Kako sam doživeo i preživeo intervju

Do sada nisam imao strpljenja da slušam Njegova samohvalisava naklapanja ali sam ovoga puta sebi dao u zadatak da počnem da Ga slušam pa koliko izdržim.

Ko je pratio intervju i bude imao strpljenja da ovo čita do kraja videće koliko sam samodisciplinovan.

Nekoliko dana pre intervjua je oborio rekord.

Ništa novi voz, ništa obnovljena pruga a najmanje mašinovođa, On je taj koji je oborio brzinski rekord na šinama.

Nije važno što iz Beograda nema ni jednog voza do nekog ozbiljnog odredišta ( voz za Bar smatram nostalgijom ) ni to što nemamo železničku stanicu kao sav normalan svet, važno je da je On oborio brzinski rekord čak do Stare Pazove.

Do tog mesta rekreativci idu biciklima!

Od početka ovog veka imam potrebu da povremeno putujem u Hrvatsku.

U prvoj dekadi bila su dnevno četiri voza do Zagreba koja sam koristio a oni su išli i dalje na zapad.

Od onomad nema voza ni do Zagreba.

Zadovoljan je što je On našim parama kupio moderan voz da bi imao u čemu da se slika.

Ovaj bar nije bio oslikan kao onaj Đurićev.

Postizanje brzinskog rekorda nije bilo dovoljno da odvrati pažnju javnosti, a i njegovih, sa Njegovog sunovrata u Nedeljicama, trebalo je nešto jače.

Pokrenuta je odranije proverena kampanja  a t e n t a t. Njegovi verni ministri su sa puno žara prionuli na posao.

U svom osnovnom značenju ministar znači službenik, posluženik, sluga.

Odmah su isponameštali ljutito tugaljive face a nastup, rečnik i ton, sa sve dramskim pauzama, su im ličili na pokušaj glumca-amatera da vrhunski odigra Hamleta.

Akcija sa mnogo besmisla da je prosto čudno da se ni On sam nije na to osvrnuo. Tužno, žalosno i smešno u isto vreme.

Upregnuta su sva Njegova TV studija da se atentatom prekriju sve malverzacije vlasti, kao što je to umetnički lepo rečeno u filmu „Ratom protiv istine“.

U filmu se pokušava sramota jednog predsednika prikriti i prekriti izmišljenim događajima a kod nas se to radi u stvarnom životu.

Atentati su bili spas od stvarnih problema a priče o njima služile su za prikrivanje golotinje u više navrata do sada – verujem da će ih biti još, mislim priča.

Za ovaj intervju Dušica Spasić nije ni bila potrebna, njena glavna uloga je bila da konstatuje da je nestalo grejanja uz Njegov komentar da je mašinovođa otišao.

U nekoliko navrata se jasno videlo da On daje odgovor na pitanje koje još nije ni postavljeno.

Kada je počeo da izvlači neke papire kojima je želeo nešto da pokaže i dokaže Dušica Ga je spasila tako što je između Njegovih reči uspela da ubaci pitanje vezano za Njegov već dati odgovor.

Deljenjem po 100E mladima i po 20.000RSD penzionerima uz obrazloženje da su to zaradili On pokazuje da pojma nema šta zaista znači zaraditi nešto.

Tim postupkom On od mladih pravi lezileboviće koji će kad tad očekivati da im nešto padne s neba, a sa neba samo kiša pada.

Penzionere, prave poštene veterane svojih profesija, tim postupkom On vređa i omalovažava jer je od jednog dela te populacije četiri godine okrutno otimao delove onoga što su oni ozbiljnim radom zaradili.

Jasno je Njemu da Njegovih 20.000RSD nekome znači mnogo pogotovo ako mu je penzija manja od tog iznosa ali sam siguran da perfidno računa sa tim da će kod dela stanovništva izazvati kompleks siromaštva i zavisnosti od Njega a sirotinjom je mnogo lako manipulisati.

Ipak se malo bolje živelo pre nego je On počeo da nam pompezno deli naše pare.

Pare koje nam je javno oteo tokom četiri godine tajno je delio Svojim investitorima-okupatorima za razne polulegalne, nelegalne i ilegalne projekte i aktivnosti.

Neki od njih su zasnovali svoje male imperije i za njih obezbedili status eksteritorijalnosti tako da tu ni državni organi ne mogu ostvarivati zakonima propisane nadležnosti.

Obećanjem mladima da će posle izbora, ako On pobedi, dobiti još po 100E On je prekršio sve moralne i mnoge zakonske norme.

Da je u frci u vezi ishoda izbora vidi se po tome što nesigurno govori o Svojoj kandidaturi.

Naglašava da se ne boji poraza ali Mu se u istoj rečenici omaklo da kaže da će kao kandidata gurnuti nekog drugog.

Toliko o hrabrosti i poštenju. Moj zaključak: Poštene izbore On ne može organizovati niti na njima pobediti.

Govoreći o blokadama i uličnim protestima pokazao se kao vrhunski licemerni obmanjivač koji Svoje batinaše naoružane motkama i čekićima pokušava prikazati kao redare koji treba da zavedu red među raspomamljenom ruljom koja bez ikakvog razloga ometa građanima kretanje i obavljanje svakodnevnih aktivnosti.

Ranije spominjanje da su čekići bili gumeni dokazuje da su tabadžije članovi partije i da su u njeno ime i nastupali.

Nije mogao a da ne spomene plate i penzije a ni jedno ni drugo Mu nije u opisu posla niti ima pravo na to.

O tome da njegovi fikusi već duže vreme spominju izradu platnih razreda za državne službe, ni reči.

To bi uvelo makar malo reda a njima to ne treba, samo obećanja.

Visinu koliko plata ima pravo On da određuje kada tako lako obećava boljitak?

Dali On to Srbiju smatra svojom privatnom firmom pa će svima plate određivati prema zaslugama za Njega?

Nikada On neće shvatiti da je penzija rezultat minulog rada i da je to lična imovina zaštićena zakonom, čak i od Njegove samovolje.

Nažalost, za Njega ništa ne važi osim Njega samog.

Spomenuo je i narcisoidnu ambiciju da želi da izgradi nešto veliko što će se po Njemu zvati kada jednom ode.

Što se toga tiče ja sam svoj stav izneo kada sam video onu sliku na kojoj On tablu sa imenom „Bulevar dr Zorana Đinđića“ prelepljuje tablom „Bulevar Ratka Mladića“.

Na nekoj od društvenih mreža tada sam napisao: Po Tebi se ništa neće zvati. Stojim iza toga.

A onda je počeo da gradi kanalizaciju u Slancima i Velikom selu a ja sam pukao i program prebacio na humorističku seriju. Trebalo mi je nešto smešno ali da nije žalosno.

Do pred kraj strpljivi gledalac.

Autor je vojni penzioner