Stani, ne može dalje! Grub muški glas trgao me je dok sam u ponedeljak po podne po pljusku išao kući s posla pognute glave.
Policajac u ranim dvadesetim godinama, koga sam ugledao kad sam podigao glavu, ponovo je grubo povikao: „Rekoh stani tu, ne može dalje, šta ti nije jasno!“
Na moje „Zašto?“, bahato je odgovorio: „Šta te briga? Stani tu kad kažem.“
Ubrzo sam shvatio da sam od buke koju prave kišne kapi prevideo da nema saobraćaja u Ruzveltovoj i jednoj od najprometnijih beogradskih ulica, Bulevaru kralja Aleksandra. Samo su se u daljini ka Novom groblju videle kako kroz izmaglicu blješte plava svetla policijske rotacije.
„Pređite tamo i čekajte“, dobio sam uputstvo da odem preko puta ulice gde je kao u getu, okružena sa desetak policajaca, stajala grupa pešaka koja se zatekla na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. „Zašto smo u toru?“, pitao je čovek u kasnim pedesetim godinama jednog od policajaca koji su formirali polukrug kako bi nam dali do znanja da nema prolaska dalje, ali ni povratka unazad odakle smo došli. „Takvo je naređenje“, odgovorio je mladić u uniformi i nastavio da gleda u prazno, ali okrenut ka nama.
„Na šta ovo liči, krenula sam s posla kući a vi me maltretirate“, dobacio je neki ženski glas iz mase u kojoj nas je sada bilo oko dvadesetak. „Ja samo sprovodim naređenje. Ne smeju ni automobili ni pešaci dalje“, osetio je potrebu da se opravda drugi policajac koji je stajao pored.
Negodovanje je iz sekunda u sekund polako postojalo sve glasnije, a jedan tinejdžer čak je probao da protrči ka Ulici 27. marta, na šta su ga tri policajca odmah uhvatila i vratila u masu uz upozorenje da će sledeći put „da mu pokažu svog boga“.
Videvši da situacija preti da se otrgne kontroli, jedan stariji policajac odlučio je da priđe i pokuša da smiri strasti: „Izvinjavam se zbog neprijatnosti, Lukašenko obilazi onaj ruski spomenik preko puta Novog groblja, neće dugo trajati.“
„Kako neće dugo, pa ovde nas već pola sata držite!“, povika na njega gospođa koja mi je iz sažaljenja dozvolila da podelimo kišobran, pošto mi je prethodno održala lekciju da sam barem morao da obučem jaknu s kapuljačom.
„Znam, znam, ni nama nije prijatno što ovo radimo, stigao je tamo, valjda neće dugo da polaže cveće“, odgovorio je mirnim tonom policajac. Mlađi kolega što je stajao pored njega dobacio je: „Šta se bunite, pa zatvoren je i Bulevar sve do Skupštine i tamo Kneza Miloša, niste vi jedini.
Stojte i čekajte, kao i svi ostali.“ Ove reči kao da su bile kap koja je prelila čašu, pa je jedan penzioner više sebi u bradu konstatovao: „Ma nosite se“ i odlučio da autoritativnim korakom krene kroz neformalni kordon. Dvojica ga odmah ščepaše za ruke i zaustaviše, a onaj stariji policajac razdra se na mlađeg kolegu: „Umukni bre, šta to radiš! Tvoje je da izvršavaš naređenja, a ne da deliš lekcije.“
Ove reči kao da su malo smirile tenziju usled koje je delovalo da ćemo svi istovremeno da krenemo penzionerovim stopama, ne mareći za eventualne mere koje bi policija mogla da sprovede. Potom se mirnim tonom ponovo obratio građanima: „Izvinite još jednom, takva su naređenja.
Znam da žurite kući, znam da je kiša, ali mora tako. Nije nam lako samo zato što je neko iz protokola smislio da usred popodnevnog špica blokiramo pola grada. Kao da nije moglo u neko drugo vreme…“
Kako je poslednje obraćanje delovalo potpuno iskreno, ljudi su ćutke odlučili da se pomire sa sudbinom. Počeli su da međusobno komentarišu lošu gradsku vlast jer je pločnik sav u blatu i dubokim barama, kako ni policajcima nije lako po ovakvom vremenu (mada su oni imali kabanice za razliku od mene bez kapuljače i kišobrana), kako eto moraju da sprovode svaku želju vlasti da bi ostali u službi… Prošlo je tako još nekih 25 minuta, kad su se džipovi sa uključenim rotacijama i sirenama sjurili ka Bulevaru kralja Aleksandra. „Mislim da je to – to“, reče tada onaj policajac pomiritelj.
I zaista, kroz nekoliko sekundi čuo se muški glas preko radio stanice: „Gotovo je, puštaj sve.“ Dopešačio sam do prve autobuske zajedno sa finom gospođom s kojom sam delio kišobran.
Međutim, ubrzo sam shvatio da na gradski prevoz pored mene čeka još nekoliko stotina ljudi, koji su takođe bili blokirani po okolnim ulicama, te da sigurno neću uskoro uspeti da uđem u neki od autobusa. Odlučio sam da po kiši otpešačim do Bogoslovije, gde sam najzad „upao“ tek u četvrti od pretrpanih autobusa.
Put sa posla do kuće produžio se tako sa uobičajenih 45 minuta na dva sata i 15 minuta. Pas Hrista, koji je kod kuće strpljivo čekao sat duže na redovnu popodnevnu šetnju, pogledom mi je rekao: „Pa gde si do sada?“ Kratko sam mu odgovorio: „Čekao sam Lukašenka, hajdemo sad napolje.“
Autor je novinar Danasa
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
