Advokat Ivan Janković Foto: Medija centar Danas se dosetio da se navršava 21. godišnjica ukidanja smrtne kazne u Srbiji, pa je rešio da tom davnom događaju posveti dužnu pažnju i zamolio me da opišem kako je to bilo.
Glavni razlog za brisanje smrtne kazne iz srpskog Krivičnog zakonika bila je želja da tadašnja Savezna Republika Jugoslavija postane članica Saveta Evrope. (Formalni uslov za članstvo u Savetu Evrope je bio da država kandidat ne dopušta mogućnost izricanja smrtnih presuda.)
U saveznom zakonodavstvu smrtne kazne tada više nije bilo, ali je ona još postojala u zakonodavstvima federalnih jedinica, Srbije i Crne Gore.
U Srbiji je ukinuta 26. februara 2002. godine, izmenama i dopunama KZ koje su se, pored smrtne kazne, odnosile na čitav niz krivičnopravnih instituta.
Pošto se glasalo o predloženim izmenama u celini, rezultati glasanja ne odražavaju tačno stavove poslanika o smrtnoj kazni: mnogi koji su bili za ukidanje smrtne kazne glasali su protiv predloga vlade jer su bili nezadovoljni nekom drugom predloženom odredbom i obrnuto.
Dvotrećinsku većinu u Narodnoj skupštini imala je koalicija DOS, koju je činilo čak 18 političkih partija, od kojih su najveće bile Demokratska stranka Zorana Đinđića i Demokratska stranka Srbije Vojislava Koštunice.
U opoziciji su bili Miloševićeva Socijalistička partija Srbije sa 37, Šešeljeva Srpska radikalna stranka sa 23 i Stranka srpskog jedinstva tada već pokojnog kriminalca i saradnika Udbe, Željka Ražnatovića Arkana, sa 14 mandata.
Vladin predlog je obrazložio ministar pravde Vladan Batić.
On lično je bio pristalica smrtne kazne, a njeno ukidanje je predlagao po dužnosti, kao uslov za pristupanje evropskim integracijama: „Možda intimno mnogi od nas … i nisu za ukidanje smrtne kazne, ali, ponavljam, to je tekovina evropske civilizacije“.
U raspravi, protiv smrtne kazne su najdoslednije bili poslanici DS.
Mnogo uzdržaniji bili su poslanici DSS, iako je u programu njihove stranke stajao načelni zahtev za ukidanje smrtne kazne.
Poslanici SPS su istupali protivrečno: jedni su tvrdili da „prilike i uslovi koji postoje u našem okruženju danas … ne dozvoljavaju ukidanje smrtne kazne“, dok su drugi prihvatali aboliciju, mada samo radi ulaska zemlje u Savet Evrope i uz „gorak ukus“.
Najdoslednije je protiv ukidanja smrtne kazne bila SSJ.
Radikali se nisu izjašnjavali, iako je njihov partijski program tražio aboliciju; umesto toga, opstruirali su raspravu i govorili isključivo o navodnim kriminalnim radnjama DOS-a i Zorana Đinđića.
Kada su se zalagali za zadržavanje smrtne kazne u zakonu, mnogi poslanici i političari – bez obzira na partijsku pripadnost – činili su to, jednim delom, iz populističkih i demagoških razloga, uvereni da time idu niz dlaku javnom mnenju.
Međutim, to uverenje je bilo pogrešno: među građanima nije postojala znatnija retencionistička većina.
Prema jednoj anketi Beogradskog centra za ljudska prava, s jeseni 2001. ispitanici su bili ravnomerno podeljeni na pristalice i protivnike smrtne kazne (po 43% za i protiv, uz 14% neodlučnih).
Ovaj rezultat je prošao nezapaženo, mada je bio sasvim neočekivan. N
aime, u prvim godinama tranzicije, sve istočnoevropske države su imale znatnu i stabilnu retencionističku većinu, koja se vremenom postepeno smanjivala. U Srbiji, ovi trendovi su bili dijametralno suprotni.
U prvim post-miloševićevskim godinama, u vreme izraženog optimizma i nade da je njegovom patološkom, ratnom režimu došao kraj, ankete javnog mnenja pokazuju jasnu opredeljenost za Evropsku Uniju i spremnost da se prihvate i kroz zakonodavstvo sprovedu njene ključne vrednosti, uključujući ukidanje smrtne kazne.
