Kako sam postao poslanik u vojvođanskoj skupštini 1foto Jovan Njegović Drndak

Medijsko ignorisanje konstituisanja Skupštine Vojvodine i povratak Garija; Sudar; Povratak u politiku; Na protestu Roma zbog policijske brutalnosti; „Poslednji krug“ Dragoljuba Bakića; Odlazak u „Litl Rok” i na koncert Eve Braun; Godišnjica proglasa „Srbija posle Vučića“

Petak

Danima odgovaram na pitanje da li sam zaista poslanik u Skupštini Autonomne pokrajine Vojvodine i kada će biti konstitutivna sednica.

Između dve bitnije sednice, makar se tako tretiralo u javnosti, a to su sednica republičke skupštine, koja je održana četiri dana ranije i najavljene beogradske za 19. februar, uvukla se i naša vojvođanska.

Kažem tako jer je zaista teško za mene prihvatljiva činjenica koliko je značaj zasedanja u Banovini devalviran i obesmišljen. Veliki mediji nisu uopšte najavili konstituisanje Skupštine Vojvodine.

Dok su ljudi generalno bombardovani svakodnevno „važnijim“ vestima, ovaj događaj nije stavljen u fokus.

Sam čin „preuzimanja“ mandata bio je jedan poprilični galimatijas, u svetlu činjenica da velika većina opozicionih stranaka tvrdi i dokazuje da su izbori pokradeni na svim nivoima, ali da nije jednom jasnom ZAJEDNIČKOM porukom to demonstrirano.

Neiskustvo ljudi koji se realno još nisu do kraja ni upoznali, stav da treba „preslikati“ poruku iz republičke Skupštine u Beogradu, a da se ni to nije dogodilo, ostavio je stanje nedovoljne artikulacije činjenice da su ovi izbori zaista besramno pokradeni.

Što se mene tiče, mojih kolega iz Zeleno-levog fronta i naše poslaničke grupe Srbija protiv nasilja u kojoj su i Srce i Pokret za preokret, nadam se takva neoderečenost u tom stavu se zbila poslednji put.

Okupljanje opozicionih poslanika i nakon sednice, gde su analizirane propuštene prilike, obećavaju konsekventniji pristup svemu. Videćemo.

Čekajući veče, i sastanak novosadske opozicije, gde sam „kooptiran“ u njihov Štab za izbore, iskoristio sam za druženje sa prijateljima (čitaj Olivera Radovanović), gde smo imali sate reminiscencije na temu mog „povratka“ u Novi Sad i Vojvodinu.

Da skratim, rezime svega je da je Gari iz Zrenjanina (tj. ja) ponovo tu, i da ne misli da ode iz Novog Sada.

Subota

Po celoj Srbiji, posebno po Vojvodini, vozim se i krećem godinama.

Nije iznenađenje nikome da „osvanem“ tek tako u Novom Sadu, Kikindi, Pančevu, Somboru, Subotici, Inđiji, Vrbasu…ima me godinama i u Šapcu, Valjevu, Kragujevcu, Nišu, Požegi, Zaječaru…

Ipak, ja sam Guta iz Zrenjanina, tako se i predstavljam ljudima, jer mi je uvek bilo glupo da kažem Branislav Grubački iz Novog Optimizma, ili rahmetli Zelenog zvona…prosto imam nadimak koje me je identifikovao i imam grad koji me je obeležio. E da bih stigao na sva ta mesta, potreban je auto koji može da posluži toj svrsi.

Godinama (celih 15) bio sam poznat po Yugu (kažu Ameri, najgorem autu na svetu, a ja se ne slažem!), a poslednjih 16 godina po Zastavi 10…zebnja da neću imati čime da obilazim mesta delovanja je svakim danom rasla… Sve ima vek trajanja.

Prošle godine, uz star auto, i ja sam napunio 60 godina. Što bi se reklo, sve omatorilo… Da i u takvim situacijama postoji mesta za optimizam, pobrinuli su se moji prijatelji.

