Kako razrešiti kosovski čvor

U ovom radu izložen je kraći prikaz izvora i uzroka koji su zadnjih decenija intenzivirale nastajanje ovog konflikta i nastale posledice, s tim što su posebno razrađeni metodološki principi razrešenja spora po predlogu studije. Studija je donela važne zaključke u vezi s pitanjem budućeg statusa Kosova i problema zaštite srpskog naroda na celom prostoru Kosova (termin Kosovo danas se upotrebljava za oblasti Kosova i Metohije). Pre početka rada na projektu „Sistemski prilaz kosovskom problemu“ autor je smatrao da je neophodno studijom odgovori na sledeća dva pitanja:

Prvo pitanje A) Da li u nastaloj problemskoj situaciji (kraj 2004. godine kada je započet rad na projektu) postoji upravljanje kojim je moguće realizovati cilj: Kosovo i Metohija su sastavni deo Srbije, odnosno da li je ovako upravljanje u realnosti Kosova kontrolabilno?

Drugo pitanje B) Da li je ostvariv strateški cilj srpskih vlasti da uz pomoć međunarodne zajednice i kosovskih vlasti obezbedi izradu organizacije Zajednice srpskih opština (ZSO) čiji bi zadatak bio: da osigura bezbednosti i zaštitu ljudskih prava Srba na Kosovu, osigura uslove za njihovu egzistenciju, obezbedi povratak izbeglica u svoje domove, osigura zaštitu njihove imovine i imovine srpskih preduzeća, kao i zaštitu srpskih kulturnih i verskih spomenika, uvažavajući realnost nastalu do 2004. godine.

Odgovor na prvo pitanje formiran nakon studijskih analiza glasi

Teoretski odgovor na prvo pitanje glasi: Upravljanje srpskih vlasti u procesu rešavanja kosovskog problema biće kontrolabilno samo ako se iz skupa dopustivih upravljanja može naći najmanje jedno rešenje koje prevodi kosovski sistem u željeno stanje političara Srbije, tako da su Kosovo i Metohija sastavni deo državnog sistema Srbije.

Ako su ograničenja na upravljačke akcije srpskih političara da realizuju cilj Kosovo i Metohija čine sastavni deo Srbije takva da ne postoji ni jedno upravljanje kojim je moguće ostvariti postavljeni cilj, sistem upravljanja Srbije nije kontrolabilan i nema svrhe formirati fiktivnu strategiju za problem koji u realnosti nema rešenje. Istraživanjima u studiji je

dokazano da u realnosti ne postoji nijedno rešenje koje vraća Kosovo i Metohiju u sastav države Srbije. Do danas srpskoj javnosti nije predstavljen nijedan predlog koji obezbeđuje ostvarenje ovog cilja, sa visokom pouzdanošću.

Posle brojnih ratnih i poratnih transformacionih aktivnosti danas je Kosovo izdvojeno od Srbije i postalo Republika Kosovo kao nezavisna država koju priznaje 108 država sveta, s tim što ona nije postala članica UN zbog veta Rusije u SB UN. Takođe, ostali su nerešeni njeni odnosi sa službama UN-a UNMIK i KFOR koji imaju svoje nadležnost u procesu upravljanja Kosovom. Savet bezbednosti UN nije nadležan za priznavanje suverenosti neke države već je suverenost određena faktičkim stanjem vršenja vlasti na terenu. Danas na celoj teritoriji Kosova svu vlast vrši vlada Republike Kosovo i zato je ona suverena država. Nepriznavanje

Republike Kosovo od strane Republike Srbije ne utiče na njenu suverenost, ali utiče na njenu mogućnost da postane članica UN-a i članica EU, a što negativno utiće na njen budući razvoj i na stabilnost celoga Balkana.

Studijom je konstatovano da je nemoguće ostvariti cilj naveden pod A ) kojim se vraća suverenost Srbije na teritoriju Kosova i Metohije. Ako se za ovu aktivnost odluči neka vlada Srbije ona će služiti samo za političku manipulaciju sa srpskim narodom, od strane političara „čarobnjaka“, ili verskih visokodostojnika SPC, koji neprekidno tvrde da je njihovom „mudrošću“, moguće pretvoriti u moguće, nešto što je nemoguće.

Odgovor na drugo pitanje nakon studijskih analiza glasi

U studiji se predlaže da skupština Srbije usvoji novi cilj u vezi formiranja ZSO na Kosovu, sa predlogom strategije za njegovu realizaciju. Novi cilj Srbije treba povezati sa planom Ahtisarija, uz dopunu posebnih zahteva Srbije koje treba staviti u funkcionalan odnos po kome se u praksi realizuje uslovna nezavisnosti Kosova (Ahtisari+) tako da samo ispunjenje usvojenih kriterijuma zaštite interesa Srba na Kosovu obezbeđuje priznanje Republike Kosova u UN. Predloženi koncept nalaže potrebu davanja saglasnosti Rusije da će u procesu realizacije uslovne nezavisnosti Kosova ukinuti veto u SB UN i omogućiti da Republika Kosovo postane članica UN ako ispuni definisane uslove zaštite srpskog stanovništva Kosova koji bi se dogovorili na nivou UN. Proces realizacije uslovne nezavisnosti Kosova trajao bi 5 ili 10 godina.

Strategija treba da optimizira interese Zajednice srpskih opština (ZSO) sa svih aspekta koji su relevantni za odbranu interesa srpskog naroda Kosova, a što je predmet posebne ekspertske analize koju treba da realizuju predstavnici UN, EU, Srbije i Kosova. Ovaj strateški cilj Srbije je ostvariv samo ako se uspešno savladaju sledeća ograničenja:

Prvo ograničenje vezano je za spremnost Srbije da u jednom dužem vremenskom intervalu (oko 5 do 10 godina) realizuje proces davanja uslovne nezavisnosti Republike Kosovo, s tim da ona obezbedi ispunjavanje određenih kriterijuma kojima je definisana zaštita interesa Srba na Kosovu i zaštita imovinskih prava građana i privrednih subjekata Srbije koji imaju vlasništva na Kosovu, kao i zaštita srpskih kulturnih i religioznih spomenika na Kosovu. Provera ispunjenja ovih obaveza vrši se na mesečnom nivou, a pozitivni godišnji izveštaj osigurava pravo Republici Kosovo na benefite koje donosi članstvo u UN za narednu godinu. Negativan godišnji izveštaj ukida ova prava u narednoj godini i produžava rok trajanja procesa uslovne nezavisnosti za jednu godinu.

Drugo ograničenje vezano je za spremnost vlade Rusije da učestvuje u realizaciji uslovne nezavisnosti Republike Kosova. Na osnovu ispunjenja kriterijuma koji su dogovoreni između eksperata Republike Srbije i Republike Kosovo, eksperata EU i eksperta UN, a verificirani u SB UN-a. Vlada Rusije bi postepeno ukidala veto Republici Kosovo u jednogodišnjim tranšama i time omogućila njen postepeni prijem u institucije UN. Ukoliko Vlada Republike Kosovo ne ispuni obaveze zadate dogovorenim kriterijumima na godišnjem nivou ruski veto se ponovo aktivira za narednu godinu.

Treće ograničenje vezano je za spremnost vlade Republike Kosova da učestvuje u procesu dobijanja uslovne nezavisnosti i da ispunjava obaveze prema dogovorenim kriterijumima, uz kontrolu specijalističkih službi UN, EU, Srbije i Kosova s tim da bude nagrađivana, odnosno kažnjavana u zavisnosti od ispunjenja dogovorenih kriterijuma zaštite interesa Srba na Kosovu. Vlada Kosova bila bi nosilac sistema zaštite Srba Na Kosovu i bila bi odgovorna za njegovu realizaciju.

Ćetvrto ograničenje vezano je za UN i EU da obezbede specijaliste koji bi učestvovali u izradi kriterijuma kojima se definišu obaveze Republike Kosovo da ostvari zaštiti svih interesa Srba na Kosovu, njihove imovine, verskih i kulturnih objekata i učestvuju u kontroli njihove realizacije na terenu. Samo pozitivna godišnja ocena aktivnost i vlade Republike Kosovo na zaštiti interesa Srba osigurava kontinuitet u članstvu UN.

Peto ograničenje vezano je za institucije EU koje bi trebalo svojim posebnim aktima da uslove prijem Republike Srbije i Republike Kosovo u članstvo EU u funkciji ostvarenja procesa uslovne nezavisnosti Kosova, tako što svaka pozitivna godišnja ocena skračuje rok za prijem u EU za jednu godinu, a negativna godišnja ocena produžava ovaj rok za jednu godinu. Institucije EU daju svoje eksperte za formiranje kriterijuma zaštite interese Srba na Kosovu i kontrolu njihovog ispunjenja na terenu.

Šesto ograničenje vezano je za razrešenje situacije na Severu Kosova naseljenom uglavnom srpskim življem koji pružaju otpor albanskim institucijama da u potpunosti ovladaju ovim prostorom. Vlast drže Srbi građani Kosova birani na izborima za skupštinu Republike Kosovo. Neke srpske političke partije, koje deluju na ovom terenu, tretiraju ovaj prostor kao da je to teritorija Srbije, u kojoj vladaju srpski zakoni i preko kojih srpski političari utiču na upravljačke aktivnosti institucija Kosova. Oni nastoje da remete suverenitet Republike Kosovo. Ako Republika Kosovo pokuša da vojno preuzme potpunu vlast u ovoj oblasti izlaže se opasnosti da ona bude kažnjena zbog nedopuštenih sredstava regulacije konflikta. Ako ostavi da u njoj vlada nerešeni upravljački status, razviće se bezakonje, kriminal i korupcija (to postoji već dvadeset godina), a što će negativno utucati na razvoj Kosova i odnosa Srbije i Kosova. Alternativno rešenje je otežavanje razmene ljudi i trgovine sa Srbijom, što bi ozbiljno pogodilo Srbiju i nosioce ovih političkih ideja koji su glavni trgovci špekulanti, ali se ovoj meri protive velike sile Zapada. Zahtev Srbije za autonomijom ove oblasti dovešće do istog zahteva za oblast Preševo-Bujanovac u Srbiji, možda i Sandžaka na zahtev Bošnjaka, moguće da Albanci Kosova postave zahteve za autonomijama za albanske delove u Crnoj Gori i Makedoniji sa ozbiljnim posledicama po ceo region. Sever Kosova je najeksplozivnija oblast koja traži radikalna rešenja uz kontrolu službi UNMIK-a i KFOR-a.

