega sedamnaest meseci ubijeni Slavko Ćuruvija, ubijena su četiri čoveka na Ibarskoj magistrali prilikom pokušaja atentata na Vuka Draškovića, ubijen je Ivan Stambolić, a još jednom je pokušano i ubistvo Vuka Draškovića u Budvi.

Dakle, kako je Slavko Ćuruvija od strane Slobodana Miloševića označen kao državni neprijatelj, a koji je na to, siguran sam, bio podstreknut ili makar posavetovan od svoje supruge Mirjane Marković, otpočeo je otvoreni progon protiv njega. U spisima predmeta postoje dokazi, a i u javnosti se sve o tome zna, šta su sve radili Slavku Ćuruviji dirigovani državni mediji, ali i dirigovani sudovi, koji su, primenjujući nakaradni i retrogradni Zakon o informisanju, ekonomski uništavali Slavka Ćuruviju, izricane su mu drakonske kazne, čak i retroaktivno, plenjena je i njegova imovina, i imovina njegovih saradnika. Međutim, kako je Slavko Ćuruvija bio žilav protivnik, nisu uspeli da ga ekonomski sasvim unište.

Videvši kakvu pogubnu politiku vodi Slobodan Milošević, Slavko Ćuruvija je počeo sve otvorenije i sve snažnije da se zalaže za rušenje njegovog režima, govorio je protiv Miloševića u Kongresu SAD u decembru 1998. godine, a u jednom telefonskom razgovoru, koji je bio prisluškivan, poverio se prijatelju da bi se možda kandidovao za predsednika Srbije. Osim toga, u poslednjem susretu sa Mirjanom Marković, sa kojom je imao relativno redovnu komunikaciju, optužio je nju i njenog muža za diktaturu, rekavši joj da će oni zbog toga što rade pre ili kasnije visiti na Terazijama.

Ubeđen sam da je zbog svega ovoga Slavko Ćuruvija potpisao sebi smrtnu presudu.

Na inicijativu kućnog prijatelja bračnog para Milošević, tadašnjeg direktora “Politike“, Hadži Dragana Antića, po svedočenju Đorđa Martića, tadašnjeg glavnog urednika “Politike ekspres“ dogovoreno je da se napiše tekst o onima koji podržavaju NATO bombardovanje, pa je takav zadatak dat novinaru tog lista Miroslavu Markoviću. Tekst sa naslovom “Ćuruvija dočekao bombe“, koji naslov je, po sopstvenom priznanju, smislio Đorđe Martić, objavljen je 5. aprila 1999. godine, dakle, šest dana pre ubistva Slavka Ćuruvije, a tekst je iste večeri prenet i u Drugom dnevniku RTS-a. Naravno da saslušani svedoci nisu želeli to da potvrde, ali životno je i logično da je Hadži Dragan Antić preneo Đorđu Martiću nalog koji je dobio od Slobodana Miloševića i Mirjane Marković.

Objavljivanje ovog teksta je bila očigledna medijska priprema ovog ubistva, što je postala matrica i za druga politička ubistva koja su usledila, a koji metod je kulminirao u slučaju ubistva premijera Zorana Đinđića.

SUTRA: MEHANIZMI DELOVANJA SLUŽBE