Kako oduzeti prošlost Beogradu

Odmah treba jasno reći: namera da se promene toponimski nazivi ulica u Beogradu nije antihrvatska, antislovenačka ili antibosanska, kao što bi gradski oci nesumnjivo želeli; nije čak ni antijugoslovenska (što bi oni još više voleli, i čime se, zapravo, u svojim oskudnim umovima ponose).

Ona je nadasve antisrpska, osim što je u prvom redu antibeogradska (a da je antiljudska i antikulturna, to je već belodano jasno).

Vodeći se maksimom svih totalitarnih vlasti (a ova je par excellence takva), a koju je koncizno iskazao Orvel: „Onaj ko kontroliše prošlost, kontroliše i budućnost“ – Goran Vesić i ostali mrzitelji Beograda i Beograđana brisanjem toponima po kojima su nazvane beogradske ulice ne samo da Beograd hoće da liše statusa regionalnog, južnoslovenskog (a ne samo jugoslovenskog) političkog i – što je važnije – duhovnog i kulturnog središta.

Ne!

Oni, svesno i sa podmuklim planom, žele da Beograđanima nametnu srbijansku palanačku svest i da ovim činom poruče da Beograd nikako ne može biti ni kosmopolitski, ni srpski, već samo srbijanski, provincijalni grad.

Već su oduzeli imena Ohridskoj i Zadarskoj ulici, i time poništili, u prvom slučaju, Klimenta i Nauma, celu tzv. ohridsku školu, pomokrivši se i na pismo koje je tamo nastalo i o kome inače u svojim nacionalističkim tiradama pričaju bajke – ćirilicu; u drugom slučaju, po njima Zadar nije i srpski grad – ne teritorijalno, već po kulturi Srba koji su u njemu živeli i stvarali.

Nisu, dakle, nikad postojali ni Stojan Janković ni Vladan Desnica.

Učiti ove osione bezmozgoviće da je Sarajevska ulica postojala i pre Prvog svetskog rata, a da je nakon njega to ime ponela veća, današnja ulica, i to ne prevashodno po gradu Sarajevu (iako je to bio najmnogoljudniji srpski grad posle Beograda), već i kao spomen na Sarajevski atentat (otuda je u istom urbanom arealu i Ulica Gavrila Principa) – sve to je, naravno, uzaludno.

Pokušati da u te šuplje glave ubacite činjenicu da Dubrovačka ulica ne nosi ime po gradu Dubrovniku, već po dubrovačkim trgovcima koji su u tom delu Dorćola puna tri veka imali svoju koloniju, a jedan od njih otvorio prvu štampariju u Beogradu u kojoj su štampane prve ćirilne knjige – potpuno je deplasirano.

Ukazivati tim prepotentnim bićima da Hrvatska ulica ne nosi ime po državi, već po viševekovnoj postojbini srpskog naroda i da je izuzetno simbolički važno da se i danas naglašava da je Hrvatska i srpska država – nema puno smisla.

Govoriti tim nedoučenim i nekulturnim ljudima da je Dalmacija bila jedna od kolevki i srpstva i jugoslovenstva (o čemu je izvrsno pisao Skerlić, pa predlažem da se za kaznu i njemu, kao izdajniku, oduzme ulica), te nabrajati srpske književnike Dalmatince koji su, između ostaloga, ostavili neizbrisiv trag u kulturnom životu Beograda, i da stoga samo pomračeni um može pomisliti da menja ime Dalmatinske (pa shodno tome i Splitske ili Šibeničke ulice) – nema nikakve koristi.

Uzeti ime Mostarskoj ulici, to znači kosti u grobu prevrnuti Aleksi Šantiću i Jovanu Dučiću. Obezglaviti Travničku ulicu isto je što i vršiti veliku nuždu na Andrićevom grobu. No, to do njihovih malih, skučenih umova ne može da dopre.

A kada uskoro – u svojoj bahatosti – dođe vreme da, radosni a glupi, puni sebe a bezvredni, krenu da brišu kosovskometohijske toponime (jer, kao što je poznato, ni u Prištini, ni u Prizrenu, ni u Dečanima nema ulice sa beogradskim imenom), tada će moći da Studeničkoj, Gračaničkoj ili Dečanskoj ulici slobodno daju svoja imena.

Prizrenska ulica tada će se verovatno zvati po Goranu Vesiću, a đaci će u školi učiti da je tokom okupacije u Drugom svetskom ratu i nekoliko godina posle Ivo Andrić živeo u Ulici Gorana Vesića (bivšoj Prizrenskoj).

To će biti poslednji čin u procesu koji i Beograd i Beograđane, i Srbiju i sve njene građane stavlja tamo gde su možda – sudeći po tome što sve ovo dozvoljavaju – i zaslužili: na đubrište istorije!

Autor je profesor Filološkog fakulteta u Beogradu