Sedmo ograničenje vezano je za situaciju u kojoj nema dogovora kojim se Republici Kosovo obezbeđuje uslovna, ili bezuslovna nezavisnost. Tada dolazi do trajne opstrukcije procesa formiranja ZSO od strane albanskih institucija, a posebno opstrukcije rada službi ZSO na terenu zbog nezadovoljstva Albanaca jer se postupcima Srbije njihov razvoj bitno ograničava. Tada se stvaraju uslovi za razvoj mržnje i sukoba između Srba i Albanaca, kao i nebezbedan i težak život Srba u svi enklavama na Kosovu i njihovo ubrzano iseljavanje. U ovim uslovima razviče se trajni sukob između Republike Srbije i Republike Kosova sa tragičnim posledicama. Ako nema sporazuma Republika Srbija i Republika Kosovo ne bi mogle da postanu članice EU i zato bi ekonomski i civilizacijski nazadovale. Ovaj sukob izazvaće trajnu nestabilnost na Balkanu i zato je ova solucija jako opasna.

Predstavnici Vlade Srbije bili su upoznati sa nalazima studije

Predstavnici Vlade Srbije bili su upoznati sa nalazim studije s tim što oni nisu prihvatili izložene zaključke po kojima je: pod A) Angažman na izradi strategije Srbije kojom se nastoji ostvarenje povratka izgubljenog statusa Kosova nema smisla jer se radi o procesu koji nije kontolabilan, pod B) da se izrada strategije za formiranje Zajednice srpskih opština Kosova (ZSO) i njene praktične aktivnosti funkcionalno poveže sa davanjem uslovne nezavisnosti Republici Kosovo u trajanju od 5 do 10 godina, s tim da samo godišnje ispunjenje dogovorenih kriterijuma zaštite srpskih interesa na Kosovu osigurava dobijanje uslovne nezavisnosti za narednu godinu dana, pod C) predstavnici Vlade Srbije nisu prihvatili predlog da se u okviru Vlade Srbije formira institucija kriznog menađmenta (grupa stručnjaka), koja bi radila na formiranju strategije Saveza srpskih opština (ZSO) i koja bi bila angažovana na operativnom sprovođenju ove strategije po svim pitanjima za koje zainteresovana srpska strana.

Ovakvim stavom Vlade Srbije ukinuta je mogućnost racionalnog promišljanja realnosti i kulturalne izvodljivosti svih daljih procesa na regulaciji kosovskog sukoba. Sve regulacione aktivnosti na problemu Kosova vršili su najviši srpski političari obmanjujući srpski narod da je povratak suvereniteta Srbije na teritorije Kosova i Metohije moguč, s tim da niko nikada nije predložio neko suvislo rešenje kojim bi pokazao kako je moguće ostvariti ovaj cilj. Isto tako obmanjivana je srpska javnost da je moguće formirati funkcionalnu Zajednicu srpskih opština (ZSO) i obezbediti njen uspešan rad na terenu, bez aktivnog i voljnog ućešća Republike Kosovo. Voljno i efektivno ućešće Republike Kosovo u zaštiti srpskih interesa preko (ZSO) moguće je samo uz priznavanje uslovne, ili bezuslovne nezavisnosti Kosova. Svaki pokušaj Srbije da se vojnom silom ostvare polazni ciljevi zahtevao bi uzaludno ulaganje velikih resursa Srbije (ljudskih, materijalnim i finansijskih), koji bi bili nepovratno i tragično izgubljeni, uz ponovno kažnjavanje Srbije od strane snaga UN-a i EU. Najveći gubitak bi bio teško pogođeni politički položaj Srbije koji se za duga vremena ne bi mogao popraviti.

Analiza izvora i uzroka nastalog nepovoljnog stanja po Srbiju

U analizi izvora i uzroka nastajanja nepovoljnog stanja po Srbiju izložena je i slika koja pokazuje kako je došlo da jedan deo međunarodne zajednice (važan za Srbiju, a čine ga SAD, 23 država EU i skoro sve susedne države Srbije) usmerio da je politički, ekonomski u vojno kazne (skup mera sankcija) i da u svemu pomažu albansku stranu, a na štetu interesa Srbije, zbog brutalnog delovanja srpskih političkih, vojnih, paravojnih i policijskih snaga, u frontalnom ratu na protiv albanskih sela i gradova na Kosovu, pod vođstvom Slobodana Miloševića.

Osnovne razlozi ovakom usmerenju političara, ali i mnogih intelektualaca Srbije i nastalih posledica bili su vezani za pitanje ciljeva Srbije koje treba ostvariti u procesu regulacije kosovskog spora i sredstava (uglavnom nedozvoljenih) koja će se primeniti da bi se ostvarili željeni ciljevi. Problem je nastao zbog nesagledavanja posledica primene nedopuštenih sredstava u ratu protiv albanskih civila u uslovima izuzetne kontrole od strane svih vojnih i civilnih sredstava angažovane međunarodne zajednice (satelitska, avio i terestička elektronska i foto kontrola, kontrola specijalnih lica iz sastava NATO alijanse s prislušnim uređajima svih vrsta, kao i kontrola sredstava javnih komunikacija svih najvažnijih agencija sveta, uz primenu najsavremenije kompjuterizovane tehnologije).

Pogrešno uverenje da se nedozvoljene vojne aktivnosti Srbije ne mogu kontrolisati

Vlasti Srbije su procenile da premoć njenih vojnih, paravojnih i policijskih snaga, u odnosu na albanske snage (OVK), predstavlja dovoljnu silu kojom se može rešiti kosovski konflikt u korist Srbije, primenjujući silu i etničko čišćenje Albanaca sa Kosova kako je to ranije predlagao srpski akademik Vasa Ćubrilović. Postojalo je uverenje da se nedozvoljene vojne i policijske mere prinude ne mogu spolja uspešno kontrolisati i da se sve tvrdnje o primeni nedozvoljenih sredstava mogu uvek prikazati kao propaganda Zapadni država usmerena protiv Srbije (teorija zavere). Srpske vlasti su svoju stratešku odluku da vojskom i policijom reše kosovski sukob obrazlagali tvrdnjom da je nastali konflikt na Kosovu isključivo unutrašnje pitanje Srbije, a što, očigledno, nije bilo tačno. Intervencija je nastupila zbog ocene donete na osnovu izveštaja važnih informacionih centara Zapadne alijanse o primeni nedopuštenih sredstava od strane vojske, paravojske i milicije Srbije, koji su permanentno dostavljene Vrhovnoj komandi NATO pakta, institucijama UN i Sudu u Hagu.

Problem definisanja ciljeva Srbije pri regulaciji kosovskog problema

Duboko emocionalno fiksirani, ali ne i racionalni način mišljenja srpskih političara, verskih velikodostojnika, mnogih intelektualaca, ali i srpskog naroda o nacionalnim ciljevima Srbije i sredstvima za ostvarenje tih ciljeva sprečavao je uspešno rešavanje brojnih konflikata sa susednim narodima, a posebno rešavanje kosovskog problema. Uverenje da je Kosovo kolevka srpske državnosti i verskog postojanja, da je Kosovo oduvek bilo srpsko i da tako mora i ostati (jer će se braniti po svaku cenu), vremenom je fiksirano u dušu srpskog naroda i ovaj se osećaj teško može brzo promeniti. Većina ljudi, koji se u Srbiji bave politikom, vezuju svoje poglede na nacionalne interese Srbije za ciljeve koji su bili aktuelni pre više vekova i za borbu u odbrani tih ciljeva.

Oni su zasnovani na ideji o istorijskom pravu Srbije na brojne delove Balkana koje naseljavaju Srbi, ali i drugi narodi, a posebno na teritoriju Kosova i Metohije, kao da je to pravo večno i nikakvi istorijski događaji ne mogu ga promeniti. Postojalo je opšte uverenje da će Srbi, kao ratnički narod, znati da odbrane „svoje teritorije“ na Balkanu.

Pre tri decenije, umesto ovog pogleda govorilo se o nacionalnom cilju Srbije kojim je nužno osigurati da oblast Kosova i Metohije trajno postane sastavni deo Srbije (po Ustavu iz 1990. godine „Srbija iz tri dela postaje cela“), ili da eventualno, Kosovo i Metohija predstavljaju Autonomnu Pokrajinu Srbije bez političkih, upravnih, zakonodavno – pravnih nadležnosti. Tada bi srpske vlasti mogle legalno da upravljaju svim oblastima života na Kosovu.

Ovakvim pogledima na kosovski konflikt mentalno se ignorišu svi događaji koji su tokom minulog stoleća, a posebno zadnjih decenija obeležili procese ostvarene pri regulaciji kosovskog spora, a koji su donosili događaje sa kojima je bitno menjana realnost na Kosovu. Zatvaranjem očiju pred realnim događajima moguće je i dalje verovati da će Kosovo večno ostati srpsko i da za taj cilj treba žrtvovati sve, pa i u ratu sopstveni život i život svoje dece. Kod ovakog pogleda protivnik postaje neprijatelj, koga treba svim sredstvima uništiti.

U ratnom uništavnju protivnika (vojske OVK, ali i cele albanske zajednice Kosova koja štiti lica iz službe OVK) došlo je do nedopuštenih aktivnosti srpske vojske paravojske i policije tokom frontalnih napada na albanska sela i gradove). Kao odmazdu, za učinjena zlodela nad albanskim civilima, protiv srpskih snaga bili su usmereni vojni potencijali NATO pakta. Tada je vojska Srbije neminovno morala da izgubila rat od daleko veće vojne sile. Nakon završetka rata pripadnost Kosova bitno je promenjena; posle više transformacionih faza, koje su u studiji detaljno analizirane; danas je Kosovo izdvojeno od Srbije i postalo Republika Kosovo.

