Kako pomoći deci u kriznim situacijama

Simptomi se ispoljavaju odmah nakon takvog stresnog događaja i traju do četiri nedelje. Kao posledica reakcije na stres izazvan traumatskim događajem i ponašanje dece može se promeniti.

Tako se najčešće odmah nakon događaja kod dece javlja „ošamućenost“ i dezorijentacija, što je zapravo stanje šoka u kome dete pokušava da razume šta se desilo.

Ovo može dovesti do povlačenja u sebe, negiranja novonastale situacije, kao i do izražene anksioznosti. Mogu se javiti i problemi sa spavanjem, teškoće u koncentraciji na školske zadatke ili obaveze kod kuće, promene apetita i raspoloženja.

Neretko dolazi i do ponovnog proživljavanja traume u vidu flešbekova i košmarni snova, kao i do povećane razdražljivosti. Dobro je da i sama deca ovo znaju kako ih sopstvene emocije i ponašanje ne bi dodatno zabrinjavali. Ovakve promene su normalne, a ponašanje bi trebalo da se stabilizuje u periodu do četiri nedelje, ako se u tom periodu ne dogode drugi traumatični događaji.

Evo kako u tom periodu možete da pomognete svojoj deci.

Često proveravajte kako se deca osećaju. Pitanja koja vam u tome mogu pomoći su na primer: kako si? da li hoćeš da pričamo o onome što se desilo? šta te sada najviše brine? ili šta bi ti sada prijalo ? ili da li mogu da uradim nešto da ti pomognem?

Pomozite detetu da prihvati svoje emocija tako što ćete mu reći da su sva osećanja normalne u vanrednoj situaciji. Dete ima pravo da oseća strah, krivicu, bes, tugu, anksioznost li bilo koju drugu emociju. Razgovarajte sa njim o tome.

Budite iskreni prema svom detetu. Normalno je da i sami doživljavate brojne emocije. Ukoliko ste njima prepravljeni potražite pomoć.

Nema potrebe da svoje emocije krijete od dece, ali, ako je moguće, izbegnite da sa njima razgovarate u trenucima kada ste i sami pod afektom. Bitno je da i sami razumete šta osećate kako biste na adekvatan način o tome razgovarali sa detetom.

Neka vaš dom bude sigurno mesto. Potrebno je da deca dom doživljavaju kao predvidivo i poznato okruženja. Dnevna rutina, planiranje i organizacija obaveza u ovome mogu da vam
pomognu. Predvidivost aktivnosti pomoći će detetu da povrati osećaj kontrole i sigurnosti. U situacijama u kojima dete ne zna kako da razume i objasni ono što se desilo naručitu pažnju će obraćati na ponašanje odraslih kako bi i samo znalo šta da radi kako da se ponaša.

Zato je važno da vodite računa o razgovorima koje vodite sa ostalim (odraslim) članovima domaćinstva. Budite svesni toga da dete može da čuje razgovor ili deo razgovora i da na osnovu toga rekonstruiše šta se desilo i zaključi šta vi mislite o nekom događaju. Ukoliko mislite da je dete čulo neki razgovor dobro je da sa detetom proverite šta o tome misli.

Napravite „pauzu od loših vesti“. Važno je da u svakodnevnu rutinu uključite i stvari za koje znate da ih dete voli i u njima uživa kako bi dobilo mogućnost da se opusti i bar nakratko distancira od nemilog događaja.

Trudite se da dete zaštitite od nepotpunih i neproverenih informacija koje bi mogle dodatno da ga uznemire. Pratite sadržaje koji dolaze do vašeg deteta i razgovarajte sa njim o tome. Ukoliko dete odbija da prati dalji tok i rasplet događaja poštuje njegovu želju.

Izbegavajte meste nesreće kako biste izbegli retraumatizaciju. Ukoliko je potrebno da se dete vrati na mesto nesreće neophodno je da se ovo uradi postepeno u saradnji sa stručnjacima (psiholozima, psihoterapeutima ili psihijatrima) koji bi mogli da vas u tom procesu usmeravaju.

Autorka je psihološkinja

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.