Kako odraditi posao

Borka Pavićević U prekjučerašnjem broju Danasa naišla sam na veoma inspirativnu vest: „Gradonačelnik jednog sibirskog grada zabranio je zaposlenima da upotrebljavaju izraze poput ‘nemoguce’, ‘nema para’,’šta da se radi’…
Šta sve kao problem može imati gradonacelnik Megiona, malog grada u Sibiru, teško je i zamisliti. A „šta da se radi“, to pitanje nije daleko od pameti za svakog građanina ove zemlje. Šta da se radi dok se gleda na Kosovo. Može li se nešto u međuvremenu oposliti? Ili ne može? Ne postaje li „petnaest odsto teritorije“ mantra ili „izvinjavajuća zabluda“ za sve drugo.
Dakle, ukoliko, recimo, moćniku date pravo da nazida objekt posred ulice, možete da odgovorite da to nije važno zbog „petnaest odsto teritorije“. Možete li na pitanje šta je sa istragom povodom terorističkog napada na novinara Dejana Anastasijevića, a od tada je prošlo pet meseci, odgovoriti sa „petnaest odsto teritorije“. Pa, gotovo da možete.
Na pitanje o Ilićevom koncesionom ugovoru, pa gotovo da je tako, „zašto to pitate kada je u pitanju petnaest odsto teritorije“. I tako dalje, i tako dalje, kao što vole da kažu zvaničnici. Ali gde „dalje“, do Požege?
„Nisam o tome ništa znala, znao“, „niko me nije obavestio“, „tada sam se bavio, bavila drugim poslom“, „to je nešto što su radili drugi“, „šta se to mene tiče, ja sam samo radio, radila svoj posao“, samo su neke od formulacija mehanizma poricanja „onoga što nam se dogodilo“. „Izvršavao sam naredbe“, „Radio sam ono što mi je bilo naloženo. „Nije moje da mislim, već da odradim posao.“
„Da odradimo posao“, sintagma je nastala onda kada su nove vlasti htele da pokažu svoju operativnost, svoju tehnološku sposobnost, u odnosu na ideološke i političke pretenzije predhodnika. „Da odradimo“ je nova „priča“. To je naša „priča“. „Odrađivanje posla“ završava se sa „ispoštovanjem Đinđića“. Sada ćemo da ga „ispoštujemo“, pa idemo dalje.
Ovako govori jedna dama u autobusu: „Slušaj to je bila frka, umro je naprasno, ali mi smo brzo odradili taj posao, dobra je bila sahrana, svi su došli, ispoštovali su ga, bio je to pravi hepening po ovoj vrućini.“ Super.
Dakle, naša situacija je takođe komplikovana, sigurno je drukčija od one u malom sibirskom gradu, jer smo mi jedna posleratna zemlje, puna rekonvalescenata koje primetimo samo kada hoće da skoče kroz prozor, a to se dobro vidi i u neviđenoj smesi jezika poricanja i tranzicionog jezika, a sve to pomešano sa „duhovnošću“ i „svetoslavljem“.
Nekada davno se govorilo „sve je u redu, nema problema“. „Nema problema“ je bilo ono što kada čujes odmah se nađeš u stanju panike.
Danas se to kaže „Sve je pod kontrolom“, kao i „petnaest odsto teritorije’.
„To nije moj posao“, „obratite se nadležnima“, „to kažite šefu“, „šta se to tebe tiče“, „na odboru Partije“, „odlučeno u agenciji“, „na komisiji“, „na tenderu“. „Šta te, bre, zanima šta je bilo, idemo dalje.“
„Sve je pod kontrolom“. Naši su životi pod kontrolom „suvereniteta“ i „integriteta“. Ali, ipak mislim da nisu za „otimanje“.