Studija je pokazala da se vremenom sve u svetu menja, nestajala su mnoga carstva, a od njih su nastajale mnoge nove države; tako se i pripadnost Kosova i Metohije vremenom menjala. Sa iseljavanjem Srba i eksplozivnim porastom albanske populacije, uz jednovremeno smanjivanje broja srpskog stanovništva, razvijao se konflikt srpske i albanske zajednice po pitanju pripadnosti Kosova i podele vlasti. On je dobio tragičan epilog zbog nedopuštenih ratnih aktivnosti vojnih snaga Srbije i protivmera snaga NATO alijanse, kada je rat na Kosovu i završen.

Osnovni uzrok sukoba

Nakon Drugog svetskog rata, u novoj organizaciji oblika vladavine složene države Jugoslavije, Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija (APKIM) bila je sastavni deo Republike Srbije. U složenoj federalnoj državi Slovenija, Crna Gora i Makedonija zajedno imale su manji broj slovenskih stanovnika od broja Albanaca na prostorima Jugoslavije.

Ipak, u zajedničkoj državi, sve slovenske zajednice dobile su status Republike, izuzev Albanaca kao neslovena. Albanci su smatrali da su ovakvom organizacijom složene države oni oštečeni i da oni imaju pravo na isti politički status. Politička ideja kosovskih Albanaca izražena je sloganom: „Kosovo Republika“ koji se vremenom sve više širio po prostorima Kosova i Metohije i zahvatao sve slojeve albanske zajednice širom Jugoslavije, ali i van njenih granica.

Razvojem ovakvih događanja vlasti Srbije našle su se u teškom položaju. Na prostorima Kosova nalaze se najvažniji istorijski, kulturni i verski spomenici Srbije, a u narodu je bilo fiksirano uverenje da je Kosovo srce Srbije i da bez njega ona ne može postojati. Većina srpskih građana usvojila je priču (kao nespornu istinu) da je Kosovo više vekova pripadalo Srbiji (a zapravo, više vekova pripadalo je turskoj carevini), da je zato i danas Kosovo srpska zemlja kojom treba da upravlja srpski narod i srpska vlast. Problem je što danas, mali demografski kapacitet Srba na Kosovu ne može da obezbedi ovakve zahteve.

Danas Srbi predstavljaju svega 6% populacije Kosova i oni su nehomogeno raspoređeni po enklavama širom Kosova. Samo na severu Kosova postoji skoncentrisana srpska populacija, ali ona čini manje od 2.5% kosovskog stanovništva.

Racionalna analiza upućuje na činjenicu da svaki proces regulacije konflikta vremenom donosi nove događaje, a oni formiraju novu realnost koja donosi i nova ograničenja i zato je adaptivno upravljanje konfliktom zahtevao od srpskih vlasti stalnu promeni nacionalnih ciljeva Srbije, s tim što je taj proces za Srbe bio izuzetno bolan. On je kvario fiksiranu sliku o nepromenjivoj pripadnosti Kosova Srbiji i pokazivao da Kosovo postaje sve više Albansko.

Odgovor na pitanje, da li će se vremenom nacionalni ciljevi Srbije po pitanju Kosova stabilizovati, ili na neki način menjati, odnosno interesno uravnotežavati, zavisio je od uspešnosti vođenja regulacije konflikta od strane srpskih vlasti, i predstavnika kosovskih Albanaca, ali presudno od demografske situacije koja pokazuje zastupljenost oba naroda u ukupnoj populaciji Kosova, s tim što je u ratnoj fazi nedozvoljene regulacije spora od strane srpskih vojnih snaga delovanje drugih igrača postajalo sve značajnije.

Neuspešna regulacija konflikta od strane srpskih vlasti

Posmatrano sa aspekta interesa Srbije, u periodu minulih 30. godina, posebno pod vlašću Slobodana Miloševića, proces regulacije konflikta od strane srpskih vlasti nije bio uspešan; zato su se vremenom početni ciljevi Srbije neprekidno sužavali. Pogrešne političke odluke srpskih upravljača o načinu ratovanja, koje su prenošene na vojsku, paravojsku i policiju, donosile su nove događaje, koji su iritirali svetsku javnost, posebno velike sile Zapadne alijanse, a sa njihovim uključenjem u kosovski sukob nastajale su i nove realnosti koje su sve više udaljavale srpske upravljače od nacionalnih ciljeva po kome su Kosovo i Metohija sastavni delovi Srbije.

U borbi za vlast obe involvirane strane trajno su upotrebljavale silu. Svako javno zastupanje ideje „Kosovo Republika“ strogo je kažnjavano dugogodišnjom robijom i drugim represivnim merama sudstva i policije. Albanci su uzvraćali terorističkim aktivnostima što je teško ugrožavalo srpski narod Kosova. U uslovima egzistencijalne nebezbednosti i velikog siromaštva, koje je vladalo širom Kosova, Srbi su bili prinuđeni na iseljavanje u pravcu Srbije, ali i u pravcu država zapadne Evrope. Akcije srpske policije protiv terorista prihvatane su kao legitimno pravo srpskih vlasti da se od ove terorističke pošasti brani, sve dok su one imale lokalni karakter i realizovane sa minimumom brutalnosti prema civilima.

Paralelni život Albanaca

Uvidevši da nemaju snage da se bore protiv daleko jače srpske vojske Albanci su primenili metod izolacije svoje brojne zajednice od srpskih vlasti, pružajući mirni gandijevski otpor srpskim snagama. Ovaj način odbrane podržale su mnoge velike sile sveta i tada se pozicija Albanaca naglo promenila u njihovu korist. Paralelnom organizacijom života, uz veliku brojnost Albanaca, oni su postepeno preuzimali realnu vlast na Kosovu. Nastala nova situacija iritirala je srpske političare, jer njihova formalna vlast nije bila i realna vlast na terenu; malobrojnost srpske populacije nije omogućavala da srpska vlast obuhvati velike delove Kosova. Posle brojnih neuspelih aktivnosti srpskih vlasti pod rukovodstvom Slobodana Miloševića da preuzme realnu vlast na Kosovu on je doneo odluku da rešenje potraži donošenjem novog Ustava Srbije po kome su Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije (Ustav Srbije iz 1990. godine).

Srbija iz tri dela postaje cela

Koncept vlade Srbije definisan Ustavom iz 1990. godine može se ukratko prikazati preko sintagme: „Srbija iz tri dela postaje cela”. Ovaj koncept predviđa formiranje zajedničke države Srbije i Kosova. U novoj zajednici Albanci bi činiči 30 % populacije, imali bi isto toliko poslanika u parlamentu; bili bi drugi po veličini narod u državi i albanski jezik morao bi da uđe u javnu upotrebu na celoj teritoriji Srbije. Albanci bi učestvovali u armijskom sastavu sa cca 30%, a to znači i u istom procentu i u komandnom sastavu vojske Srbije.

Veliki broj ministarskih mesta zauzimali bi Albanci. Svake treće ili šeste godine Albanac bi bio predsednik države, ministar inostranih poslova itd.

U ovim okolnostima ime države bilo bi sporno; to nikako ne bi moglo da bude samo Srbija ili Jugoslavija jer Albanci nisu deo slovenskog etničkog korpusa. Oni bi tražili da se i njihovo ime pojavi u nazivu države. U ovom slučaju Srbija kao država nestala bi sa političke pozornice Evrope. Kosovski Albanci su najsiromašniji narod Evrope; to je teritorija bez industrije sa građanima koji su do juče bili nepismeni. Prirodno je da bi oni preplavili sve srpske gradove u potrazi za poslom i boljim životom i time ugrozili srpske siromašne radnike. Nacionalni dohodak po glavi stanovnika Srbije bio bi bitno smanjen, a opao bi standard svih građana Srbije. To ne bi bila harmonična i prosperitetna država; kod donošenja Ustava Srbije 1990. godine o ovim činjenicama niko nije vodio računa. Sva energija političara Srbije bila je usmerena na zadržavanje vlasti na Kosovu.

U tom cilju predviđeno je da se svako nepoštovanje novog Ustava Srbije kažnjava sudskom. političkom i ekonomskom prisilom (pre svega gubitak radnih mesta). Kako ove mere nisu dale željene rezultate, štaviše broj terorističkih akcija OVK je povećan, srpske vlasti prešle su na kažnjavanje „neposlušnog” dela albanskog naroda koji je krio vojnike OVK, preko vojnih paravojnih i policijskih dejstava. U ovim vojnim akcijama frontalnog tipa stradali su mnoga albanska sela i manji gradovi; u njima su ginuli i civili, a takođe srušeni su brojni albanski sakralni objekti i stradala njihova imovina. U prvo vreme stvaran je privid da je moguće na ovakav način prisiliti Albance na pokornost većoj sili koju je u ratu demonstrirala vojska, paravojska i policija Srbije, ali se to pokazalo kao štetna aktivnost po interese Srbije.

Protiv ovakve brutalne politike i vojnih razaranja, uz stradanje civilnog

stanovništva, rastao je i odijum međunarodne zajednice protiv Srbije. Već osuđena aktivnosti srpske politike pod vođstvom Slobodana Miloševića u ratu na teritorijama Hrvatske i BIH (Vukovar, Dubrovnik, Sarajevo, Srebrnica itd) samo su uvećale osudu celokupne svetske javnosti protiv srpskih vlasti zbog novih počinjenih zlodela u ratu na Kosovu i aktivirali snage NATO alijanse u odbranu Albanaca.

Albanska vojska (OVK) nije bila dostojan protivnik srpskim vojnim formacijama i zato je ona koristila terorističke aktivnosti. Svojom terorističkom brutalnošću, izazivala je stradanje mnogih srpskih civila, zato je u međunarodnoj javnosti OVK proglašavana za terorističku organizaciju. Nagli frontalni napadi srpske vojske protiv albanskih civila bitno je promenjena situacija na ratištu jer su albanski civili postali opasno ugroženi (u zbegu se našlo oko 800.000 ljudi koji su se kretali prema Albaniji, Crnoj Gori i Makedoniji). U ovoj fazi došlo je do rehabilitacije terorističke organizacije OVK koja je proglašena za regularnu vojsku Kosova.

