Kako sam pre 21 godinu sreo Bogoljuba Arsenijevića u mioničkoj crkvi

Pred ponoć, stajao je osvetljen reflektorom na skeli pod samim svodom crkve Svetog Vaznesenja Gospodnjeg u Mionici.

U ruci mu je bila četka, a iznad glave sveci. Bogoljub Arsenijević Maki, buntovnik koji je bio udarna pesnica petokooktobarske revolucije, batalio je politiku, i vratio se onome što je radio pre rušenja Slobodana Miloševića – freskoslikarstvu.

– Do Petrovdana 1999, kada smo tukli onu miliciju u Valjevu, i kada je počela avantura rušenja Miloševića, ja sam oslikao blizu 5.000 kvadrata u 15 crkava. Od tada pa do 5. oktobra bio sam hapšen, bežao iz zatvora, i konačno dokazao kako se jedino može srušiti diktator – silom. Posle „petog“, nisam imao nameru da se bavim politikom, a ovi koji su sada na vlasti ne pružaju mi dovoljno razloga da se bavim njima kao što sam se bavio Miloševićem. Mada o njima mislim sve najgore, ali bolje nego o Miloševiću.

Bio sam na meti mnogih tih političara posle 5. oktobra, nudili su mi i stanove, i lepe pare i lepe funkcije da uđem u njihovu stranku. Sve sam ih odbio, i najdraže mi je što sam, i pored tih iskušenja, ostao onaj koji sam i bio. Moja priča nije da četiri godine budem na vlasti, već da za te četiri godine oslikam četiri crkve, i u tome da ostvarim životnu radost, a isto tako da ostavim nešto našoj kulturi i veri, jer je Srbija užasno nekulturna i necivilizovana zemlja – kaže Maki.

Slabo čita novine, ali je čuo za knjigu novinara Tima Maršala gde se navodi da je 5. oktobar delo Amerikanaca i velikih para koje su uložili u DOS.

– To je apsolutna nebuloza sa stanovišta običnog naroda koji je ipak osvojio pobedu. Sa mnom niko nikad nije seo da razgovara ni o kakvim parama, a ja i nisam hteo da razgovaram s tadašnjom opozicijom, koju sam smatrao bezvrednom i besmislenom, što se sada pokazalo tačnim. To su ljudi koji nisu zaslužili da budu na vlasti, oni su posledično došli, a na izborima je pobedio narod, ne oni – objašnjava valjevski slikar.

Ne slaže se sa sve češćim konstatacijama tipa: Ovi su gori od onih.

– Nisu. Ni blizu nisu gori. Ni približno se ne može porediti politika ovih i politika Miloševića. Jer, Milošević nije vodio politiku, on je bio destruktivan, totalitarista, demon, koga sam ja bio spreman da ubijem, iako sam pobožan. Problem ovih današnjih je što deluju potpuno istim sistemom kojim je delovao i Milošević, ali to nije destruktivan način vladavine. Ali moramo priznati da su mnoge stvari pomerene nabolje. Ja sam u ekonomskom smislu zagovornik opcije G17 plus, jer mi u ekonomiji treba da osetimo boljitak, a ne u politici – ističe Arsenijević.

U crkvama radi potpuno nove freske, ne kopira već viđena rešenja, za šta, kako kaže, čovek mora imati temeljnu teološku podlogu i dobro poznavanje materije.

– Ljudi koji se bave ovim poslom prosto nemaju snage da se odlepe od kopiranja, i već sad imamo puno grešaka kod ikonopisanja u smislu tumačenja jevanđelja, pošto se kopiraju greške. Deo sadašnjih ikonopisaca zagovara autorski izraz, i ja sam jedan od njih. Vremenom sam došao do zaključka da je previše mraka u crkvama, i da je crkva puno lepša kada je samo okrečena, zbog one vizantijsko plave boje na podlozi koja mnogo umanji prostor, i koja ne daje svetlost, već mrak. Onda ti iza freske više nemaš dalje, pa sam odlučio da se bavim na mojim freskama više takozvanim taorskim svetlom. To je ono svetlo koje je Hristos doživeo na preobraženje, i koje se prosto ne da gledati. Hoću praktično da u svaku crkvu unesem to svetlo, da „osvetlim“ naše hramove. U ranije vreme, vladika kao najobrazovaniji, postavljao je uslove šta će da se radi. Danas se vladike ne bave tim stvarima, malo i znaju tu materiju s te strane, a sveštenici apsolutno ne poznaju tu materiju, tako da mi se u Srbiji niko ne meša u posao. Dok, hercegovačke vladike, Atanasije i Grigorije, vole da se mešaju, ali sa stvarno dobrim poznavanjem te materije. Saslušaju me, i ako im teološki opravdam ideju, mogu sve da radim – priča Maki.

U mioničkoj crkvi upravo je na najvećoj traveji dovršavao scenu vaznesenja Hristovog. Scena je potpuno nova, u njoj se prvi put pojavljuju i Bog otac i sin, i, kako ističe, da je iskopirao već postojeću ikonu, sve bi završio za sedam dana.

Ovako to može da se oduži i na mesec dana. Kad taj deo bude gotov, vraća se sa svojim drugom Aleksandrom Stojanovićem zvanim Aca Cirkus, koji mu pomaže u poslu, u Hercegovinu, gde je u poslednje dve godine oslikavao crkve u Trebinju, Bileći, Gackom i Nevesinju.

– U ikonopisanju nema para. Za 17 godina koliko ovo radim, ja još nisam kupio ni kola, ni stan, ni kuću. Imam kola koja mi je kupio kolekcionar slika iz Beograda Slobodan Srećković, direktor „Informatike“. On kupuje moje slike, ne ikone, to je neka fantastika, bliska „Medijali“. Momentalno živim u garsonjeri od 20 kvadrata, koju mi plaća jedan prijatelj iz Valjeva. Nemam ni televizor, ni radio, imam kompjuter. Od crkve nikad nisam zaradio. Kad je završim, ostane mi u džepu nekih 3.000 maraka, što odem i podelim sa decom. Ali ja radim to iz drugih razloga, ne zbog para. Drago mi je što sam se sačuvao, nisam uzeo pare od države, nisam se iskompromitovao, i onda jednog dana ako bude trebalo mogu opet da izađem pred narod, čist – zaključuje Bogoljub Arsenijević Maki.

(objavljeno 9. decembra 2002)

Neću da o meni pišu knjige

– Za mene je još bolje što su me na neki način zaboravili. Evo, nedavno su mi baš ovde u Mionici, u crkvi, ukrali mobilni telefon sa 250 brojeva u memoriji. Pre toga, svaki dan sam imao po 50 poziva. Svaki dan sam do 12 sati rešavao probleme ljudi. Ovaj ima problem, nema stan, ovom uzeli robu na pijaci, ovome ne daju državljanstvo. Ja sam imao brojeve političara, pa sam im pomagao. Đinđića i Koštunicu nikad nisam zvao, naravno, ali sam zvao na primer Zorana Živkovića, koji je sve, zaista, što god je trebalo, automatski završavao. I Batića, i tako dalje. Kad su mi ukrali mobilni, tek sad sam shvatio šta je sloboda. Jer, meni ne treba ta vrsta popularnosti. Milošević je bio razlog da se pobuni svaki čovek, a ja sam to uradio malo žešće. Hoću da pomognem ljudima, ali, recimo, najmanje desetoro njih tražili su od mene da napravimo knjigu, ali sam to odbio. Ne treba mi to – kaže Maki.