Čemu ovo pisanije o jednom automobilu?

Evo odgovora.

Pre godinu dana, na jednu moju „dosetku“ da ću se spaliti za svoj 60 rođendan, i da ću za taj Đurđevdan, tim mojim „činom“ pokrenuti Srbiju iz letargije (pola je bilo zezanje, očaj je bio stvaran), par ljudi sa jedne vajber grupe, Nušićijada (braća i prijatelji), došlo je na ideju ne da mi kupi drva za tu potpalu, nego da mi kupi PRAVI PRAVCATI auto za rođendan.

Iako danas skoro svi žive i rade u Beogradu, volim da kažem da su iz Ivanjice (Vera i Milanče), iz Dimitrovgrada (Boka), i iz Kikinde (Željko).

Ova ekipa organizovala je još njih 91 iz cele Srbije i regiona da mi kupe sredstvo za delovanje i kretanje.

Da mi kupe AUTO.

U potpunoj tajnosti za mene, mesec dana prikupljanja novca i izbor automobila bili su im dovoljni za realizaciju. Sama predaja i sam rođendanski čin, bio je pod ozbiljnom senkom tragedije koje su 3. i 4. maja razvalile Srbiju, tako da sem njih nekoliko niko nije ni objavio na mrežama jedan nesvakidašnji događaj.

Povod da sada pišem o autu je taj da sam svojom nepažnjom u subotu imao sudar i ovim putem ga prijavljujem (nije strašno, a imam i kasko).

Kako sam postao poslanik u vojvođanskoj skupštini 2
Foto: FoNet/Zoran Mrđa

Iskoristiću ovu priliku da se, skoro godinu dana kasnije, još jednom zahvalim svim gore spomenutim, i izvinjavam što sam pre neki dan čuknuo auto koji je auto Novog Optimizma, a samim tim i njihov.

Nedelja

Pre dvadeset dana sam se vratio u politiku, preciznije postao sam posle 20 godina član neke stranke.

Dve decenije su prošle i od kako sam osnovao Novi Optimizam.

Sve to vreme, ali bukvalno sve, bio sam društveno i politički aktivan, ali kao nestranački deo saveta velikih partija, osnivač raznih pokreta, Skupštine…

Bio sam deo civilnog sektora, neformalnih grupa i inicijativa, ali nisam bio deo ikakve partijske strukture.

Da se to promeni, morali su se steći jaki razlozi, ali prvenstveno moj utisak da sam zatvorio jedan krug svog delovanja i da je trenutak da budem deo nečeg većeg i organizovanijeg.

Prijateljstvo, druženje, zajedničke akcije sa mladim ljudima iz Ne davimo Beograd (sada stranka Zeleno-levi front), datira još iz vremena Nezavisne kulturne scene Srbije (i Novi Optimizam je među osnivačima 2011. godine), ali su razvijani kroz sve proteste protiv Beograda na vodi u kojima sam učestvovao i posebno po dolasku mene i Novog optimizma iz Zrenjanina u Beograd 2016. godine…

Eto, ako je Električni orgazam osnovan u kafani Mornar, i to je ostalo u mitu, neka bude da je i sastanak Mike i Dobrice sa mnom u tom lokalu, bio preteča sadašnje saradnje.

Razne zajedničke akcije, međusobne podrške, mesta susretanja, činile su da upoznam bolje te mlade ljude.

Činjenica da svi moji saradnici gravitiraju njima, da su moja deca bliska sa tim ljudima, da je i njihova jasno izražena želja da im se priključim, podstakla me je da to učinim.

Mikina i Robertova ideja da „makar navijam“ za Zeleno-levi front, dobila je dalju artikulaciju da sam ja sad postao član te stranke, da sam njihov (i svoj!) poslanik u Skupštini Vojvodine, i da realno imam i obavezu da se tako ponašam.

