Kako kaže Ceca

To nije prošlo, ali ne zbog snage advokature ili štrajka advokata, već prosto zbog aktivne uloge nama dragih evropskih prijatelja, koji su dobronamerno ukazali na pogubnost masovnog kršenja osnovnih ljudskih prava građana zarad poboljšanja efikasnosti poreznika. I tada je poreska uprava odustala od svog projekta. Bez priznanja greške, naravno. O ostavkama i sličnim nebulozama civilizovanog sveta nije bilo ni govora. Jednostavno se zaboravilo.

Danas se ponovo budi uspavani genij poreskih mislilaca, koji su, doduše, poradili na pristupu. Ovoga puta koriste malo jače oružje – umesto uredbe zakon. I tu imaju neoboriv argument. Ako se glupost nalazi u zakonskom tekstu, onda to nije glupost, već volja naroda. A ukoliko je nekim slučajem zakon protivustavan, zna se ko je i u kakvom postupku nadležan da ispituje ustavnost. Do tada, gospodo bankari, radite šta vam se kaže. Ili, ….. šta?

Ništa. Ako banke neće, onda neće. Ako nemaju tehničke uslove, nemaju. Zamislite da se banke dosete pa naprave sledeću konstrukciju: Pravo građana na privatnost i pravo na imovinu, koja bi se prekršila poštovanjem zakona od strane banaka, garantovana su članom 8 i članom 1 protokola 1 uz Evropsku konvenciju. Nije dovoljan zakon da se ova osnovna ljudska prava bankarskih klijenata prekrše ili ograniče. Osim zakona, postoje još dva uslova – legitimni cilj i razuman stepen proporcionalnosti sredstava i cilja, ili ono što Evropski sud zove fair balance. Kako je pred nas stavljen izbor da kršimo ili Ustav i Evropsku konvenciju ili Zakon, to mi, banke, smatramo da nam je prekršeno pravo na obavljanje privredne delatnosti koje takođe spada pod polje zaštite člana 1 protokola 1 uz Evropsku konvenciju. Šah. Stoga prestajemo sa radom, a za štetu koju zbog toga pretrpimo, tužićemo državu. Mat.

Ali to banke, naravno neće učiniti. Ponavljaće svoju priču o tehničkoj neopremljenosti i nemogućnosti primene zakona, razmenjujući sa poreskom upravom trivijalne i pravno irelevantne tvrdnje, i, što je najgore, možda i uspeju sa tim pristupom. Jedino je izvesno, da u takvoj razmeni (ne)argumenata niko neće ni pomisliti, a kamoli pomenuti, prava bankarskih klijenata koja su u celoj priči najugroženija. Ostaće bez odgovora pitanje kako je moguće da bilo ko zabrani korišćenje novčanih sredstava građaninu Srbije, i ko to sme da umesto građana pravi izbor toka novca. To ni u komunizmu nije postojalo. A ukoliko država uspe da realizuje svoju ideju, ne znamo šta će biti s porezima i doprinosima bankarskih službenika. Ko će njima zamrzavati primanja? Ili možda za banke važi fikcija nepogrešivosti?

Međutim, sve je ovo smešno u odnosu na životne drame građana, koje će potencijalno uslediti nakon primene zakona. Zamislite zaposlenog građanina, kome je zakon već uskratio mogućnost da sam plati svoje poreze i doprinose. Šta ako te doprinose poslodavac ne uplati, a banka odbije uplatu sredstava. Zbog pomenute činjenice neuplaćenih doprinosa, on, prirodno, neće imati overenu zdravstvenu knjižicu. A sada zamislite da se taj nesrećni čovek razboli. Nisam siguran da će nepostojećim novcem moći da plati lekara, ali zasigurno znam da mu doktori ekonomije ne mogu pomoći.

Na kraju, a kako to priliči ovoj bizarnoj priči, završiću tekst citatom pesme jedine nikad osporene, institucije u Srbiji – Cece. Afrodite, a očigledno i Atine naše zemlje. Nije važan cilj nego put, kaže Ceca. I u toj mudrosti je sva poenta. Kako god da se završi parodija između države i banaka, ostaće gorak ukus. Jer je očigledno da država bez banaka ni porez ne može da naplati.

Autor je advokat, specijalista evropskog prava