foto FoNet/Instagram Miloš VučevićHerostrat je spalio Artemidin hram jer je želeo da postane slavan po svaku cenu. Vučić će uništiti Srbiju kao državu i društvo, ne bi li sebe upisao u istorijske udžbenike.
Da bi analiza njegove vladavine bila tačna, utemeljena i uverljiva, ona mora zahvatiti sve tri vremenske dimenzije – formatirajuću prošlost, ekspresiju sadašnjosti i projektovanu budućnost.
Aleksandar Vučić je celu svoju radikalsku karijeru proveo pod pečatom Šešeljevog političkog autoriteta. Nije slučajno da je on u vreme rata izabrao ratnohuškačku opciju, u vreme nasilja organizaciju koja je najefikasnije organizovala paravojne dobrovoljce, u vreme propadanja nudila slobodni pad. Mogao je Vučić krenuti i drugim putem, bio je fakultetski obrazovan, imao kontakt sa zapadnim svetom i njegovim načinom života, nudile su mu se razne raskrsnice u tom turbulentnom periodu.
On je izabrao ne put, već stranputicu i njome se uporno kretao deceniju i po. I nije tolika šteta za njega, već je sve svoje intelektualne kapacitete koristio da bi što veći broj ljudi krenuo za njim, u ponor, u provaliju. Čime ih je inspirisao, šta im je ponudio, kako ih je ohrabrivao da ne promene pravac kretanja? Propagandom, manipulacijom, demagogijom – izabranim oružjem svih populista.
Slabost njegovog karaktera ogleda se u infantilnom odnosu prema svom političkom ocu koji ga je obučavao, trenirao i dresirao da bi od njega napravio što ubedljivijeg i sposobnijeg trenera i dresera novih sledbenika. Vučić je to radio rečima, nije imao hrabrosti za pesnice i kuršume. Lajao je po gazdinom naređenju, pevao po akordu koji je njegov vlasnik zadavao, igrao po notama koje je pisao dirigent iz Magistrata. Vučić je pristajao na sve samo da u očima svog idola bude što veći. A idol je bio strog i nasilan. Kažnjavao je ponižavanjem, a nagrađivao položajem koji nameće nove obaveze i veći stepen lojalnosti.
Šešelj je otelotvorenje verbalne, političke, psihičke i fizičke agresije. Ne možemo analizirati Vučića, a da u njegovom limbusu ne pronađemo šešeljoidnu izraslinu koja je uticala na njegov razvitak i funkcionisanje. Šešelj je proizvod ratne psihoze. Da nije bilo raspada Jugoslavije i početka građanskog rata njegova biografija bila bi svedena na naslove dosadnih pravničkih studija, veći broj predavanja i poneku monografiju koja bi pratila narativnu medijanu. Međutim, vreme bezvredice i bezmoralnosti ambicioznog provincijalca načinila je vojvodom. Taj obrazac pratio je i njegov najmlađi, najtalentovaniji, najambiciozniji sledbenik. Slepo praćenje ostavilo je trajne posledice po njegovo stasavanje, ponašanje i odnos prema potčinjenima. Rat je samo dodatno ubrzao i produbio taj proces. Rat kao spoljašnji faktor bio je analogni, dopunjujući, možda i presudni element u procesu vaspitavanja pitomca Vučića. Radikalska andragogija danjašnjeg srpskog svemoćnika je prauzrok svih posledica naše stvarnosti.
Mnogobrojni ratni, nacionalni, politički i lični porazi doveli su 2008. godine Vučića pred sudbinsku raskrsnicu. On je gubeći spoljašnje ratove, osvetu spremao dobijajući unutrašnji rat. U tom emocionalnom rascepu između pseće lojalnosti i bolesne ambicije, pobedio je ON. Na mentalnom pijedastalu postavio je sebe i tako je njegovo „ludilo“ ušlo u novu, zrelu, nepromenljivu fazu. Tada je počeo povratak „otpisanog“.
Vučić je uspeo da legalizuje radikalštinu devedesetih. Uspeo je da Šešeljev primitivizam, agresiju, beskrupuloznost nametne kao mejnstrim. Naravno, nije mogao uspeti sam. Naruku su mu išle sledeće okolnosti: moralna dekadencija na globalnom nivou i plastelinski karakter domaćih mediokriteta. Šešeljoidi su postali preteći trend u Evropi par decenija unazad.
