Kako mi je čitalac Danasa vratio novčanik: Posveta doktoru Milanu Šaranoviću

Elem, pred praznik mi se desilo „opšte mesto“ u našem gradu: ukraden mi je novčanik iz ranca koji sam nosila na leđima idući peške od Slavije do Terazija (naravoučenije, nikako ne nosite ranac na leđima u bilo kojoj prilici), a to sam saznala tek kad me je jedna gospođa kod Igumanove palate upozorila da mi je ranac potpuno otvoren.

U novčaniku mi je bila lična karta, zdravstvena knjižica, sve kartice (Visa, Dina, Master), godišnja karta za prevoz, oko šest hiljada dinara…, i press legitimacija Danasa koja će se pokazati kao ključna u ovoj, drugačijoj priči.

Naravno, krenula sam u jurnjavu da blokiram platne kartice (iako na računu više i nisam imala para), i u policijsku stanicu.

Na Novom Beogradu, opštini na kojoj živim, uredno su me obavestili da krađu treba da prijavim tamo gde se desila.

Na moju opasku da su, valjda, sve policijske stanice u gradu kompjuterski povezane i da mogu da dobiju svaku prijavu, službenik je odgovorio „procedura je ovakva kako vam kažem, a vi kako hoćete“.

Pošto nisam mogla precizno da lociram mesto krađe (Terazije ili Kralja Milana), pitala sam službenika da li da idem u stanicu u Majke Jevrosime ili na Savskom vencu, a on mi je ravnodušno rekao da nema pojma.

Krenula sam natrag prema centru grada već premorena i, naravno, u šoku od onoga što me tek čeka u našoj parodičnoj birokratiji (kilometarski redovi za oglašavanje dokumenata nevažećim i izdavanje novih). A onda me je u trenutku najvećeg očaja pozvao Čeda, kolega iz Danasa, da mi kaže da je došao gospodin koji je našao moj novčanik i da odmah dođem, jer u redakciji uskoro više nikog neće biti.

Gospodin, dr Milan Šaranović sačekao me je u „Lovcu“, uz osmeh i reči, „polako, stres je najgore stanje za organizam“, dodajući odmah da je čitalac Danasa.

Kako mi je objasnio, novčanik je našao bačen pored klupe u parku kod Manježa, odmah je telefonom obavestio policijsku stanicu na Savskom vencu i krenuo tamo da ga preda, a pošto je bio otvoren, provirila je moja press legitimacija i odlučio je da ipak dođe u redakciju i da me potraži.

Kad su njega pokrali pre nekoliko godina, kako mi je ispričao, nikada mu nisu vraćena dokumenta niti je dobio ijednu informaciju iz policije, i jedino je bilo sigurno da sada „sam uzme zakon u ruke“.

– Volim da čitam Danas, najviše Dražu Petrovića, puno ga pozdravite. Mogli biste malo više da pišete o muzici, dok sam radio na poslu sam stalno slušao „Bolero“. Uvek sam uz mlade ljude, nadam se da će ova ekipa sada nešto da uradi na junskim izborima, ja uvek izlazim da glasam – ćaskao je doktor Šaranović, čiji je nadimak Madras.

Tako su ga u pozdravu oslovila dvojica poznanika koji su naišli u „Lovac“, jer je, kako je objasnio jedan od njih, inače kolega s kojim je često delio noćna bolnička  dežurstva, „doktor nekada nosio isključivo Madrasove cipele, i bio među najpoštenijim u celoj Višegradskoj, a i kasnije – nije naplaćivao preglede, njega je uvek tražila sirotinja“…

Ovaj tekst je moja posveta dr  Milanu Šaranoviću koji živi na Voždovcu, drugačija priča od onih na koje smo navikli u ovom našem duhovnom i svakojakom sivilu, ali ne samo zato što sam zahvaljujući njegovom lepom gestu izbegla pakao birokratije.

Za mene je vredno divljenja da jedan čovek pred praznik nije stigao tamo gde je krenuo, jer je nekoliko sati potrošio da bi pomogao nekom nepoznatom.

Čini mi se da u ovoj priči postoji još nešto, takođe važno i možda suštinski: mislim da se u ovoj našoj medijskoj „intonaciji“ konzumenti tih sadržaja razlikuju i po svojim ličnim karakteristikama.

Danas bi poslovica „Kaži mi s kim si, da ti kažem ko si“, zaista lako mogla da se prevede u „Kaži mi koju novinu čitaš i koju televiziju i programe gledaš, da ti kažem ko si“.

Doktor Milan Šaranović je naš čitalac, i verujem da su i ostali čitaoci Danasa, makar velika većina, sličnog ljudskog i moralnog kalibra.

Autorka je novinarka Danasa

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.