Kako nam se Ovo desilo

Od početka stranačkog organizovanja kod nas, stranke i njihove vođe su fokus imale na blaćenju i ruženju protivnika, umesto na svojim programskim opredeljenima i planovima za budućnost zemlje i naroda.

Ovakvo međusobno satanizovanje bilo je na svim nivoima, od lokalnog do državnog, i, sem u rangu meta, nije se razlikovalo u svojoj žestini i prljavštini.

Uz optužbe za krađe i pronevere, ljubavne i poslovne prevare, otimačinu, pominjane su i bolesti (najviše mentalne) u porodicama izbornih kandidata, sumnje u nacionalni identitet i očinstva – čak su jedni drugima štampali i umrlice; o fizičkim nasrtajima na lica i imovinu iz protivničkih tabora izlišno je govoriti.

Zato i na ove gadosti, koje upravo počinju, treba gledati kao nekakvu realnost koja se ponavlja, i koja ne znači ništa novo i dosad neviđeno.

Dakle, i davno prošli predizborni procesi (kampanje) nisu se u osnovi razlikovali od sadašnjih, ne samo u našoj državi – sredinom prošlog veka, u našoj štampi (pamtim) objavljen je foto sredovečne dame kako pred Belom kućom na lancu vodi olinjalog izgladnelog psa, kome iz kože gotovo izviruju rebra, a pas na vratu nosi okačenu tablu sa natpisom: „I lived in the era of Lindon Johnson!“ (Ja sam živeo u doba Lindona DŽonsona).

Kod nas je ranije iznad svih tih jurišnika na vlast (i privilegije koje uz nju idu) bio kralj, nebitno iz koje od dve dinastije, koji se (bar prividno) nije direktno uplitao u stranačke borbe, a sada imamo Ovo što je prigrabilo sve u ruke i umislilo da mu iznad golemih naočara blista kruna i koje, za razliku od pravog suverena, do ramena zavlači ruke u karakazan; Ovo, koje je okrenuto samo jednoj neobuzdanoj skupini (njegovoj) – a poruke upućene ukroćenom stadu po svojoj sugestivnosti nisu daleko od one: Nećemo kralja, hoćemo Tita – narod se pita!

Uz to, za razliku od ranijih doba, kada je fokus bio usmeren direktno na stranačke protivnike (više neprijatelje no takmace, a tek neposredno na birače) i kada je bilo nemoguće ucenama ili poklonima (korupcijom) naterati stado na glasačke kutije – sem one priče o davanju jednog opanka pred izbore, uz obećanje da će dobiti i drugi ako bude pobede na izborima – danas, Ovo, koristeći sve vrste medija i funkciju, uz nepoštednu borbu protiv onih koji ga hoće svrgnuti sa samoustanovljenog prestola, gotovo svake večeri obraća se direktno stadu, navodeći kao zvonom da ga kao pastira prate ka obećanoj zelenoj livadi; stado, opčinjeno tom umilnom zvonjavom, uprepodobljenog (mada i u takvom obliku najblaže kazano nesimpatičnog) pastira prati pognutih glava.

Ponekad ume da koristi i metod mog dede koji je, čuvajući stado, u svojoj torbi uvek nosio komad spečene proje i, čim bi prethodnica zastala, zavlačio ruku u torbu i tvrdim zalogajem podsticao usporeno stado.

U nedeljama koje su pred nama ne postoji puna izvesnost snežnih padavina, i po svemu u velikom broju seoskih atara neće zagrgoljiti bistri prolećni potoci, useve (ako ih onemoćali starci i poseju) obraće letnja suša – ali je sasvim izvesno da će na nas, neprekidno, padati oborine sa obe strane, deleći nas na dva pola (za nas i za njih), huškajući nas obične i samo željne normalnog života jedne na druge. Iz naših usta, tako podeljenih, čak i prema nekom bliskom, može se destiti da poleti i neka psovka ili bar preki pogled na onoga koji, podržavajući stranu koju mi ne podržavamo, ruši naše nade za sutra.

Kao da se ima još mnogo toga porušiti.

Kao da nije već, u najvećem, sve porušeno.

Devastirano.

Uništeno.

Izbrisano sve, sem one statički neutemeljene građevine od 750 hiljada cigala (po brojanju graditelja) čiju će ruševinu, kad se ona desi, biti preteško raščistiti i ukloniti.

U kratkoj prepisci sa jednim akademikom, na mejl potpisnika ovih redova, stiglo je pitanje (koje se, dobrim delom, može kvalifikovati i kao čuđenje): Kako nam se Ovo desilo? (veliko „O“ jer se radi o personifikaciji). Odgovor na ovo pitanje je teško sastaviti; pitanje je prosto, ali odgovor je složen, i verovatno ne postoji osoba (ma koliko učena) pa ni tim, koji ga sada može dati – kao što se za mnoge slične, pa i značajem mnogo veće pojave u istoriji, i danas, posle decenije ili vekova, ne može dati potpuni odgovor.

Pitanje jeste i šta se može posle ovoga, ako se desi da Ovo ne može dalje da deluje, ako mu se uzde i otmu (makar i silom) iz ruke.

Da li postoji neko ko, kao u starom dobrom vesternu, ludim trkom dostiže šestopreg podivljalih konja koji u strahu pomahnitalo vuku diližansu u ambis, da bi, u poslednjem trenutku, skočivši sa svog zapenjenog dorata, dograbio uzde šestoprega i spasonosno okrenuo u sigurnost od sunovratnih stena litice.

Očekivati momentalni boljitak kad Ovo padne je ravno čudu.

Nemoguće.

I verovatno će doba koje će doći posle vremena koje nam je Ovo oduzelo, za izvesno, u početnom periodu biti i gore, nepodnošljivije. Dok na noge ne stanemo. Dok se ne upravimo.

Dejvid Koperfild (vršnjak potpisnika ovih redova) je samo mag – iluzionista koji može da Kip slobode izbriše sa Ostrva slobode u NJujorku (ili samo iz naših očiju) i da ga ponovo vrati; može da prođe kroz Kineski zid ili jednoga dana (poput Isusa) oživi nakratko i moje davno umrle roditelje, ali Dejvid nije naš potomak, niti vođa ni jedne opozicione (sa i bez navodnika) stranke.

Osobe, predodređene za vođstvo kad se Ovo sruši neće biti magovi, ali ne mogu da budu ni obični ljudi. Oni koji misle, koji imaju uverenje da su spremni da naslede Ovo, da isprave iskrivljeno, da podignu porušeno – mogu da se kvalifikuju kao ludo hrabri ili samo ludi.

Autor je književnik iz Bora