Kako odgovoriti na sve veći talas nasilja

 Iako je i sam predsednik Srbije Boris Tadić, nedavno priznao da i u našim državnim institucijama postoje kriminalci, sam civilni sektor nije u svojim analizama i kritikama obratio dovoljno pažnje na nekontrolisane obaveštajne službe i delove vojske kao izvore nasilja, niti dao predloge kako da se tom problemu sistemski priđe. Nije se išlo, bar za sada, ni u detaljniju razradu strategije koja bi odgovarala skupovima koji su javnosti predstavljani pod motom – odgovor civilnog društva na nasilje. Kao da je i sama tema ponovo pala u drugi plan. Evo par predloga gde bi još angažman civilnog društva, upravo onog dela koji se godinama zalaže za nediskriminaciju i nenasilje, mogao biti intenzivniji i stalniji.

I pored svih evidentnih propusta, činjenica da bar neka deca pohađaju građansko vaspitanje u Srbiji morala bi biti bolje iskorišćena da se kultura nenasilja i tolerancije i kroz nastavu građanskog vaspitanja što više promovišu među đacima. Stiče se utisak da se vrši detaljniji nadzor sprovođenja verske nastave, najčešće u smislu konfesionalne ravnopravnosti, a mnogo manje nadzor sprovođenja građanskog vaspitanja. Uloga civilnog društva u procesu kreiranja kurikuluma i nadzora sprovođenja građanskog vaspitanja u Srbiji morala bi biti mnogo veća i kontinuiranija. Isto se može reći i za ulogu civilnog društva u monitoringu verske nastave.

UNICEF u Srbiji već nekoliko godina, uz podršku ministarstva prosvete, sprovodi hvale vredan projekat Škola bez nasilja. Stiče se utisak da je deo civilnog sektora koji je bio najagilniji u osudi nedavnog talasa nasilja u Srbiji najmanje upoznat i uključen u taj UNICEFov projekat, pa se nameće zaključak da i tu postoji prostora za saradnju u opštem interesu.

Nijedan medij ili organizacija civilnog društva u Srbiji nisu povodom poslednjeg talasa nasilja sproveli šire istraživanje među školskom i studentskom omladinom u Srbiji o tome šta oni misle o svemu. Stiče se utisak da ni upotreba pojmova: desnica, fašizam, nacionalizam, homofobija i drugi ne pomažu mnogo toj generaciji da shvati šta je problem, šta je prihvatljivo a šta ne i zašto, niti nama da upotrebom tih termina uspešno komuniciramo. Možda bi i retoriku u javnim nastupima valjalo prilagoditi nivou teoretskog znanja koji oni najčešće poseduju i na taj način im približiti srž problema.

Humanitarni rad i humanitarne akcije predstavljaju moguću formu zajedničkog delovanja organizacija civilinog društva i verskih organizacija čiji je sadašnji nivo saradnje nedopustivo nizak. On bi makar indirektno doprineo boljem razumevanju raznolikosti društva i društvenih grupa, a zajedničke akcije boljem upoznavnaju stavova, doktrina, zakonskih rešenja i prakse. Kroz njega bi se mogla vršiti edukacija za povećanje tolerancije prema zakonskim i društveno diskriminisanima, ako ne i direktno socijalno ugroženima.

Profesor Dragoljub Mićunović s pravom ističe da SPC posvećuje nesrazmerno malo vremena i aktivnosti humanitarnom radu, u poređenju sa drugim aktivnostima koje realizuje u srpskom društvu. I samom problemu visokog stepena siromaštva u Srbiji, SPC posvećuje nerazmerno manje pažnje nego nekim drugim trendovima koje identifikuje kao negativne i opasne.

U Srbiji se polako probija trend promovisanja korporativne društvene odgovornosti. I to predstavlja kanal kroz koji se mogu plasirati poruke nenasilja i promovisati tolerancija koji i organizacije civilnog društva, kojima su takva ubeđenja polazna osnova delovanja, mogu još više da koriste. Nepotrebno je, pa i štetno, da se na portalima koji promovišu rad civilnog sektora koji se zalaže za nediskriminaciju i toleranciju, kritikuju promoteri korporativne društvene odgovornosti i diskvalifikuje njihov rad. KDO ne pledira da postane zamena zakonom propisanim poreskim dadžbinama i sistemu distribucije sredstava, već omogućava da korporacije dobrovoljno učestvuju i više od onoga što je zakonom obavezujuće. Ovakve aktivnosti od strane biznisa su dobrodošle i hvale vredan angažman, pogotovu ako se ima u vidu kakve poreske olakšice zemlje u tranziciji daju samo da bi dovele investiture i povećale broj radnih mesta.

U Srbiji ima oko 1.500 dece bez roditeljskog staranja, smeštenih u domovima. Humanitarna pomoć im retko stiže. Ono što im najviše nedostaje su veš i čarape, jer i kad dobiju polovnu garderobu, dobri ljudi se valjda osećaju neprijatno da stave i polovne gaće u pakete. U higijenskim paketima koje dobijaju od države iz nekog razloga za momke tinejdžere nije predviđena pena za brijanje, a i stanje sa ulošcima nije neko, te sve to moraju da kupuju od džeparca koji je oko 2.500 dinara mesečno. Koncert stotinu trubača kojim je dočekan ruski predsednik Medvedev košta oko 130.000 evra. Nije ga direktno finansirala država već državna i privatna preduzeća. Država je našla sponzore za ono što sama nije mogla ili nije smela da finansira, a što je procenila da joj je korisno. Reći lako je državi da reketira biće puko politikanstvo ako se pre toga ne proba na istim adresama dobiti podrška za ono što bi mi, mnogi kritičari koncerta smatrali prečim. U Tempu se dečije gaće mogu kupiti za 99 dinara. Protestne šetnje, simbolični gestovi, govori i tekstovi u kojima se osuđuje nasilje su iscrpli svoje domete. I sam civilni sektor snosi deo odgovornosti za stepen nasilja koji vlada Srbijom 2009. Vreme je za nove i dobre stare metode delovanja. Humanitarni rad je jedna od njih. On, naravno, ne isključuje svaki drugi oblik angažmana civilnog sektora.