Pomoć Albancima dela međunarodne zajednice

Posle mnogih neuspelih procesa delovanja srpske vojske, i bombardovanja Srbije i Kosova avijacijom NATO alijanse, došlo je do priznavanja poraza Srbije koji je formalno utvrđen Kumanovskim sporazumom, uz donošenje Rezolucije 1244 SB UN, kojom se vrši preuzimanje Kosova od strane institucija UN-a.

Posle višegodišnjeg angažmana visokih predstavnika i institucija UNMIK, KFOR i EULEX na formiranju upravljačke strukture Kosova i prenosa vlasti na „Privremene institucije Kosova“, došlo je 2008. godine do formiranja Republike Kosovo kao dominantne realnosti koja legalno rasprostire svoju vlast na celu teritoriju Kosova. Ovim aktom okončano je rešenje statusnog pitanja Kosova. To je značilo da Kosovo više ne pripada državi Srbiji i da srpske vlasti ne mogu da upravljaju događajima na Kosovu.

Ova situacija nameće potrebu da se u procesima pregovaranja o sudbini Kosova i kosovskih Srba nacionalni ciljevi Srbije usaglase sa nastalom realnošću jer suverenost Republike Kosovo niko ne može da ukine. Ona je nepriznata kao članica UN od strane SB UN-a, uz pomoć veta Rusije, ali to ne umanjuje njenu suverenost koja se potvrđuje stanjem distribucije vlasti na terenu Kosova, a što je od primarne važnosti.

Suverenost je određena faktičkim stanjem na terenu

Suverenost određuje faktičko stanje na terenu; suveren je onaj ko uz pomoć većine naroda, legalnim putem, dobije ulogu da vrši vlast u oblasti koja se proglašava državom, a to na Kosovu nije država Srbija, već albanska zajednica Kosova.

U srpskoj javnosti se ne odustaje od povratka suverenosti Kosova državi Srbiji; danas se niko ne pita kako bi na Kosovu Srbija sa 6% srpskog stanovništva mogla da u kosovskoj skupštini obezbedi Srbima pravo da vrše faktičku vlast na celoj teritoriji Kosova. Ako bi u nekom hipotetičkom budućem ratu Srbija osvojila Kosovo, postavlja se pitanje gde bi ona pronašla preko milion Srba koji bi hteli da se presele na Kosovo (u vreme teške depopulacije južne i centralne Srbije), kako bi Srbi na kosovskim izborima ponovo osvojili faktičku vlast. Pokojni patrijarh Pavle koristio je za ovu situaciju narodnu mudrost koja kaže: „Čije ovce njegova planina“. Očigledno, nije realna mogućnost da će ubuduće Srbi, svojom brojnošću, preuzeti vlast na Kosovu. I pored očigledne nemogućnosti da se to dogodi, takvo političko usmerenje uporno se forsira u Srbiji, a ono ide na veliku štetu kosovskih Srba i države Srbije u celini.

Igračke karateristike procesa regulacije svakog konflikta

Rešavanje svakog konflikta ima igračke karakteristike i u ovoj igri (često ratnoj) učestvuje dva ili više igrača sa svojim osobenostima. Tokom regulacije kosovskog spora nastali procesi i u njima realizovani događaji menjali su pozicije igrača na terenu, a one su zahtevale adaptivno usklađivanje ciljeva političara Srbije sa ograničenjima koje donosi nastala pozicija (gubitak vlasti na terenu naseljenog Albancima). Ratna igra se odvija kao u šahu tako što se sa svakim potezom menja pozicija igrača koja za nekog igrača postaje bolja ili gora (menja se u realnosti obim delovanja srpske i albanske vlasti).

Protokom vremena, od preko 30. godina, neprekidno su se menjale pozicije glavnih učesnika konflikta i donosile nove odnose Srbije i albanske zajednice Kosova, po nekad na štetu albanske zajednice, ali konačno na štetu Srbije. Zbog eksplozivnog porasta albanske populacije Albanci su na celoj teritoriji Kosova postepeno preuzimali faktičku vlast. Jednovremeno, obe zajednice menjale su odnose sa svojim užim i širim okruženjem; Albanske u pozitivnom smeru, a srpske u negativnom..

Neadaptivnom politikom srpskih upravljača (preuzimanje vlasti putem grube sile) ove promene donosile su Srbija neprijateljstvo susednih država i velikih sila Zapadnog dela međunarodne zajednice, a time su joj nanosile i veliku nepopravljivu štetu. Gandijevska politika Ibrahima Rugove donosila je albanskoj zajednici veliku korist; on je formiranjem paralelnih institucija vlasti, preuzeo faktičku vlast, a time je doneo faktičku suverenost albanskoj zajednici Kosova.

Vremenom stari ciljevi Srbije postali neostvarljivi, posebno kada je Srbija izgubila rat sa vojnim snagama NATO alijanse, kada je Kosovo izdvojeno od Srbije kao entitet UN-a, kada su institucije UN-a formirale skupštinu i vladu Kosova i konačno, kada je formirana Republika Kosovo. Ovim procesima albanska zajednica je postupno i legalno zavladala celom teritorijom Kosova i stekla puni državni suverenitet.

Tumačenje izvora i uzroka nastalih promena

Izvori i uzroci nastalih promena vezuju se za delovanje političkih, vojnih, paravojnih, i policijskih upravljača srpske i albanske strane, ali i delovanja politike i vojnih potencijala užeg i šireg okruženja, odnosno, dela međunarodne zajednice inkorporirane u ovaj spor, u okviru NATO alijanse i SB UN. Delovanje aktera regulacije spora različito se tumače od strane pojedinih učesnika u konfliktu čime se formiraju i različite slike kojima se prikazuje kako se odvijala dinamika realizacije pojedinih faza regulacije konflikta. Za dalju analizu važne su tri slike kojim se daje ocena razvoja sukoba i to:

• Ocena razvoja sukoba od strane međunarodnih javnih glasila i zvaničnika država Zapadne alijanse (zvaničnika: NATO, SB UN, Suda za ratne zločine u Hagu, Međunarodnog suda pravde u Hagu i 23 država EU i SAD, skoro svih suseda Srbije i Kosova, kao i mnogih država sveta.

• Ocena sukoba od zvaničnih institucija srpskih vlasti i javnih glasila Srbije

• Ocena formirana na osnovu realpolitike koja je poslužila kao delatni faktor za regulacione aktivnosti sledećih činioca: Vojnih potencijala NATO alijanse, SB UN, Suda za ratne zločine u Hagu, angažovanja institucija EULEX-a.

Ocena sukoba od strane javnih glasila i zvaničnika država Zapada

Prema viđenju svetskih javnih glasila, zvaničnika velikih sila zapadne NATO alijanse, Suda SB UN-a za ratne zločine učinjene na teritoriji bivše Jugoslavije, sa sedištem u Hagu i SB UN-a u periodu od trideset godina, gruba skica nastajalih promena realnosti na Kosovu izgledala je ovako:

Po Ustavu iz 1974. godine Kosovo I Metohija je bile su Autonomna pokrajina Srbije, sa posebnim političkim, zakonodavnim i upravnim pravima, koja su se približavala pravima jugoslovenskih Republika. Kako su toku su bili procesi konfederalizacije SFRJ (Ustav Srbije iz 1974 godine), u kojima bi pokrajine dobile status sličan republikom statusu, ovim tendencijama protivili su se neki političari Srbije. Kao protivmeru aktuelna vlast Srbije, pod rukovodstvom Slobodana Miloševića, donela je 1990. godine novi Ustav kojim su ukinuta sva politička, zakonodavna, upravna i ekonomska prava Albanaca na Kosovu.

Oko 120.000. zaposlenih Albanaca nije htelo da svojim potpisom da saglasnost na odredbe novog Ustava Srbije, kojim srpske vlasti oduzimaju albanskoj većini sva politička, zakonodavna i upravna prava, putem političke prisile (Srbija iz tri dela postala je cela), ali su zato svi dobili otkaze i izgubili posao koji im je obezbeđivao egzistenciju. Nakon ovih nehumanih mera nastupila je teška ekonomska situacija na siromašnom Kosovu.

Narod se jedva izdržao od finansijskih doznaka svojih rođaka iz inostranstva, koji su preko svojih jakih političkih lobija ukazivali svetu na ovu nehumanu i brutalnu političku aktivnost srpskih vlasti.

Da bi se zaštitila albanska zajednica Kosova formirala je svoje paralelne institucije i mirnim Gandijevskim postupanjem vodila svoj siromaašni život (ali je i indirektno preuzela svu realnu vlast na Kosovu) očekujući podršku i pomoć svih susednih država i velikih sila Zapada, koju su i dobili. Albanci su se suprotstavljali srpskim snagama terorističkim aktivnostima, a one su im donosile samo veliku štetu, jer su opravdavale srpska policijska i vojna dejstva. Iz godine u godinu menjala se i situacija na terenu; ona je donosila novu realnost, bitno različitu od polazne kako za Srbiju tako i albansku zajednicu Kosova.

Da bi ponovo ovladali Kosovom srpske vlasti primenile su brutalno ratno regulisanje nastale realnosti, uz pomoć vojske, paravojnih formacija i milicije (period vladavine Slobodana Miloševića i mnogih učesnika u aktuelnoj vlasti Srbije). Tada je nastala nova realnost na Kosovu u kojoj je postala opasno ugrožena cela albanska zajednica.

Kada je zapretila katastrofa albanskom narodu, uz proterivanje oko 800,000 Albanaca iz svojih domova, uz pljačku, silovanje žena i ubistva civila, u sukob umešao zainteresovani deo međunarodne zajednice (snage NATO alijanse, SB UN i Međunarodni sud pravde u Hagu) jer je ovako ponašanje srpskih vlasti ocenjeno kao zločin protiv čovečnosti.

