Kako možemo pobediti Vučića

Podrazumeva li se pobeda u Beogradu? I kada će se sve to dešavati?

Predsednički i lokalni izbori za Beograd se, po zakonu, održavaju sledeće godine, dok je rok za parlamentarne 2024.

Lider SNS-a (stranke koja ima dvotrećinsku većinu) najavio je vanredne parlamentarne izbore zato što mu pobedu na bojkotovanim niko pristojan nije čestitao.

S obzirom na to da je jedan od uslova opozicije da izbori budu razdvojeni, vanredni parlamentarni mogu biti ili krajem ove ili sredinom sledeće godine – svaki kasniji termin obesmislio bi vanrednost tih izbora, a pritisak, veći spolja nego iznutra je snažan, obećanja su data.

Opozicija najbolje stoji u Beogradu, tako da SNS-u nije u interesu da konkurenti na najvažnije izbore izađu osokoljeni beogradskom rezultatom.

Dakle, vanredni parlamentarni izbori su krajem ove godine, beogradski u martu sledeće, šta je sa predsedničkim?

Predsednički izbori padaju na proleće i lako mogu da se spoje sa lokalnim, a biće pod uticajem rezultata vanrednih parlamentarnih, na kojima lista SNS-a neće moći da nosi ime Aleksandra Vučića, što je još jedan uslov opozicije.

Ukoliko listu SNS-a bude nosio bilo ko drugi, rezultat lako pada ispod 40 odsto, što je razlog za uzbunu.

Nadolazeći predsednički i beogradski izbori ne idu naruku SNS-u, jer će motivacija i izlaznost na njima biti velika, posebno u Beogradu, a ulazak u drugi krug se smatra porazom Vučića.

Pobeda opozicije u Beogradu pred drugi krug predsedničkih izbora raspaliće nadu širom Srbije i kandidatu SNS-a pobeda postaje ugrožena.

Međutim, predsednik SNS-a ima i drugu mogućnost: uz obrazloženje da njegovo ime mora da se veže ili uz stranku ili uz predsednika Srbije, a znajući da je u slučaju kohabitacije glavna moć u rukama predsednika Vlade, može da „skrati mandat“ i kandiduje se kao nosilac liste SNS-a na vanrednim parlamentarnim izborima.

Tada bi se ujedno održali i predsednički i vođa naprednjaka bi mogao lično da promoviše stranačkog kandidata, dodajući mu vetar u jedra.

Osvajanje bar 126 mesta u Skupštini omogućilo bi SNS-ovom kandidatu izvesnu pobedu u eventualnom drugom krugu i dodatno samopouzdanje pred beogradske izbore.

Lako je zaključiti: ukoliko želi pobedu, opozicija ne sme da dozvoli da SNS osvoji više od 120 mandata na vanrednim parlamentarnim, čime bi odsudnu bitku pomerila na predsedničke izbore, nezavisno koga SNS kandiduje i kada se održavaju.

Treba računati na lošiju mogućnost: Vučić podnosi ostavku u oktobru i raspisuju se izbori za kraj godine, svi sem lokalnih.

Da bi opozicija imala šanse, mora da izađe najmanje tri i po miliona birača.

SNS je u junu imao 1.800.000 glasova – kada se oni umanje za 300.000 pokradenih i uz kakvu-takvu slobodu medija taj broj pada na 1,4 miliona glasova, što je oko 40 odsto – nedovoljno za formiranje vlade.

Ali to je jedna strana medalje: opozicija ukupno mora da dobaci bar do 1,2 miliona glasova da bi u slučaju pobede njenog kandidata u drugom krugu bila relevantan činilac za formiranje Vlade.

Kako skupiti toliko glasova nezavisno od broja kolona?

Primer iz Crne Gore je primenjiv na Srbiju u smislu da su tri liste u stvari koalicije više desetina stranaka.

Drugim rečima, idealna je jedna kolona, sve preko dve je neozbiljno.

Viši cilj daje sinergijski efekat i ujedno zahteva da se spoji levica i desnica, građansko i nacionalno, proevropsko i evroskeptično, crno i crveno-belo.

Uz obećanje da će nova vlada biti oročena na dve godine, da će biti posvećena sistemskom uređenju društva i da će se stranački interesi staviti po strani za to vreme.

Zrelost opozicije videće se brzo u razgovorima o izbornim uslovima i formiranjem predizbornih koalicija.

Ako ton budu davali najglasniji u međusobnim optužbama, od tog posla nema ništa.

Kičma buduće koalicije, ma kako čudno na prvi pogled izgledalo, su dve stranke sa jasnom ideološkom profilisanošću – Demokratska stranka i Dveri – koje zajedno sa SSP i Narodnom strankom imaju kredibilitet stečen bojkotom izbora.

Može među njima biti mesta i za članove nesumnjivo opozicionih stranaka i pokreta koje nisu bojkotovale izbore, ali nikako onih pojedinaca čije ime se našlo na nekoj od lista sa junske izborne farse.

Jer ako nema verodostojnosti, nema ni sinergije, nema velike izlaznosti, nema rušenja mafijaškog režima, nema promene sistema, a možda više neće biti ni države.

Autor je član GO Demokratske stranke