U mom slučaju, to bi značilo da pomognem da se osnuje respektabilni Gradski odbor ZLF u Zrenjaninu, da pomognem izbore u mom rodnom gradu, ali i da delujem po celoj Vojvodini gde god se ukaže prilika ili potreba.

Za početak, Senka Jankov, progonjena profesorica sociologije zrenjaninske Gimnazije, i ja, pristupili smo već „starim“ članovima u Zrenjaninu (čitaj Saša i Ljilja), i probaćemo da učinimo relevantnim zrejaninski odbor.

I ova nedelja je protekla u sastajanju sa novim ljudima, koji sa priličnim entuzijazmom prave nešto novo. Neka nam je sa srećom, trebaće nam.

Ponedeljak

Vreme je da se vratim u Beograd. Osma godina uveliko teče od kako sam u Beogradu.

Od progona iz Kluba Zeleno zvono, posledično i iz Zrenjanina, u Krnjači živim i radim. Svečano izjavljujem u ovom dnevniku da sam se svih ovih osam godina tamo osećao kao „svoj na svome“, i da se nikad nisam osećao kod običnih ljudi diskriminisanim kao Vojvođanin „dođoš“, u glavnom gradu.

Sva moja frustracija je bila da smo mi svi demokratsko-građansko orijentisani ljudi, politički izopšteni i društveno marginalizovani od strane jednog nacionalističko autoritativnog režima, koji klizi u diktaturu, svojevrsnu fašizaciju, i diskriminaciju po svim osnovama.

Dokaz za to je bio i protest Roma iz jednog beogradskog romskog naselja, koji se desio u ponedeljak.

Na tom protestu, nekoliko ljudi podelilo je svoje iskustvo i zastrašujuće podatke o neselektivnoj agresiji i postupanju policije prema njima, u jednoj inače legitimnoj akciji potere za nekim kriminalcima iz tog naselja.

Zastrašujuća je bila priča ljudi o tome na koji način se policija obraćala i delovala prema celim porodicama sa ženama i decom, iznuđujući informacije o traženim licima. Bio sam na tom protestu zajedno sa Dejanom Markovićem iz Foruma Roma Srbije, i čuo sam samo deo problema sa kojima se suočava ta zajednica.

Kada su oni ugroženi, i ja sam njihov brat “Ciganin“!

Utorak

Godinu dana je kako je umro Dragoljub Bakić. Jedan „četvorogodišnji mandat“ sam proveo u druženju sa Dragčetom.

Neprocenjivo iskustvo permanentne aktivnosti, ali i beskrajno zabavnog druženja sa njim imao sam za to vreme.

Njegov „poslednji krug“ je bio maestralan i on je „selektovao“ mene da mu budem i prijatelj, ali i svedok svega toga.

Razne sesije kod njega u Višnjičkoj banji, uz rakijicu i pitu, pohode kroz tribine i proteste po gradovima širom Srbije i Vojvodine, razne vožnje na medijska gostovanja, osnivanje poluformalnih i stvarnih udruženja, bile su deo i mog života.

Njegova duhovitost, spremnost da prihvati moj humor i stavove („Nećete, valjda, da Vi u tim godinama „vodite“ mene, realno je moguće samo obrnuto“), moja dostupnost za njega, učinila je da to druženje ostalo u „mitu i legendi“, a meni i amanet da negujem sećanje na Dragoljuba.

Prva godišnjica je prošla u obilasku groblja, zajedno sa njegovim bratom i familijom iz Kragujevca, stalnim javljanjima njegovim ćerkama koje žive u Americi i Poljskoj od strane Dragomira iz Krnjače, poslednjeg „čuvara“ Dragoljuba za života. Čuvaćemo sećanje na našeg neponovljivog Dragčeta, možda i kroz Park Dragoljuba Bakića, zasađen na Bari Revi, koji su napravili Ana i Udruženje Bela Čaplja, kao i svih komšija iz Krnjače koji pamte ulogu Dragoljubovu u odbrani od ekološkog zločina na bari Revi.