Ocena nastale realnosti od strane političara Srbije

Političari Srbije kritikuju stavove Zapadne alijanse kojima se objašnjavaju procesi preko kojih je nastala nova realnost Kosova tvrdeći da Srbija ne snosi nikakvu krivicu za nastali rat, da je donošenje novog Ustava iz 1990. godine legalno pravo Srbije da spreči zahtev kosovskih Albanaca da Kosovo postane Republika , da njene vojne, paravojne i policijske snage nisu izvršile zločin protiv čovečnosti i da su u ovom ratu velike sile Zapadne alijanse bile nepravedne prema Srbiji opredeljujući se za albansku stranu na osnovu pogrešnih i lažnih informacija.

Srbija je u ratu i poratnom periodu imala velike ljudske i materijalne gubitke, a uništeni su i mnogi srpski sakralni objekti, uz veliko iseljavanje srpskog stanovništva. Terorističke aktivnosti albanske gerile neprekidno su životno ugrožavale srpski živalj i terali ih na iseljavanje, a niko od vođa OVK nije sudski kažnjen za učinjene zločine.

Sile NATO alijanse i institucije koje je formirao SB UN-a pomogle su kosovskim Albancima da formiraju svoju državu, a Kumanovskim sporazumom i Rezolucijom 1244. potpuno su isključile Srbiju iz svih procesa upravljanja Kosovom. Vlasti Srbije tvrde da je ovakvim ponašanjem međunarodne zajednice narušeno međunarodno pravo i da je time teško oštečena država Srbija i srpski narod Kosova; zato političari Srbije ne priznaju nastalu realnost jer je ona formirana na osnovu pogrešnih i lažnih informacija.

Ocena formirana na osnovu realpolitike, kao osnova za delatne aktivnosti UN-a

Kako su istine o istorijskim događanjima uvek relativne (sistemski zakon ugla gledanja) za dalje regulacione procese na Kosovu bitne su delatne istine nastale na bazi realpolitike. Preko realpolitike sva tumačenja srpskih političara demantovana su napisima brojnih nezavisni posmatrači svih svetskih agencija koje su bile angažovane da posmatraju ratne procese na Kosovu. Njih su demantovale i odluke Suda za ratne zločine u Hagu koji je prikupio veoma obimnu dokumentaciju o dešavanjima u kosovskom ratu. Ovaj sud je brojne srpske rukovodioce kaznio rigoroznim kaznama i time potvrdio nalaze Zapadne alijanse o izvorima i uzrocima rata na Kosovu.

Zbog učinjenih zločina protiv čovečnosti od strane srpskih vlasti, snage NATO alijanse kaznile su Srbiju bombardovanjem čime je stvorena nova realnost.

Kumanovskim sporazumom sva srpska vojska, paravojska, milicija, kao i svi srpski upravljači morali su da napuste Kosovo i vlast su preuzele institucije SB UN-a UNMIK i KFOR. Nakon ovih aktivnosti stvorena je nova realnost na Kosovu, krajnje nepovoljna po Srbiju; gubitkom rata i donetim odlukama međunarodnih institucija Srbija je ostala bez ikakvih upravljačkih poluga na Kosovu, ali je time izgubila i suverenost nad ovom teritorijom.

Na osnovu Rezolucije 1244 SB UN-a izdvaja se Kosovo iz državnog okvira Srbije i ono postaje protektorat UN-a. Ovaj akt bitno menja realnost Kosova jer ono izlazi iz upravljačkih ingerencija države Srbije čime ona i formalno-pravno gubi suverenitet nad Kosovom.

U procese upravljanja Kosovom Institucije UN-a i njeni visoki predstavnici uvodili, sa službama UNMIK-a i KFORA, evropske standarde (standardi pre statusa), sproveli su izbore za skupštinu Kosova, formirali sve funkcije države: skupštinu i vladu, sa svim pripadajučim institucijama, formirale su Ustav Kosova, uhodale proces upravljanja u svim institucijama vlasti. Konačno, one su predale celu upravljačku strukturu Kosova na upravljanje „Privremenim institucijama“ i time stvorili novu realnost na Kosovu, koja je omogućila albanskoj strani da osvoji faktičku suverenost i da proglasi Republiku Kosovo.

Sve institucije UN-a i EU, angažovane na Kosovu, dopustile su (štaviše pomogle su im) da Privremene institucije 2008. godine proglase Republiku Kosovo, kao novu državu, čije je međunarodno važenje potvrdio Međunarodni sud pravde u Hagu. Međunarodni sud pravde svojim nalazom utvđuje da proglašenje Republike Kosovo nije protivno međunarodnom pravu. Ovim dokumentom bitno je promenjena realnost Kosova jer je ovim aktom dat legalitet novostvorenoj državi, koja je osvojila vlast na celoj teritoriji Kosova i time osigurala faktički suverenitet. Nastala realnost pravno definiše Republiku Kosovo, što joj pored faktičkog suvereniteta donosi novi kvalitet.

Prema Rezoluciji 1244 Srbija zadržava pravo da učestvuje u formiranju dokumenata kojima se štiti bezbednost i interesi srpske zajednice Kosova, njenih istorijskih i religioznih spomenika i ova problematika trebalo bi da bude osnova za buduća pregovaranja između Beograda i Prištine. Detaljni podaci o procesima koji su izazvali nastajanja ovih promena i formiranja novih realnosti dati su u studiji autora: „Sistemski prilaz kosovskom problemu“.

Formirana Republika Kosovo, kao nastala nova realnost, postala je polazna činjenica u procesu regulacije ovog spora i na njoj se moraju graditi novi ciljevi Srbije. Gradnja ciljeva na mitovima prošlosti, uz ignorisanje nastale realnosti, predstavlja planiranje budućnosti na osnovu fikcija, a to je pogubno za srpski narod Kosova i državu Srbiju u celini.

Republiku Kosovo priznalo je 108 država sveta, od čega 23 države EU i SAD. Srbija nije priznala Republiku Kosovo. Na insisiranje Srbije Rusija je u SB UN, svojim pravom na veto sprečila prijem Republike Kosovo u institucije UN. Tako je nastala nova realnost koju moraju da uvažavaju pregovarači obeju strana čiji je cilj normalizacija odnosa Prištine i Beograda. Zvaničnici iz Brisela postavili su normalizaciju ovih odnosa kao obavezan

Da li je moguća promena stava Zapada o nastaloj Republici Kosovo

uslov kod njihovog prijema u institucije EU. Kritčki stavovi političara Srbije ne mogu da menjaju nastalu realnost, jer je ona formirana na osnovu realpolitike, delovanjem svih involviranih strana, posebno velikih sila, poštujući naloge Kumanovskog sporazuma, Rezolucije SB UN 1244. i odluke Suda pravde u Hagu. Zahtevi srpskih političara o promeni stava Zapada nisu ostvarivi iz sledećih razloga: do današnjeg dana, niko na svetu, nije uspeo da promeni smer protoka vremena, a istorija prirodno prati ovaj smer (točak istorije ne može se vratiti unazad).

Svi ostvareni događaji u istorijskom procesu uvek su postojali kao realnost, a to znači da je i Republika Kosovo nastala u istorijskom procesu kao realnost i ona danas postoji kao realnost jer albanska zajednica Kosova faktički vrši vlast na ovoj teritoriji. Nepriznanje Republike Kosova od strane država: Srbije, Rusije, nekih institucija SB UN i drugih država sveta ne može da ukine njeno postojanje u realnosti, jer njena suverenost izvire iz realnog stanja na terenu (legalno vršenje vlasti kosovskih Albanaca), a ne iz nekih pravnih akata koje donosi SB UN-a.

Njihovo protivljenje donosi Republici Kosovo teškoće u funkcionisanju sa ovim državama, uz sprečavanje ulaska Republike Kosovo u brojne institucije međunarodne zajednice, pre svega u UN. Kako je Republika Kosovo siromašna i nerazvijena država sprečavanjem da ona postane članica UN-a ometa se i otežava život njenih građana (i kosovskih Srba), ometa se njen razvoj. Njenim nepriznavanjem ometa se razvoj i opstanak srpske zajednice na Kosovu i Srbije.

Ukidanje republike Kosovo nije moguće jer su za to neophodni izuzetni resursi

Danas su potrebni izuzetno moćni resursi koji bi stvorili novu realnost koju žele političari Srbije, a to podrazumeva ukidanje postojanja Republike Kosovo u postoječim granicama. Za nastajanje takve realnosti neophodna je pobeda Rusije nad silama Zapadne alijanse i NATO snaga u trećem svetskom ratu koji bi dobila Rusija i koja bi tada vladala svetom. Samo bi tada Rusija mogla da svojom neizmernom silom ukine Republiku Kosovo. Pa i tada bilo bi neophodno naseljavanje preko milion Srba, kako bi oni mogli na izborima da legalno preuzmu vlast na Kosovu.

Jasno je sa da tako moćne resurse ne može da angažuje Rusija, a još manje Srbija, a da obe države opstanu neoštećene u svetskoj kataklizmi koju bi doneo treći svetski rat. U trenutku velike depopulacije južne i centralne Srbije o masovnom naseljavanju Kosova Srbima iluzorno je i govoriti, a to je nužan uslov za osiguranje faktičke srpske suverenosti nad Kosovom. Očigledno, Srbija sa svojom i ruskom silom nikako ne bi moga da ukine Republiku Kosovo i da negira njen suverenitet. Sile Zapadne alijanse nemaju nameru da ukidaju svoje delo Republiku Kosovo, a i kada bi to i poželele morale bi da se sukobe sa 1.7 miliona kosovskih Albanaca koji nikako ne bi dale svoju tek osvojenu državu, koja faktički suvereno vlada na celoj teritoriji Kosova po cenu dobijanja sankcija, koje bi im donele težak život na koji su navikli.

Danas niko na svetu ne može da ukine Republiku Kosovo i da negira njen suverenitet; ona objektivno postoji kao činjenica, kao realnost, jer njene institucije vladaju Kosovom, priznale ovu državu Srbija i Rusija, ili ne priznale. Ona će, za duga vremena, postojati kao suverena država iako Rusija bude u SB UN svojim vetom sprečavala da Republika Kosovo postane članica UN. Srbija je u preambulu svoga Ustava i u drugim pravnim aktima zapisala da je suverena nad teritorijom Kosova i Metohije; u realnosti ona nema faktičku vlast kojom može da sprovodi svoju volju na ovim teritorijama. To znači da je Srbija izgubila suverenitet nad Kosovom koga je nemoguće povratiti.

SR Jugoslavija, a u njoj i Srbija izbačena je 1992. godine iz UN a vraćena je tek 2000. godine. U ovom periodu niko na svetu nije dovodio u pitanje postojanje SR Jugoslavije, a preko nje i Srbije, kao države, zato što nisu bile članice UN, jer su obe postojale kao realnost koje su silom vlasti upravljale celom svojom teritorijom. Švajcarska dugo godina nije bila članica UN-a i niko nije dovodio u pitanje njenu suverenost. .

Skrivene želje i pogrešna usmerenja političara Srbije

Političari Srbije definišu proces sporazumevanja Beograda i Prištine, kao da Republika Kosovo ne postoji kao suverena država (nazivaju je takozvana Republika Kosovo), odnosno, oni okreću točak istorije unazad, a što je moguće ostvariti samo u mašti, a ne u realnom životu. Srpski političari, a posebno verski poglavari uvrtili su sebi u glavu da je moguće promeniti (nekom višom silom) ono što je nastalo za proteklih 30. godina i zameniti ga „srpskim istorijskim istinama – Kosovo je Srbija“, zato taj stav mora da ostane osnova za definisanje nacionalnih ciljeva Srbije. Svaki drugi cilj je izdaja Srbije. Niko od ovih „mudraca“ ne postavlja pitanje kako ostvariti ovaj cilj, sa kojim legalnim sredstvima preuzeti faktičku vlast na Kosovu (upravljati celom teritorijom Kosova), jer samo tako Srbija može povratiti suverenost? Suverenost se ne određuje nekim pravnim aktima svetskih institucija (takve institucije u svetu ne postoje) i ona je isključivo vezana za faktičko stanje na terenu u pogledu vršenja vlasti na celoj teritoriji priznate ili nepriznate države od strane institucija UN.

Srpski političar i smatraju da sve što se događalo i poratnom periodu, u trajanju 30. godina i u ratu na Kosovu nije postojalo. Nisu postojali ratni zločini, nije postojala tragedija Albanaca i nije postojao izgubljeni rat Srbije na Kosovu, sa vidljivim posledicama i nije postojalo bombardovanje NATO alijanse i rad institucija UN-a na terenu, uz izgradnju kosovskih institucija i preuzimanja vlasti od Albanaca.

Neki srpski političati veruju da je moguće započeti proces rešavanja kosovskog problema iz početka (kao da je danas 1990. godina), s tim što se tvrdi da su se isti srpski upravljači (koji su vodili rat) iz temelja promenili. Oni su danas postali sasvim drugi ljudi, koji nude miroljubiva, demokratska ravnotežna rešenja, poštujući interese obeju strana u sporu. U nastaloj realnosti takvo ponašanje je nesmisleno, jer vraća točak istorije unazad i ne može da posluži kao podloga za nove procese sporazumevanja, a narodna poslovica kaže: „Vuk dlaku menja a ćud nikako“. To je nerazumna igra koja nema veze sa realnošću i koja će Srbiju ponovo puno da košta.

Problemi koji se javljaju u dijalogu Beograda i Prištine vezani su za izbegavanje političara Beograda da jasno sagledaju formiranu realnost u proteklom periodu (faktičko vršenje vlasti na Kosovu od strane Albanaca) i uzroke njenog nastajanja i da se saglasno njenom delovanju izjasne šta oni žele i sa kojim resursima nameravaju da ostvare to što žele, odnosno, da se jasno izjasne koji su mogući ciljevi Srbije u postojećoj realnosti.

Skrivene želje političara Srbije

Iako nisu javno saopštene, skrivene želje srpskih političara vezane su za prekrajanje teritorije Kosova, tako da Srbiji pripadne Sever Kosova. Beograd traži da se u procesu regulacije kosovskog problema primeni princip razgraničenja po nacionalnom ključu, tako da Sever Kosova, naseljen pretežno srpskim življem, pripadne Srbiji. Ovu javno neobjavljenu želju vladajućih političara Srbije kategorički odbacuje albanska stana; ona već danas ima, u svom sastavu, celovito Kosovo, sa jasno definisanim granicama.

Nesmisleno je pretpostaviti da će oni u proces pregovora uložiti nešto što već danas imaju kao dobijeno, kako bi svesno umanjili tu svoju prednost, da bi zadovoljili zahteve Srbije u ime „ravnoteže interesa“ i da „Srbija ne bude ponižena“. Zapravo, srpski političari traže da skupština Kosova sama ukine svoju suverenost i podeli je sa Srbijom (uvede Srbiju u procese vršenje vlasti na Kosovu), a što je lišeno svakog smisla, posebno, ako je tu suverenost priznalo 108 država sveta. Ovu ideju odbacuju i sve velike sile Zapadne alijanse koje su priznale nezavisnost Kosova, a što je za Albance od bitnog značaja.

Ideja da Sever Republike Kosova, naseljen pretežno srpskim življem pripadne Republici Srbiji, a u zamenu da Republika Kosovo dobije od Srbije teritorije Preševske doline i oblast Bujanovca išao bi na veliku štetu Srbije. Kroz ovu oblast prolazi magistralni put Srbije prema Solunu koji je od vitalnog značaja za njenu ekonomiju i nikako ne bi mogao da bude predmet razmene. Očigledno promena granica nije moguća i ova ideja služi samo za lokalne političke potrebe unutar Srbije. Aktuelna srpska vlast nastoji da prikaže kako je, navodno, ponovno otvoreno pitanje kosovskog problema, sa šansama da se nešto od izgubljene suverenosti ipak dobije i da Srbija ne bude ponižena, a što je prazna floskula.

Velike sile odbijaju promene granica na Balkanu jer bi to izazvalo nove zahteve drugih nacionalnih zajednica sa nesagledivim opasnim posledicama (zahtev Republike Srpske za izdvajanjem uz BiH, zahtev albanske zajednice u Srbiji, Makedoniji i Crnoj Gori za priključenjem Republici Kosovo, zahtev Bošnjaka Sandžaka za priključenjem muslimanskom delu BiH).

Do danas nema analize koristi i šteta od nepriznavanja Republike Kosova

Prekrajanje granica verovatno bi bio uslov za priznavanje nezavisnosti Republike Kosova od strane Srbije, ali se o ovakvim idejama skoro svi srpski političari javno ne izjašnjavaju (zbog unutrašnjih političkih potreba). Svi i dalje tvrde da priznavanje nezavisnosti

Kosova ne dolazi u obzir, a šta se time postiže niko ne kaže. Do danas niko nije javno objavio analizu koristi i šteta od nepriznavanja nezavisnosti Republike Kosova. Autor ovog rada izradio je kratku studiju (pod naslovom: „Kako oceniti korisnost Kosova za Srbiju“ koja postoji u elektronskoj formi i svima je dostupna).

Danas srpskoj javnosti nije poznato šta u nastaloj realnosti Beograd nudi kao svoj cilj kojim se ostvaruje ravnotežno rešenje kosovskog spora tako da Srbija ne bude ponižena. Svako upravljanje bez poznavanje cilja osuđeno je na neuspeh.

Ako obe involvirane strane zadrže svoje imperativne zahteve, tako da prištinski političari kategorički zahtevaju priznanje nezavisnosti Kosova, a srpski političari to kategorički odbijaju, tada pregovori nemaju smisla, jer su unapred osuđeni na neuspeh. Tada su obe strane izgubile mogućnost učlanjenja u institucije EU, a to će im bitno usporiti razvoj. U ovoj situaciji albanska strana biće u prednosti, jer će joj države koje čine njihovu ekološku nišu omogućiti punu političku i ekonomsku saradnju, a to Srbija neće dobiti.

Predlog praktične realizacije novih ciljeva Srbije prema Kosovu

Nove ciljeve Srbije naznačio je u svom govoru na mitingu u Kosovskoj Mitrovici Predsednik Aleksandar Vućić. Obračajući se kosovskim Srbima on je rekao: “Hoću vaše pravo na život i rad, slobodu, sigurnost, kretanje, učenje i lečenje. Zbog tih prava moramo da učinimo kompromise i mi i Albanci jer bez toga nema mira. Ideja je da sačuvamo mir, sve dugo značilo bi kraj našeg postojanja na Kosovu i Metohiji.“

Ovako definisan cilj usmeren je prema zaštiti interesa srpskih građana Kosova, a ne prema podeli i razgraničenju, sa osvajanjem teritorije Severa Kosova i osvajanja vlasti, a što je razumno usmerenje. Nažalost, ono je nedovoljno jasno postavljeno kao cilj Srbije za operativne aktivnosti. Ako ovako definisan novi nacionalni cilj Srbije nije samo prazna politička floskula, izgovorena od strane predsednika Srbije Aleksandra Vučića, rešenje kosovskog problema moglo bi da brzo postane realnost.

Izbor najpovoljnije alternative

Pre ulaska u pregovore neophodno je da srpska strana utvrditi koji su joj interesi najvažniji i koje su joj alternative na raspolaganju da ove interese i ostvari. Između analiziranih solucija neophodno je izdvojiti najbolju alternativu koja obezbeđuje prijem Srbije u institucije EU i Zajednici srpskih opština obezbedi optimalne uslove rada. U stručnoj literaturi ova oblast sa najpovoljnijim alternativama nosi naziv, BATNA (Best Alternative To a Negotiated Agreement). BATNA je mera ravnoteže između oponenata koja je zasnovana na resursima koje trenutno kontrolišu strane u konfliktu i koji mogu da budu upotrebljeni u pregovorima radi ostvarenja svojih ciljeva.

Srbija ima slabiju BATNA, jer su njeni resursi koje bi mogla da upotrebi u pregovorima minimalni, a vezani su samo za, nepriznavanje suverenosti Republike Kosovo. Preko ovog čina stavljen je veto Rusije u SB UB kojim je sprečen prijem Republike Kosovo u članstvo UN-a. Ostaje nepoznato da li će Rusija podržati svaki zahtev Srbije u budućim pregovorima, ako se on kosi sa njenim strateškim interesima na Balkanu. Moguća su tada i uslovljavanja Srbije od strane Rusije (na primer: da kao ustupak Srbija ne uđe u NATO pakt), a sve to slabi pregovaračke resurse Srbije.