Razbijanje tabua, prevrednovanje vrednosti, nepostojanje jasnih pravila javnog saobraćaja u eri društvenih mreža, sve je to stvorilo pogodno tlo za toksične populiste i paranoidne avanturiste da započnu svoj „dugi marš“ kroz institucije. NJihov marš se završava marširanjem tih istih institucija iz postojećih ustavnih okvira, njihovo ili gašenje ili obesmišljavanje. Sinergija Maska i Trampa samo je kreščendo te tragične epopeje.
Ne, nije klikbejt! Radikali su na vlasti u Srbiji! Da, da, oni iz devedesetih!
Čudimo se kako je moguće da EU podržava radikalni Beograd? Zašto i ne bi kada su razoružani radikali opasni samo za opoziciju, ne mogu krizu preneti van granica pretkumanovske Srbije plus Vojvodina i to je Briselu i Vašingtonu dovoljno? Sve ostalo je na nivou dozvola za kiosk i nelegalnih izbegličkih naselja u Zemunu. Sećate se? Prva vlast radikala bila je u ovoj beogradskoj opštini gde je planula nelegalna gradnja i otvaranje kiosk-radnji. Danas su oni napredovali. Kioske su zamenile montažne fabrike, a umesto izbegličkih naselja sada se dižu oblakoderi i elitni kvartovi po Beogradu. Ali, formula je ista – korupcija, primitivizam, bahatost.
Ne, nije klikbejt! Radikali su na vlasti u Srbiji! Njihov duh vratio se posle izgnanstva kao Sauron i dobio novo telo, novu moć.
Šta mislite, koliko bi sada pregleda na youtube-u imala Maksovizija u kojoj Šešelj priča o klanju zarđalim kašikama i vadi pištolj iz džepa uz smeh prisutne publike u studiju? Kakvi bi bili komentari, koliki odnos lajkova i dislajkova?
Radikali su dobili nacionalnu frekvenciju za svoje „Radikalske talase“! Oni talasaju svim frekvencijama, osim Javnog servisa na koji ipak polažu pravo i strani gospodari. Najbolji pokazatelj ove monstruozne činjenice jeste frankenštajnska transformacija dojučerašnjih prozapadnih vedeta, koji govore radikalskim jezikom, obožavaju vođu radikalskim žarom, mrze neistomišljenike radikalskom mržnjom. Vesić, Kena, Bulatović…
Njihov odnos prema Vučiću identičan je Vučićevom odnosu prema Šešelju pre trideset godina. To je taj obrazac, to je to specijalno vaspitanje, to je ta deformacija.
Naša sadašnjica jeste poraz naše mlade demokratije. NJu je zamenio šešeljizam, njegovu baklju sada nose preživeli radikalski otpaci i žuti preletači. SNS je nova SRS, prilagođena vremenu, novim uslovima, ali sa starim načinom upravljanja ljudima, državom i društvom.
A kakva je naša budućnost?
Vučić nam je već predskazuje. On ne može izgubiti, on se samo može povući – kad ON želi i kako ON želi. Sada savetuje opoziciji da ga ubije, jer ga se jedino tako može rešiti. Ne, ne pokazuje time svoju hrabrost, nju je izgubio još u mladosti sa prvim batinama na tribinama i pri prvom verbalnom šamaranju u Magistratu. On time nastavlja da isijava mržnju prema svojim protivnicima kojima poručuje da su bezmudi licemeri, da su lajave kukavice, jer ne smeju da budu Apisi, ne smeju da svoje reči zamene mecima. Da smeju, možda bi ih barem malo poštovao.
Možda će ova Vučićeva budućnost postati naša realnost. Velika je šansa za to. Ali, iako sve pokušava da kontroliše, vreme je čudna zverka, izbegava gotovo sve zamke. Ali, ako vreme nije uspeo da zarobi, nas sigurno jeste. Trenutno je pobuna u Sing-singu. Zatvorski čuvari tolerišu divljanje zatvorenika kako bi im i na taj način razbili svaku nadu u oslobođenje. Taj zid u koji smo udarili jesu zidine zatvora.
Da li je kapije moguće otključati iznutra? Jedino ako se otmu ključevi od vlasnika zatvora. Ili se kapija probije na silu. Ili se svi ponovo vratimo u svoje ćelije i nastavimo svoje jadne živote da živimo po zadatim, zatvorskim pravilima.
Studenti koje nisu uspeli da prevaspitaju i dekodiraju daće nam odgovor na to pitanje.
Do tada – RUKE SU VAM KRVAVE!
Autor je lekar I TV autor
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