Pune su mreže i mediji koji su se setili Dragoljuba na ovaj dan, a mnogi su se vratili video svedočenjima o Dragoljubovom „poslednjem krugu“ optimizma.

Sreda

I pre nego što sam postao i „Beograđanin“, dolazio sam u kafanu Mala Slavija u Makenzijevoj ulici, pored Hotela Slavija.

Pokojni Dušan Mitrović, osnivač lista Danas i moj prijatelj-mentor me je doveo u, kako je zvao tu kafanu, “Litl Rok” i praktično „ustoličio“.

Svi njegovi prijatelji postali su delom i moji, naklonost konobara i stalnih gostiju došla je brzo, a ja sam tamo postao domaći.

I posle njegove smrti mi smo nastavili tamo da obitavamo, a sem Duletovog duha i dalje prisutnog, Novi Optimizam je iznad „njegovog“ stola postavio Coraxovu karikaturu u kojem Dule kao Statua slobode drži list Danas i znak-baklju Novog Optimizma.

Kad god uđem u Malu Slaviju, pogledam u tom pravcu, njega nema, ali nas Dule gleda sa zida. Dakle, pasulj u Maloj Slaviji, pa za Kragujevac kod Jovanke.

Glas Šumadije i Jovanka Nikolić, slavili su šest godina postojanja.

Nije okruglo, ali je za poštovanje. Siniša Obrenić, Dušan Aksentijević i ja smo činili trio za posetu.

Mnogo poznanika i prijatelja iz cele Srbije na „rođusu“. Podrška za sve naše „jatake“ u Šumadiji! Ista ekipa, to veče, plus legendarna učiteljica iz Čačka Ana i njen Dragče, na koncertu Eve Braun na Dorćol platzu.

Omiljeni moji Bečejci, na koncertu koji je svojevrsno hodočašće.

Ako hoćete da vidite svet koji NIKAD nije prihvatio ludilo 90-ih kao normalnost, idite na njihove koncerte.

I sredovečni, i malo stariji, znali su svaku reč svih pesama, koje su im davale nadu i optimizam u vremenima u kojima smo se dobrano kao društvo obrukali.

Četvrtak

Prošle godine smo na Dan državnosti kao Novi Optimizam objavili proglas Srbija posle Vučića.

U njemu smo taksativno naveli šta je potrebno uraditi da bi naše teško obolelo društvo imalo šansu da uopšte preživi.

Bilo je tu i komentara da smo poranili, da je „zec još u šumi, a mi pravimo ražanj“, i sve tako.

Godinu dana kasnije, vrlo je realna stvar da se o tome ozbiljno raspravlja.

U međuvremenu, pojavio se pred prethodne izbore i ProGlas, sa tekstom i aktivnostima koje su prodrmale Srbiju.

Pokretači svega toga, čije sam kampanje i ja bio deo (na tehničkom nivou) i ponosan sam na to, danas nastavljaju sa svojim delovanjem.

Gledam progonjenu tužiteljku Bojanu Savović na N1 kako briljantno i s punim integritetom, govori o svom učešću na tribinama ProGlasa i svojim medijskim nastupima.

Bravo Bojana, bravo!

Završavam ovaj dnevnik pre njihove konferencije za štampu u Medija centru, ne sumnjajući u ono što će oni reći.

Uveren sam da svi zajedno, dakle kompletno društvo, moramo učiniti napor da na civilizovan način smenimo ovaj nakaradni kriminalni režim, i da pristupimo izgradnji nečeg potpuno drugačijeg.

Novi Optimizam sa novim ljudima i vođstvom, ja kao stari-novi „političar“ sa svojim prijateljima iz Zeleno-levog fronta, ali i saborci iz demokratske koalicije Srbije protiv nasilja, treba da uradimo SVE ŠTO JE DO NAS da to bude moguće.

Autor je Osnivač Novog optimizma i poslanik Zeleno-levog fronta u Skupštini AP Vojvodine

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari