Kako mi je predsednik zavitlao komšinicu

Gospođa sa osamdeset i kusur godina (džentlmenski nikada nisam pitao za tačan broj) špartala je svako jutro ubrzanim korakom.

Nije nosila ni ceger, niti je vukla kolica, jednostavno je šetala zbog svoje kondicije i sveukupnog zdravlja.

Ponekad bismo je uhvatili kako radi čučnjeve ili vežbe za kukove i ramena, koje su Hristi u početku bile veoma čudne i smatrao ih je opasnim.

Kako je vreme prolazilo, Hrista je izgubio rutinu da laje na nju i postala mu je zanimljiva za promatranje i njuškanje sa svojim ubrzanim pokretima.

Vremenom je čak stekao i naviku da se kod nje „ogrebe“ za koje češkanje po glavi ili leđima. Odlučio je i da joj svakodnevno daje jednu, pa drugu šapu, iako mu za uzvrat nije davala nikakav pseći slatkiš.

Dok su na početku bili u fazi upoznavanja kada je lajao na nju, a potom prešli na „zamrznuti konflikt“ kada je samo oprezno prolazio, ponudio sam joj iz mog džepa pseći kreker kako bi ga instant odobrovoljila.

– Ne, nema potrebe. Neka stvari idu prirodnim putem. Moramo oboje da se zajednički oslobodimo straha – pričala je.

Prošle godine u aprilu i maju prestali smo da je srećemo. Hrista se često osvrtao po stazi pokušavajući da je nađe pogledom jer mu je to što je ne sretne kvarilo dnevnu rutinu.

Ušla je u krug retkih osoba kod kojih se umiljato mazio bez ikakvog mita i korupcije u vidu hrane. Sreli smo je tek negde krajem maja ili početkom juna, sigurno nekih desetak ili više dana posle ukidanja zabrane kretanja za najstarije sugrađane.

Uplašio sam se kad je zapazio u daljini ne otrči da laje, u slučaju da je odmah ne prepozna. Međutim, njegovo radosno vrtenje repa levo-desno jasno je davalo do znanja da je prepoznao i da je srećan što mu se vratila u dnevnu rutinu. Dok smo išli ka njoj odmah mi je zapalo za oko da se kreće sporije i da je blago pogurena napred.

Srdačno smo se pozdravili, razmenili par reči o psu, njenim ćerkama i unucima, mojoj porodici, kao što to obično ide kada se komšije sretnu posle nekog vremena.

Nisam hteo da joj stajem na muku, ali je postalo očigledno da joj za distancu koju obično pređe za minut, sada treba pet ili više. Od vitalne penzionerke pretvorila se u pravu staricu. Ponadao sam se da je u pitanju trenutna stvar, da će joj se kroz neko vreme povratiti puna kondicija, ali nažalost biologija je činila svoje.

Više je nisam nikad video da vežba, a sve češće se dešavalo da preskoči redovnu šetnju, što je pravdala „mrzovoljom da izađe iz kuće“. Prošle nedelje sam je prvi put video da koristi štap kao pomoć pri hodanju. Dok je Hrista njuškao novi rekvizit, upitao sam je kako je.

– Kako moram. Lepo me je Vučić zavitlao onim zatvaranjem – odgovorila je oštro, ali biranim rečima, pokazujući da ipak kao stara garda ima manire i u teškim trenucima.

Potom je nastavila gledajući me pravo u oči:

– Vi ste novinar, jel znate nešto hoće li ponovo da nas teraju da sedimo kod kuće? Najavljuju ponovo potpuno zaključavanje.

Odgovorio sam da nažalost ne znam, ali da ne verujem da će stari ponovo biti ograničeni na sva četiri zida, već da će samo zatvoriti sve tržne centre, kafane, možda čak i prodavnice.

– Nadam se da ste u pravu. Još jedno onakvo zaključavanje bi me ubilo – iskreno je zaključila.

Zamišljen i zagledan u prazno nastavio sam dalje. Ni Hrista mi nije davao povoda da moram da progovaram kako bih ga usmeravao gde da idemo već je poslušno pratio svaku moju promenu pravca.

Shvatio sam da nije zavitlao samo nju već mnogobrojne najstarije sugrađane na koje je to prolećno zaključavanje ostavilo nepovratan trag. Shvatio sam da sam ljut jer verovatno niko nikada za to neće odgovarati.

Autor je novinar.