Kako ne razvodniti proteste?

Pod efikasnošću se podrazumeva zadovoljstvo učesnika postignutim ciljevima i uverenjem da njihov angažman nije bio uzaludan. Sledstveno tome, na njih se može računati i u budućnosti.

Aktuelni nedemokratski režim je odavno shvatio da je lagano osipanje broja učesnika na protestima najlakši način njihovog gašenja.

Možda nije najbrži, potrebno je da vlast istrpi nekoliko okupljanja sa narastajućim brojem učesnika, ali kada se jednom počne smanjivati njihov broj, to je siguran znak skorog okončanja protesta.

Ljudi odlaze nezadovoljni, odlučni da više ne gube vreme i energiju bez postizanja konkretnih rezultata, a vlast dobija priliku da nastavi sa svojim nepočinstvima.

I tako u krug godinama, jer oni koji su bili čvrsto odlučili da više ne izlaze na proteste, vođeni neugasivom željom za demokratijom, popuste i ponovo se priključe saborcima na ulici, šetaju nekoliko puta dok ne shvate da ni ovoga puta nema jasno definisanih ciljeva protesta.

Ovo je najjednostavnije objašnjenje opstanka na vlasti režima koji promoviše populizam, beskurpuloznost i korišćenje neistina kao omiljenog metoda.

Ne mogavši da odoli svojoj potrebi da bude obožavan i kako bi se obodrio u strahovima koje proživljava u poslednje vreme, Vučić je organizovao „najveći skup ikada“.

Iako je i on svestan labilnosti podrške dovezenih i nateranih da dođu u Beograd i činjenice da je na skupu u glavnom gradu bilo zanemarljivo mali broj njegovih žitelja, ipak nije očekivao takav fijasko.

Broj autobusa koji je dovezao ljude iz cele Srbije, pokisli i promrzli ljudi koji su masovno napuštali skup pre njegovog govora, mlak aplauz posle i uskraćivanje podrške skandiranju Predsedniku koje je pokušavala da inicira grupa bukača i očigledno odsustvo Beograđana ponizile su i Vučića ii njegovo okruženje. Zato njega toliko i žuljaju okupljanja tih istih Beograđana na građanskim protestima.

Vučićev mlak, bezbojan i prazan govor izneverio je sva očekivanja, iako je danima najavljivan kao sudbonosan. Iz ovog obraćanja ostaće upamćene samo dve kontraverze: čovek posle pet godina na čelu države odlučuje da bude predsednik svih građana i poziva na saradnju čelnike opozicije o kojima „ne misli ništa dobro“.

O tempora o mores!

A sada najvažnije: opozicija je strpljivo čekala priliku da zadobije poverenje građana i čini se da, korak po korak, uspeva u tome. Da ne bi ponovo prokockala šansu mora biti dosledna u svojoj tražnji.

Imam utisak da se ponovo greši postavljanjem velikog broja zahteva, od kojih će vlast neke „ispuniti“ tako što će umesto smenjenih postaviti još gore, imaćemo dva minuta u Dnevniku RTS i ukinuće rijaliti programe jedno vreme.

Tvrdiće da su ispunile većinu zahteva i dovesti opoziciju u nezgodan položaj.

Na sreću, postoji siguran način da se samo jednim zahtevom izbegne razvodnjavanje ostalih. Jednostavno, treba ultimativno zahtevati osnivanje privremene, prelazne ili tehničke vlade, u čiji sastav bi ušli predstavnici parlamentarnih stranaka, a čiji i glavni zadatak bi bio stvaranje uslova za fer i poštene izbore.

Ona bi imala RTS kao način komunikacije sa građanima i usvojila bi privremene odluke o izborima.

Moram priznati da mi nije bilo jasno i kod prethodnih velikih protesta zašto opozicija nije tražila formiranje prelazne vlade nego je dozvoljavala da se oni ugase zbog mlakih zahteva.

Ovoga puta ne sme biti tako. Prelazna vlada pa pošteni izbori, mora biti moto ovih protesta. Odstupanja ne sme biti.

Imajući u vidu makedonsko i crnogorsko iskustvo, Vučić je shvatio opasnost i već je odbacio mogućnost formiranja privremene vlade. Građani su uvideli da bi to bila velika šansa i ne bi odustali od njenog formiranja. To bi bio taj zahtev čvrst kao granit.

I na kraju, nemam razumevanje ni za jednog čelnika opozicije koji to ne razume.

Autor je predsednik Političkog saveta Demokratske stranke

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.