Kako sam ispao „Ludi Milojko“

I nitkova što se bogato kinđuri.

I odanost kako poniženja nosi.

I zlatna odličja o pogrešnom vratu.

I savršenstvo u blatnom beščašću.

I device silom predane razvratu.

I snagu straćenu nesposobnom vlašću.

I umetnost kojoj moćnik uzde stavlja.

I zločince kako vladaju dobrotom.

I mračnjaštvo kako mudrošću upravlja.

I kako iskrenost brkaju s prostotom.

Skrhan, spokojnoj smrti ću se dati.

Od nje me tek ljubav može sačuvati.“

Eto zašto je umetnost večna. Ovaj 66. od 154. soneta, Viljem Šekspir je napisao pre skoro 500 godina, a kao da mu je inspiracija bila život u današnjoj Srbiji.

U nastavku teksta moram prvo da kažem još samo par reči o mojoj velikoj prošlonedeljnoj gluposti, kada sam prekršio saobraćajna pravila, zbog čega se danima samog sebe stidim.

Na svu sreću platiću i ispaštaću zbog te gluposti samo ja. Priznajem međutim, da sam stvarno ludak, kreten, nasilnik i novinarski siledžija koji se bahati sa svojom skromnom penzijom, kad sam dozvolio sebi da me ta fina tabloidna stvorenja, ti divni, uljudni, humani ljudi, takoreći gospoda, stave na svoj stub srama i provlače kroz blato svog tabloidnog gliba, istovremeno štiteći od mene i svih normalnih ljudi, sve te lopove, kriminalce, uličare i šibicare koji se lažno predstavljaju kao političari.

Teško je zaista u takvom društvu ostati trezan, pa ponekad padnete u iskušenje da uzmete neku vrstu dopinga, koji vam bar za trenutak pruži iluziju da niste ludak i probisvet, i da niste idiot kao što su oni.

Mi Srbi nemamo Fjodora Dostojevskog koji je o idiotima pisao, ali imamo Dušana Petričića koji idiote crta pa u nedeljniku NIN možete videti kako ta navodno fina i uglađena i pristojna gospoda izgledaju naspram ološa, neradnika i bitangi prve vrste kako nas je krstio veliki vođa.

Ja nisam u svojoj gluposti bio bahat. Ja sam bio pijan. Jer za razliku od mene, bahat čovek se ničega ne stidi i nikome se ne izvinjava. Pitam sve ljude: Da li će stavljanjem na stub srama „ludog Milojka“ makar jedan problem u Srbiji biti rešen, ili je to način da se ne priča o nebuloznim prostotama „velikog državnika“ koje pogađaju sve nas i u Srbiji i u regionu.

Jasno je bez dileme da se pod tabloidnom maskom na naslovnim stranama tolikih stupidnih i morbidnih slučajeva, kao što je napad na pekaru Albanca u Borči, pa i mojeg navodnog hapšenja zbog izmišljene bahatosti u saobraćaju, krije tragičan pokušaj jednog bivšeg pretencioznog huligana, da kontroliše sve medije i da uz njihovu pomoć bude upamćen kao državnik koga narod navodno nije shvatio ili razumeo. A samo tri prošlonedeljne izjave, najbolji su dokaz da je vlastodržački uzurpator samom sebi najveći neprijatelj.

Prvo je konstatovao da je njegovu ideju o razgraničenju sa Kosovom narod odbacio. Kao da su ljudi životinjsko stado koje premeštaš sa jedne na drugu planinu. Zatim je taj čovek, koji se, kako kaže patrijarh Irinej, kao lav bori za Kosovo, utvrdio i njega i Crkvu i sve srpske građane izjavom: „Solimo pamet srpskom narodu na Kosovu i stalno govorimo o Pećkoj patrijaršiji, jer mislimo da se tako zove zato što monahinje pale peći da bi se ogrejale i ništa više o tome ne znamo“. I konačno „Car Lazar je izgubio Kosovo a sad mene krive što moram da ga priznam.“

Ovakva retorika jednog predsednika, a zapravo lupetanja neprimerena ni za kafanske razgovore, najbolji su dokaz da je moja emisija Sportska galaksija u pravu kada godinama tvrdi da je na čelu Srbije čovek huliganske svesti koga je o srpskoj istoriji učio njegov nekadašnji navijački komandant, najveći kriminalac Evrope toga doba, Željko Ražnjatović Arkan.

Od Arkana je učio srpsku istoriju a od svog političkog učitelja, ratnog zločinca Šešelja usvojio etiku i estetiku zla. Ne bavi se on nikakvom politikom, još manje ideologijom pa makar i nacionalističkom. Sve je kod njega čisto koristoljublje i srebroljublje, samo treba doživeti čas kada će pod teretom obaveza kojima nije dorastao, baldisati i nestati iz naših života.

A kada se to dogodi, mora se zabraniti rad partijama SPS, SRS i SNS koje već 30 godina uništavaju Srbiju. Mora se ukinuti pravo bavljenja politikom njihovim liderima i bez njih organizovati izbore za Ustavotvornu skupštinu. To je jedini način da Srbija opstane i ponovo se vratiti u red normalnih država.

I naravno, moraju se totalno rekonstruisati sve službe bezbednosti koje su postale rak rana srpskog društva, jer su privatizovane i pretvorene u političku policiju. Ako se to ne uradi, Srbi će doživeti sudbinu Hazara a Srbija će nestati.

Autor je novinar