Prvi resurs BATNE Prištine je postojanje Republike Kosovo, čija je suštinska suverenost neupitna i čiju suverenost priznaje 108 država sveta, u koje ulaze SAD i 23 države EU, s tim što ona nije priznata kao članica UN zbog ruskog veta. Srbija, a ni Rusija nikao ne mogu da naruše suverenost Republike Kosovo. Drugi resurs BATNE Prištine vezan je za potpuno opkoljavanje 65.000. Srba u enklavama rasutim po celom Kosovu albanskim naseljima i oko 50.000. Srba na Severu Kosova, čija dugoročna egzistencija u mnogome zavisi od stava albanske vlade i dirigovanog ponašanja Albanaca.

Zaštita Srba treba da se ostvari preko zajednice srpskih opština (ZSO) čiju funkcionalnost kontroliše albanska vlada. Treći resurs BATNE Prištine je mogućnost blokade trgovine Srbije i Kosova. Ovom trgovinom Srbija ostvaruje prihode od 450 miliona evra i zapošljava mnoge Srbe na Kosovu i na jugu Srbije.

Pregovaranje mora da bude vezano za razmenu resursa (političko trgovanje), a to znači uslovno priznavanje Republike Kosova od strane Srbije i Rusije, u zamenu za maksimalnu i kontrolisanu funkcionalnost ZSO i oslobađanje trgovine Kosovo

– Srbija. Uravnoteženjem interesa bi se omogućio prijem obe države u EU i postupno Kosova u UN.

Zapravo, BATNA Srbije može da bude pojačana samo ako se u pregovore uključi mogućnost da Srbija izvrši uslovno priznavanje Republike Kosova, a kao kompenzaciju za taj ustupak treba izboriti maksimalne benefite koje će dobiti Zajednica srpskih opština na Kosovu (ZSO).

Na taj način bitno bi se poboljšao položaj Srbije u predstojećim pregovorima kod formiranja pravno obavezujućih sporazuma o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine. Ako Srbija ne ukljući mogućnost uslovnog priznanja Republike Kosovo tada je njena BATNA izuzetno slaba jer praktično ona nema resurse pomoću kojih može delovati u fazi pregovora. U ovom slučaju pregovori se prekidaju na velku štetu Srbije; konflikt ostaje da neprekidno destabilizira Balkan krivicom Srbije.

Ako se usvoji ova alternativa ona je saglasna ideji predsednika Aleksandra Vućića, s tim što on nije predložio način kako je moguće ostvariti nove ciljeve Srbije koje je zacrtao i toje veliki problem. Autor ovog eseja nudi metodu za praktičnu realizaciju novih ciljeva

Srbije koji su zasnovani na racionalnim pretpostavkama i raspoloživim resursima obeju strana, a to znači da su i ovi ciljevi ostvarivi u praksi.

Osnovni element i predložene metode kojom se rešava konflikt

U svojoj studiji „Sistemski prilaz kosovskom problemu“ autor je predložio primenu Ahtisarijevog plana, sa dopunskim elementima, po zahtevu Srbije, radi obezbeđenja maksimalne zaštite interesa Srba na Kosovu, posebno interesa Srba na severu Kosova preko organizacije ZSO (Ahtisari +), uz primenu sistema kojim se postupno ostvaruje

uslovno priznavanje Republike Kosova, a zavisno od njenog angažmana na zaštiti interesa srpske zajednice Kosova u okviru ZSO.

Za uspešnu zaštitu interesa Srba na Kosovu i uravnoteženje interesa involviranih strana neophodan je rok od 10 godina. U ovom periodu primenjivao bi se princip uslovnog priznavanja Kosova koji se u tekstu obrazlaže.

Osnova predloženog rešenja

Osnova predloženog rešenja zasniva se na biheviorističkom principu uslovljavanja sukobljenih strana preko kazni i nagrada, a zavisno od uspešnosti zaštite interesa srpske zajednice Kosova (ZSO) i ponašanja srpske strane, bez nametanja skrivenih ciljeva (zahtevi za teritorijalno pripajanje Srbiji Severa Kosova). Vlada Republike Kosova bila bi nagrađivana, odnosno, kažnjavana od strane institucija UN i EU skraćivanjem, ili i produžavanjem roka prijema u ove organizacije i dobijanjem, odnosno, gubljenjem benefita koje donosi članstvo u njima.

To isto važi i za srpsku stranu ako sabotira aktivnosti na uravnoteženju interesa srpske i albanske strane zbog svojih skrivenih ciljeva o podeli Kosova. Principi na kojima bi se zasnivala uslovnost priznavanja Republike Kosovo u članstvo UN-a i institucije EU bili bi formirani tako da zaštita interesa srpske zajednice na Kosovu postane najveći interes cele nacionalne zajednice kosovskih Albanaca, posebno Vlade Kosova, jer samo u tom slučaju Republika Kosovo može ostvariti stolicu u UN i postati članica EU. Za ovu realizaciju nije neophodno priznanje Republike Kosova od strane republike Srbije.

Priznanja nezavisnosti Republike Kosovo i članstva u institucijama UN i EU bilo bi podeljeno u 10 parcijalnih jednogodišnjih priznaja od strane ovih institucija, bez protivljenja Srbije i Rusije. Da bi Republika Kosovo ostvarila jednogodišnje priznanje za člana UN i imala pravo na sve benefite koje donosi ovako priznanje kao i korišćenje benefita koje donosi status kandidata za članstvo u EU morala bi da dobije pozitivnu godišnju ocenu.

Procesi realizacije uslovne nezavisnosti Republike Kosovo

Ovu ocenu formira komisija sastavljena od eksperata UN, EU, Srbije i Kosova, a na osnovu mesečnih izveštaja o stanju ostvarene zaštite srpske zajednice u praksi. Dinamika realizacije predloženog koncepta data je na narednoj šemi gde su u pojedinim tačkama naznačeni svi procesi realizacije uslovne nezavisnosti.

Tačka (1) na šemi pokazuje učesnike u procesu zaštite srpske zajednice Kosova a to su: institucije UN, EU, Srbije i Kosova. One određuju svoje eksperte za analizu svih realnih problema sa kojima se susreće srpska zajednica Kosova; one predlažu političarima dokumenta kojima bi se ostvarila ova zaštita i jednovremeno vrše nadzor nad realizacijom usvojenog plana zaštite. Za sve predviđene mere eksperti UN, EU, sa Vladom Kosova i Srpskom zajednicom Kosova (ZSO) predlažu odgovarajuća operativna rešenja. Ekspertske ekipe mogu da se sastaju u Beogradu i Prištini i da zajedno rade u svojim oblastima, mimo aktivnog delovanja političara obeju zajednica.

To znači i započinjanje procesa pomirenja, kao i bolji i prosperitetniji život njihovih građana u multietničkom Kosovu. Planom definisane principe za zaštitu interesa srpske zajednice realizovala bi Vlada Kosova prema dokumentu koga će formirati ekspertski timovi UN, EU, Srbije i Kosova, a usvojili njihovi političari. Oni treba da analiziraju brojna varijantna rešenja, kako bi se omogućilo političkim pregovaračima u Briselu da u konačnoj verziji formiraju dokumenat kojim su ravnotežno zadovoljeni interesi srpske i albanske strane. Priznavanje uslovne nezavisnosti Republike Kosovo stupa na snagu datumom potpisivanja pravno obavezujućeg sporazuma Beograda i Prištine o normalizaciji odnosa.

Tačka (2) na šemi) odnosi se na rad eksperata UN-a, EZ, Srbije i Kosova koji imaju zadatak da prouče sve interese srpske zajednice koje treba štititi sa predlozima rešenja kako ih štititi. Zavisno od nalaza ovih eksperata realizuje se proces političkog dogovaranja u Briselu. Dogovari moraju da ishode dokumenta kojima se osigurava maksimalna zaštita interesa srpske zajednice, koristeći kao osnovu Ahtisarijev plan. U svojim zahtevima srpska strana mora da bude umerena jer će iste takve zahteve postaviti albanska zajednica za oblast Preševo – Bujanovac – Medveđa, koje su pretežno naseljeni

Albanskim življem. Ako se za oblast Severno Kosovo zahteva srpska Autonomija, isto će zahtevati Albanci za Preševsku oblast (Albanska autonomija). Verovatno je da bi tada sličan zahtev postavili i Bošnjaci za Sandžak (Bošnjačka autonomija). Sve što bude dogovoreno na relaciji Beograd Priština služilo bi kao kao obavezna podloga za formiranje pravno obavezujućeg sporazuma Beograda i Prištine o normalizaciji odnosa Republike Srbije i Republike Kosovo.

Tačka (3) na šemi pokazuje Vladu Kosova koja je odgovorna za sve dogovorene i 7 pravno verificirane mere od strane institucija UN i EU, kojima se štite interesi srpske zajednice Kosova. Vlada Kosova bi će nagrađivana, odnosno kažnjavana, zavisno od njenog angažmana na primeni ovih mera.

Ekspertski timovi imaju mogućnost da tokom kontrole celishodno odlučuju kako da se ostvari maksimalna zaštita interesa srpske zajednice vezano za operativne zadatke koje naloži praksa. Korišćenjem ovih ideja otvaraju se nove mogućnosti da se u svakom narednom koraku povlače sve uspešniji potezi koji će Srbiji,.

Srbima na Kosovu i albanskoj zajednici Kosova doneti sve usprešniju međusobnu saradnju, a to znači i proces pomirenja, kao i bolji i prosperitetniji život njihovih građana u multietničkom Kosovu. Planom definisane principe za zaštitu interesa srpske zajednice realizovala bi Vlada Kosova prema dokumentu koga će formirati ekspertski timovi UN, EU, Srbije i Kosova, a usvojili njihovi političari. Oni treba da analiziraju brojna varijantna rešenja, kako bi se omogućilo političkim pregovaračima u Briselu da u konačnoj verziji formiraju dokumenat kojim su ravnotežno zadovoljeni interesi srpske i albanske strane (da Srbija ne bude ponižena). Priznavanje uslovne nezavisnosti Republike Kosovo stupa na snagu datumom potpisivanja pravno obavezujućeg sporazuma Beograda i Prištine o normalizaciji odnosa.

