Kako sam postao "bogati penzioner"

… već povraćaj sredstava koja su im neustavno uzeta, bolje reči ukradena, po osnovu Zakona o privremenom uređivanju načina isplate penzija, kao i usklađivanje penzija sa rastom troškova života. Naime, razlika između običnog lopova i lopova na vlasti je u tome što običan lopov ne može da svoj lopovluk digne na nivo zakona i tako izbegne ruku pravde, dok političari na vlasti to mogu, tako što neustavnu i nezakonitu radnju prvo dignu na nivo zakona, tako da svako ko se drzne da vikne: „Drž’te lopove!“, rizikuje da ga optuže za uvredu časti i dr.

„Bogatim“ penzionerima, sa izuzetkom Vučićevih roditelja, jasno je da se Zakon o privremenom smanjenju penzija i te kako koristi za populističko pridobijanje glasova penzionera, kojih u Srbiji ima oko 1.730.000. Tako je vladajuća koalicija na prethodnim parlamentarnim i predsedničkim izborima uveliko isticala podatak da su ovim zakonom smanjene penzije samo onima čija su mesečna primanja veća od 25.000 dinara, a takvih je oko 40 posto, dok većini, od oko 60 posto, to nije učinjeno. Slično se radi i pred predstojeće izbore u Beogradu, koji će se verovatno održati istovremeno sa vanrednim parlamentarnim izborima.

Penzionerima sa većim primanjima se uzima, a „siromašnima“ velikodušno ostavlja i pored toga što u Srbiji već godinama ne postoji politička volja da se uvedu socijalne karte, na osnovu kojih bi se imao jasniji uvid u socijalno-ekonomski status svakog stanovnika u Srbiji, pa i penzionera. Na socijalno-ekonomski status penzionera ne utiču samo visine njihovih redovnih mesečnih primanja, već i drugi prihodi (zakupnine od nepokretnosti, rad na crno) izdržavani članovi porodičnog domaćinstva, rashodi za nabavku lekova i zdravstvenih pomagala i dr. U stvarnosti veliki broj „bogatih“ penzionera, uglavnom sa višim stepenom obrazovanja, mnogo je siromašniji od onih sa nižim stepenom obrazovanja ali političke partije na vlasti, pre svega SNS, ne računaju na njihove glasove i zato su izloženi permanentnoj diskriminaciji, o kojoj, povodom 1. oktobra – Međunarodnog dana starijih osoba, nije našla za shodno da progovori ni Brankica Janković, poverenica za zaštitu ravnopravnosti, iako starosno doba predstavlja treći osnov diskriminacije, utvrđen po broju pritužbi za zaštitu ravnopravnosti u toku prošle godine.

A da ovo ne bude prazna priča, neutemeljena na činjenicama, pokazaću na svom primeru. U penziju sam otišao krajem 2014. godine, po prethodnom Zakonu o PIO, sa četrdeset jednom i po godinom penzijskog staža u PTT sistemu i rešenjem od 50.935, 46 dinara. I taman kada sam se obradovao da će se moj višegodišnji rad na sebi, bez ičije podrške (uporedni rad na zanatskim poslovima tt montera i vanrednim studijama na Fakultetu političkih nauka u Beogradu) ipak verifikovati iznosom penzije za pristojan život u trećem dobu, usledilo je hladno otrežnjenje, umanjenje po osnovu Zakona od 6.158,81 dinara mesečno, što je na godišnjem nivou u prvoj godini iznosilo 73.905,72 dinara. I ne samo što mi vlast umanji penziju, već me svrsta i u neprimereno bogate, sa jasnom porukom da treba da se stidim što nisam hteo da ostanem na nivou socijalnog statusa svojih roditelja, već sam žudeo za obrazovanjem, u vreme kada se diplome osnovnih studija nisu mogle kupiti, a o doktoratima da ne i govorim. Dobro se sećam prof. dr Jovana Marjanovića, koji je predavao Uvod u politiku, i njegovih čestih „saveta“ studentima koji nisu pokazivali znanje za prelaznu ocenu: „Kolega, fakultet nije obavezno obrazovanje, kao što je to osnovna škola.“

A kada sam diplomirao, i pored najvećih akademskih ocena u indeksu, posebno u trećoj i četvrtoj godini studija i činjenice da sam bio jedini diplomirani politikolog od oko deset hiljada zaposlenih u tadašnjoj RO PTT saobraćaja „Beograd“, čekao sam šest godina da me rasporede na poslove novinara. Iako sam nakon završenog fakulteta izabran u Radnički savet Radne organizacije i u Veće udruženog rada Skupštine opštine Vračara, ni na pamet mi nije palo, kao što to danas rade u Domu Narodne skupštine, da mašem fotokopijama položenih ispita sa desetkama, već sam strpljivo čekao svoju šansu, sarađujući sa dnevnim i periodičnim listovima, kao što su bili „Politika ekspres“, „Privredni pregled“, „Glas Vračara“, „PTT glasnik“ i dr. I dočekao sam je tek formiranjem JP PTT saobraćaja „Srbija“.

Ovakvih primera, kao što je moj, ima dosta, ali je sve nas vlast svrstala u nedostojno bogate penzionere, „jer želimo da se provodimo u šoping-molovima“, dok je one koji su ispijali pivce i gledali samo da se očešu o državne jasle, zaštitnički prigrabila i, pod vidom ispravljanja socijalnih razlika, deli im ono što svojim radom nisu zaradili. Naravno, od njih se očekuje da i adekvatno uzvrate za takvu „brigu“ vlasti, pre svega na izborima, kada neće imati dileme kome će ukazati poverenje.

Autor je politikolog i novinar u penziji