Kako perfidno upokojiti duh otpora i bunta

Pravo građana na blagovremene i tačne informacije neodvojivo je od njihove dužnosti da se informišu, jer svojim glasom učestvuju u oblikovanju života svojih sunarodnika.

Proces demokratskog odlučivanja je, međutim, inkompatibilan sa bombardovanjem građana objavama koje su često irelevantne, trivijalne, nepotpune i stoga se ne mogu ni nazvati informacijama.

To su beskorisni zvuci i slike koji, kad im se pridodaju lažne vesti i spinovi, samo prenatrpavaju komunikacione kanale i uvećavaju entropiju individualnog i društvenog organizma.

Dužnost građana da zaista budu informisani podrazumeva da se potrude da se odmaknu od svojih prvih, neposrednih, refleksnih reakcija i da umesto toga angažuju refleksivne procese obrade, analize, daljeg istraživanja.

Pažljivo promišljeno skretanje pažnje javnosti na tendenciozno upakovane poluinformacije ili dezinformacije, izazivanjem snažnih primarnih emocija, stvara zbrku u mentalnim procesima i afektivnim stanjima ljudi.

U psihologiji se prezasićenost ili preplavljenost (dez)informacijama povezuje sa osećajem gubitka kontrole, stresom i bespomoćnošću.

Takođe i sa gubitkom usmerene, dubinske pažnje koja je zamenjena iscepkanom, tzv. „lebdećom“ pažnjom.

Deficit pažnje se ogleda u nestrpljenju, površnosti i podložnosti lakom ometanju i odvlačenju zbog viška brzo smenjujućih čulnih i mentalnih nadražaja.

Preobilje informacija izaziva mentalnu, emocionalnu i vrednosnu konfuziju, koja se završava pasivnim odnosom prema životu, pa i nihilizmom („Čemu sve to?“, „Svi su isti“, „Ne vredi ni za šta se zalagati kad se zna ishod“, „Sjaši Kurta da uzjaše Murta“ i sl.).

Dolazim do poente koju želim da istaknem.

Građani sa demokratskim mentalnim sklopom i senzibilitetom, koji znaju teorijski i/ili iskustveno šta jeste demokratija i šta znači demokratska kultura, nekako su trajno zapanjeni time kako mnoštvo afera koje definišu ovaj desetogodišnji period vladavine doskora nije bilo ni načelo, a kamoli poljuljalo ili ugrozilo ovu vlast.

Dovoljno dobro informisani građani znaju da zbog jedne takve ili i manje afere od bilo koje od svih kojima smo zapljuskivani padaju vlade u drugim zemljama, njihovi pojedini predstavnici odgovaraju pred zakonom, ili se glatko gube naredni izbori.

Ako izuzmemo neprestano propagandno hipnotisanje neukih masa, čini se da preobilje afera i skandala ima iste efekte kao i prezasićenost informacijama: vodi habituaciji (prilagođavanju nervnog sistema ponavljanju istih ili sličnih draži tako da organizam sve sporije i blaže reaguje na njih, po principu skuvane žabe) i desenzitizaciji (smanjenju ili gubitku fizičkih ili psihičkih reakcija na stimulus), dezorijentisanosti, te pasivnosti i bespomoćnosti.

Rajsko stanje za autokratske režime!

Habituacija i desenzitizacija su već uveliko odmakle kad su u pitanju sadržaji rijaliti programa.

Da bi njihovi (zlo)tvorci održali interesovanje publike, kojoj su potrebni sve intenzivniji nadražaji da bi bili izvedeni iz zone naviknutosti i drastično smanjene osetljivosti, moraju da umetnu (kobajagi greškom, a u stvari opipavaju teren) sve sirovije i neobuzdanije scene nasilja i seksa.

Ali to je beskonačna spirala stimulusa-reakcije, zato što se stalno povećava prag tolerancije na sve gora, ružnija, vulgarnija, nehumanija ponašanja.

I, dokle se kani ići?

Što se tiče afera i skandala u koje su umešani nosioci vlasti, od lokalnog do nacionalnog nivoa, u skladu sa teorijom o habituaciji/desenzitizaciji gotovo bi se moglo pomisliti da su savetovani da počine što više nepodopština i da one budu što krupnije.

Jer ne samo da svaka sledeća preklopi prethodnu, pa usled preplavljenosti dražima i deficita pažnje ono ranije biva potisnuto iz pamćenja (pažnja je uslov pamćenja), već se tako postiže prilagođavanje, navikavanje na takve pojave i pasivizacija stanovništva.

Poslužiću se vizuelnom metaforom odnosa između pozadine i figure.

Na uređenoj pozadini pravne države lako se primeti figura afere istaknuta u prvom planu, pa se i reaguje snažnije na nju.

Ali kada figure „progutaju“ pozadinu, tiskajući se u haosu jedne pored i preko drugih, oči se od preteranog naprezanja umore a nervni sistem se od prenadraženosti isključi.

Tada odustajemo ili posustajemo.

Skrećemo pogled kako bismo se zaštitili, ili postajemo neosetljivi na gadosti, ravnodušni, tupi ili nas izjeda hronična ozlojeđenost niskog intenziteta, koja ne može biti pokretačka svrsishodna sila.

Niko ne može da živi u neprekidnom stanju povišenih emocija.

Ljutnja, bes, gnev, bunt su emocionalne reakcije kratkog ciklusa.

Te emocije su biološki adaptivne i znak duševnog zdravlja kad su primerene uzroku.

Njihovu energiju ne treba uludo i nesvrsishodno trošiti.

Kad se energija gnevnih, ojađenih, obespravljenih, poniženih pokrene, ne sme se razvodniti i zaustaviti.

Posle nekoliko takvih prekida i obustava, sve je teže ponovo motivisati i pokrenuti ljude – oni podležu habituaciji, desenzitizaciji, letargiji.

Erih From piše da ljudska priroda nije statična i nepromenljiva, ona je savitljiva, ali se ne može potpuno i bezgranično prilagođavati svemu.

Čovek se može prilagoditi raznim nepovoljnim uslovima, ali to prilagođavanje sasvim izvesno izaziva sakaćenje njegovih čulnih, intelektualnih i emocionalnih sposobnosti.

Čuvajmo se najviše habituacije i desenzitizacije, jer su one najopasniji i najmoćniji instrumenti na putu našeg pokoravanja i porobljavanja.

Autorka je filozofkinja i psihoterapeutkinja