Tačka (4) na šemi označava Srpsku zajednicu Kosova (ZSO koja utiče na formiranje dokumenata kojima se štite interesi srpske zajednice, ali i operativno učestvuje u kontroli primenjenih mera zaštite koju sprovodi Vlada Kosova. Primarni zadatak ZSO je da dostavlja ekspertskim timovima koji vrše kontrolu realizacije planiranih mera zaštite redovne izveštaje o svim defektima zaštite interesa srpske zajednice sa zahtevom da se oni hitno uklone. Ona utiče na organizaciju bezbednosti kretanja srpskih građana, organizaciju sudstva, školstva, zdravstva i komunalnih institucija, kao i zaštiti njihovih imovinskih prava. Posebna uloga ZSO je u organizaciji zaštite kulturne i verske baštine Srba na Kosovu. ZSO se ne organizuje kao autonomna jedinica sa posebnim pravima unutar sistema Kosova (ne organizuje se kao Corpus separatum kojim upravlja Beograd i važe zakoni Srbije) već deluje kao organizacije Bošnjaka, ili Mađara u Srbiji.

Tačka /5) na šemi označava proces praktične zaštite svih interesa srpske zajednice koju po posebnom programu organizuje Vlada Kosova. U svim detaljima program zaštite se ne može unapred definisati i on nastaje kao rad ekspertskih ekipa svih involviranih strana.

Tačka (6) na šemi odnosi se na ekspertske timove u koje ulaze članovi UN-a, EU, Srbije i Kosova. Oni vrše kontrolu primenjenih mera zaštite i prave mesečne izveštaje ostvarenog nivoa zaštite koji če poslužiti za formiranje godišnje ocene o primenjenim merama zaštite srpskih interesa na Kosovu.

Tačka (7) na šemi odnosi se na konstatovanje uočenih defekata u sistemu zaštite interesa srpske zajednice, tokom godine, od strane ekspertske ekipe koja vrši kontrolu zaštite i koja formira naloge Vladi Kosova da ih najhitnije ukloni.

Tačka (8) na šemi pokazuje da je Vlada Kosova zaslužila nagradu jer je u godišnjem izveštaju kontrolnih organa ocenjena ocenom (1) za realizovanu zaštitu interesa srpske zajednice. Tada u narednoj godini ona ostvaruje sve benefite koje joj donosi članstvo u UN i sve benefite koje dobija kao kandidat za člana EU. Kao nagrada njoj se i skračuje rok za godinu dana za dobijanje neuslovnog mesta kao članica u UN i skraćuje se za godinu dana prijem u članstvo EU.

Tačka (9) na šemi pokazuje da je Vlada Kosova zaslužila kaznu jer je u godišnjem izveštaju kontrolnih organa ocenjena ocenom (-1) za realizovanu zaštitu interesa srpske zajednice. U narednoj godini ona gubi sve benefite koje bi joj donelo članstvo u UN i gubi sve benefite koje bi dobila kao kandidat za člana EU. Kao kazna produžava se rok albanskoj strani za godinu dana za dobijanje mesta u institucije UN i članstva u EU.

Tačka (10) na šemi pokazuje kako se odvija proces uslovljavanja prijema Republike Kosovo u UN i EU u funkciji ostvarenih mera zaštite srpske zajednice Kosova. Ovaj proces zahteva da se u poglavlju 35 EU definiše dodatak kojim se traži ispunjenje deset godišnjih pozitivnih kontrolnih nalaza da bi Kosovo moglo da ostvari članstvo u UN i EU.

Koji problemi mogu nastati na relaciji Beograda i Prištine

Problemi mogu nastati ako propadnu pregovori Beograda i Prištine zbog javnog neizjašanjavanja Beograda o svom stavu, šta to, zapravo, Beograd nudi kao ravnotežno rešenje u kome Srbija nije ponižena. Beograd mora da se javno izjasni da odbacuje danas skriveno rešenje koje zahteva razgraničenja po nacionalnom ključu, tako da sever Kosova naseljen pretežno srpskim življem pripadne Srbiji, odnosno, da ova oblast dobije Autonomiju u okviru Republike Kosovo, sa izvršnim i zakonodavnim nadležnostima.

Ako na ovako skrivenim idejama predstavnici Srbije uporno insistiraju, a albanska strana ih uporno odbacuje, tada će Vlada Srbije snositi krivicu zbog unošenja u proces pregovaranja skrivene nerealne ciljeva o teritorijalnoj podeli Kosova, koji Priština i međunarodna zajednica kategorički odbijaju čime se ruši ceo proces pregovaranja. Ako srpska strana uporno insistira na nekoj od ovih solucija, tada bi trebalo da Vlada Srbije bude kažnjena, po istoj šemi i sa istim posledicama, kako je to izloženo za Vladu Kosova. Političari Srbije veruju da će eksperti SAD, sa ekspertima EU formirati neko ravnotežno rešenje (sa delimičnim ukidanjem suverenosti Republike Kosovo i uključivanje Srbije u upravljački sistem Kosova) i nekim svojim tajnim kanalima prisiliti Albance da prihvate ovu ponudu. Zato se političari Srbije ne izjašnjavaju o svojih htenjima. Realizacija ove ideje nije verovatna jer su sve izjave predstavnika SAD i EU jasno definisale nužnost da se Srbi i Albanci dogovore, a oni će podržati takvo rešenje.

Posebne teškoće političara Srbije

Već dugo vremena političari Srbije nemaju hrabrosti da javno kažu šta je, po njihovom shvatanju ravnotežno rešenje, u nastaloj realnosti (postojanje Republike Kosovo), prema kome Srbija ne bi bila ponižena, kako bi bilo moguće proceniti verovatnoću njegove realizacije. Politika Beograda prema Kosovu obavijena je velom velike tajne, a celim procesom rukovodi jedna ličnost – Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, a što je rizično i može da bude jako opasno po državu Srbiju i srpski narod Kosova. On pokušava da vrati vreme unazad i da se veže za minule igračke procese, kao da su oni neka realnost, a što je besmisleno. Svaki rat se odvija kroz igračke situacije (kao u šahu) i nema vraćanja minulih poteza.

Analiza šta bi bilo kada bi bilo ne može da posluži procesu pregovaranja, jer za njega važi temeljni zakon postojanje realnosti koja je rezultat minulog igračkog procesa, odnosno, u ovom igračkom procesu rezultat je postojanje Republike Kosova u poznatim granicama. U studiji autora „Sistemski prilaz kosovskom problemu“ preko modela je definisana oblast mogućeg sporazumevanja, svaki pokušaj da se iz ove oblasti izađe ruši pregovaranje, a to danas čini srpska strana. Problem srpske zajednice Kosova posmatran u celini, posebno problem srpske zajednice na severu Kosova, postoji, vrlo je težak i treba ga zajednički rešavati miroljubivim ravnotežnim putem. Za taj problem treba vezati svu aktivnost Srbije, jer se ona nalazi u zoni mogućeg pregovaranja.

Neophodne dopunske aktivnosti Beograda i Prištine

Paralelno sa realizacijom svih elemenata uslovnosti u procesu zaštite interesa Srba na Kosovu trebalo da započne intenziviranje kretanja ljudi, novca, robe, usluga između Srbije i Kosova. Isto tako, trebalo bi da se ostvari veća dostupnost javnih glasila; aktivirane kulturnih i sportskih manifestacija između ova dva naroda. Trgovinska razmena i rad na zajedničkim projektima mogu biti od velikog interesa za obe zajednice i treba ih forsirati bez ikakve diskriminacije.

Predloženo rešenje postupnog savlađivanja kosovskog problema principima pozitivne regulacije koja donosi svim angažovanim strana svekoliko poboljšanje života njenih građana, poboljšanje rada državnih institucija primenom evropskih standarda i slobodno mešanja građana Srbije i albanske zajednice Kosova, sa svim građanima Evrope. Tenzije koje postoje između srpske i albanske zajednice na Severu Kosova nestale bi otvaranjem granica i primenom evropskih zakona u Srbiji i na Kosovu. Glavnu ulogu ovim aktivnostima trebale bi da ostvare predstavnici obeju vlada, sva javna glasila, svi pozitivno orijentisani intelektualci, predstavnici crkve, ali i mnoge nevladine organizacije.

Period od pet do deset godina uhodavanja uslovne nezavisnosti omogućiće Republici Srbiji i Republici Kosovo brži prijem u institucije EU, a to znači da će uslovi života i rada svih građana biti bitno izmenjeni u pozitivnom smislu. Slobodno kretanje radne snage u sve države Evrope, kretanje grinfild investicija prema siromašnim delovima Srbije i Kosova, kao i zajednička ulaganja u neke poslovne poduhvate, bitno će unaprediti život obeju zajednica. To će dovesti do otvorenosti granica, a ova okolnost dovešće do smanjenja međunacionalnih tenzija.

Od presudne je važnost da sporazum Beograda i Prištine prihvate institucije EU i SB UN-a. Pored toga neophodna je svekolika i dugoročna pomoć međunarodne zajednice, posebno država EU i SAD kroz ubrzani prijem Srbije i Kosova u institucije EU. Posebno je važno da ove države daju svoje eksperte za rad komisija koje vode proces priznavanja uslovne nezavisnosti Republike Kosovo, da njihovi ekspert i pomažu srpskim i albanskim ekspertima u radu komisija koje vode proces uslovnog priznavanja suverenosti Kosova. Od izuzetnog je značaja ekonomska pomoć kosovskim Srbima da u praktičnoj realizaciji Zajednice srpskih opština osete poboljšanje svoje situacije, svoje bezbednosti i svog ekonomskog položaja. Svakako je najvažnija pomoć vladi i ekspertima Republike Kosovo, koja je nosilac celog procesa priznavanja uslovne nezavisnosti. Najvažnije od svega je razviti procese pozitivne regulacije u kojima se od protivnika pravi prijatelj jer se tada svi problemi lakše i uspešnije rešavaju.