Kako je Vučić ušao u avion sa fudbalerima?

Hvala bogu, to znači da predsednik Srbije nije prekršio nijedno od svetih, ultimativno branjenih pravila bezbednosti u avio-saobraćaju.

Znači da predsednik države nije 12. novembra neovlašćeno upao u avion Er Srbije koji je tog dana vozio fudbalere reprezentacije Srbije do Lisabona na meč sa Portugalom (odigran dva dana kasnije).

Da je predsednik države neovlašćeno i mimo svih propisa ušao u avion, pa makar i da motivacionim govorom pozdravi fudbalere, poželi im sreću i obeća im milion evra, morali bi da se, po međunarodnim propisima, oglase svi nadležni u Srbiji zaduženi za bezbednost vazdušnog saobraćaja – direktor Aerodroma, šef obezbeđenja Aerodroma, šef aerodromske policije, načelnik i šef smene pogranične policije, ministar policije, šef carinske službe na Aerodromu i direktor Carine, direktor avio-kompanije Er Srbija, kapetan vazduhoplova i kabinsko osoblje na letu Beograd-Lisabon, pa i Direktorat civilnog vazduhoplovstva (kao regulator zadužen za bezbednost avio-saobraćaja).

I da nekog od neposredno odgovornih u tim institucijama i državnim službama kazne zbog takvog propusta.

Međutim, niko od pomenutih nije se oglasio.

Što bi trebalo da znači da je predsednik države poštovao proceduru ulaska u zaštićeni prostor i da je njegov kabinet uredno i na vreme (dan-dva unapred) obavestio bezbednosne i vazduhoplovne vlasti o njegovom naumu da poželi sreću i motiviše fudbalere pred istorijski meč.

I da je, naravno, od svih tih službi dobio saglasnost za taj naum.

To što je selektor fudbalske reprezentacije obavešten tek 15 minuta pre nego što je predsednik države banuo u avion ne mora da sugeriše činjenicu da je predsednik tako neoprezno postupio i sa svima u lancu bezbednosti avio-saobraćaja.

Pre će, valjda, biti da predsednik razume da je lakše bez dozvole ući u zatvor u Zabeli nego u avion Er Srbije i da je zbog toga poštovao bezbednosne procedure i vazduhoplovne propise.

Poznato je, naime, kakve su rigorozne međunarodno propisane procedure za ulazak neovlašćenog lica (pa makar on bio i predsednik države) u bescarinsku zonu aerodroma, u avion ili na aerodromsku pistu.

Svaki takav neovlašćeni upad svuda u svetu i po svim bezbednosnim procedurama smatra se terorističkim činom.

Ni zamisliti se ne sme situacija da je, ne daj bože, neko od predsednikove svite ili neko od snimatelja i novinara, jureći za predsednikom prošao bez kontrole kroz bezbednosne ček pointe na aerodromu, krišom u avion uneo i „slučajno“ zaboravio bezbednosno interesantan predmet.

Srećom, ništa od toga.

Evo već dve nedelje nadležni za bezbednost vazdušnog saobraćaja ne oglašavaju se tim povodom, što znači da je predsednikova poseta fudbalerima u avionu bila po propisima i procedurama.

Možebiti da je ovako ispričana priča plod novinarske bujne mašte, sitnog cepidlačenja pa i preterane brige.

Neko će možda reći i da novinari nemaju šta oko toga da „čačkaju“ jer ima ko je zadužen i nadležan da o tome brine. Super. I utoliko bolje.

Međutim, šta ako…?

Ima jedna poučna priča.

Pre izvesnog vremena nemačka vojska dobila je zadatak da zbog ratnih dejstava i ugrožene bezbednosti iz Libije izvuče grupu radnika koji su radili na nekim od tamošnjih naftnih polja.

S jednom od libijskih ratnih frakcija dogovorena je evakuacija do luke gde je čekao ratni brod nemačke mornarice koji je imao mandat da spase nemačke radnike.

Međutim, dok je brod plovio prema libijskoj obali situacija se promenila utoliko što je teritoriju za evakuaciju zauzela protivnička vojna formacija koja nije dozvoljavala nemačkim državljanima da se ukrcaju na ratni brod.

Da bi rešio situaciju zapovednik broda iskrcao je marince na obalu a oni su otvorili vatru (zapucali u vazduh), rasterali libijske paramilitarce i srećno ukrcali radnike.

Prošlo je neko vreme, zasluge zapovednika broda i marinaca pale su u zaborav.

A onda je neko od poslanika (čini mi se iz stranke Zelenih) u Bundestagu upitao Ministarstvo vojske da li su nemački vojnici poštovali mandat pri spašavanju radnika.

Prvi i lakomisleni odgovor dela javnosti bio je „pa nećemo valjda sad da zakeramo i optužujemo junake koji su spasili naše građane od groznog zatočeništva ili čak smrti“.

Parlament je, međutim, bio neumoljiv i od Vojske je izdejstvovao odgovor u kome se kaže da je zapovednik ratnog broda nije imao mandat da koristi vatreno oružje za rasterivanje libijskih paramilitaraca.

Sve bi se dobro završilo da je zapovednik ratnog broda u zakonskom roku o tome obavestio svoje nadređene a oni podneli izveštaj Parlamentu.

Ali, o tome se ćutalo pa je od incidenta prošlo više od godinu dana.

Zbog toga je, ako se dobro sećam, zapovednik broda kao odgovorno lice drastično kažnjen.

Bez namere da bilo šta prejudiciram, samo glasno razmišljam.

A šta ako, kad predsednikov upad u avion i njegov motivacioni govor padnu u zaborav, neki poslanik (možda se nađe takav „majčin sin“) u srpskom Parlamentu zatraži tumačenje da li je predsednik za ulazak u štićenu zonu aerodroma i avion dobio odobrenje neke od nadležnih službi – policije, carine, Aerodroma, kompanija Vansi i Er Srbija, Direktorata civilnog vazduhoplovstva. I ne samo da traži tumačenje, nego da traži na uvid sva ta odobrenja napismeno, pa ako se ispostavi da ih nema, zatraži i parlamentarnu istragu.

Šta li će se događati ako tih odobrenja ne bude bilo?

Samo pitam.

Autor je novinar