U pomenutoj anketi, ispitanici su u velikoj većini (75%) bili za pristupanje Srbije EU, a više od polovine onih koji su inače bili za smrtnu kaznu su odgovorili da bi podržali njeno ukidanje ako bi to bio uslov za pridruživanje.
Ni u narednom periodu od deset i više godina, u Srbiji se nije formirala jasna i stabilna retencionistička (ali ni abolicionistička) većina. Prema ispitivanjima vršenim od 2007. do 2012. godine, procentualne razlike između pristalica i protivnika smrtne kazne su sasvim male i osciliraju, tako da je u pojedinim godinama većina protiv smrtne kazne.
Takvo stanje se promenilo 2014. godine, kada je podrška smrtnoj kazni naglo skočila na preko 50%, odnosno, ako se izuzmu neodlučni, na blizu 70%.
Ovaj trend traje, sa minimalnim oscilacijama, već bezmalo deset godina, sve do danas. Jedan od značajnijih faktora kome se ova promena može pripisati jeste porast autoritarnosti u društvu otkako je na vlast došla Srpska napredna stranka.
Autoritarnost je ključna varijabla u predikciji stava pojedinca prema smrtnoj kazni, a simpatizeri stranaka desnice su u velikoj većini za smrtnu kaznu.
Prema podacima za 2022. godinu, procenat pristalica smrtne kazne (bez neodlučnih) iznosi 91 među glasačima Dveri, a 75 među glasačima koalicije Nada.
Glasači SNS-a su za smrtnu kaznu u 74% slučajeva, SPS-a u 72%, Dveri u 68% a SRS-a u 52%. Samo su pristalice koalicija Ujedinjeni i Moramo većinski protiv smrtne kazne, i to sa 53% (Ujedinjeni) odnosno 73% (Moramo).
Evropska Unija i Savet Evrope vole sebe da definišu kao „zonu bez smrtne kazne“. Abolicionizam je jedna od najmanje upitnih vrednosti koje povezuju Evropljane.
Iako u tim zemljama već dugo nema smrtne kazne, svake godine se obeležava 10. oktobar kao Evropski (i Svetski) dan protiv smrtne kazne, pa vodeći političari Unije i Saveta, kao i političari u pojedinim državama članicama, daju prigodne izjave, potvrđujući odlučnost da se ta kazna nikada ne povrati i želju da abolicija postane globalna.
Svakog 30. novembra izvodi se globalna akcija „Gradovi za svetlost – gradovi protiv smrtne kazne“, kada gradovi-učesnici (a prošle godine ih je bilo više od dve hiljade) posebno osvetle neki spomenik.
Na takav simboličan način, gradovi pokazuju da se protive smrtnoj kazni kao varvarskoj ustanovi i da podržavaju urođeno i neotuđivo ljudsko pravo na život.
Pored osvetljavanja spomenika, na taj dan gradske vlasti i nevladine organizacije prirede po neki kulturni događaj, posvećen ukidanju smrtne kazne.
U Srbiji se zvanično ne obeležava nijedan ovaj datum. Neke nevladine organizacije su povremeno to činile, a Beograd je nekoliko puta posebno osvetljavao Čukur-česmu, ali nijedan državni niti gradski lider nikada nije javno pomenuo ukidanje smrtne kazne niti na drugi način obeležio te datume.
Predstavnici vlasti kao da ne razumeju zašto bi nekoga brinulo to što u pojedinim delovima sveta sudovi izriču smrtne kazne živim ljudima i što državni organi te ljude ubijaju – kakve to veze ima sa njima?
Najzad, ima tu i nekog atavističkog straha od sveta, „belog sveta“ u kome neki gradovi tek tako osvetljavaju spomenike, a njihovi građani se bave smrtnom kaznom iako je ona u tim zemljama davno ukinuta.
Štaviše, političari na vlasti se ponašaju kao da bi Srbija, kada bi samo htela, mogla da ponovo uvede smrtnu kaznu, uprkos obavezi da to ne čini koju je preuzela na sebe potpisivanjem i ratifikovanjem Šestog i Trinaestog protokola uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima.
Za njih je postojanje smrtne kazne apsolutno periferno pitanje, bez ikakvog stvarnog značaja, nešto kao: može da bude, ali ne mora da znači.
Do kojih razmera ide ta nebriga videlo se kada je ministarka pravde, Maja Popović, prošle godine u jednoj televizijskoj emisiji izjavila da se smrtna kazna po zakonu može izreći učiniocima teških krivičnih dela. Što je babi milo, to se babi snilo!
Autor je advokat u penziji
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
