Kako sam sistematski uništen od idiota

Taman kada sam pomislio da je čestitanje slave Aleksandru Vučiću na Fejsbuku od strane jednog niškog političkog moćnika najveći mogući moralni pad, stvarnost me uveri u suprotno. U „grupama“ kojima naši telefoni u ove praznične dane obiluju, zapažam da svaki lokalni partijski čelnik Božić čestita slikom SNS-a!? Tako ovu zlokobnu skraćenicu („Srbima Ništa Sveto“) nalazimo tik ispod slogana „Hristos se rodi“, čime se implicitno ukazuju na motivaciju ovakvog čina… Aleksandra Vučića doživljavaju kao sveca koga valja slaviti i kome se valja klanjati. Da vlast ulazi i u crkveni kalendar – ovakve društvene distorzije nikada nije bilo! Zaista rade sistematski…

Teško je izaći na kraj sa Srbima kojima ništa nije sveto (SNS). Ne zbog toga što su jaki – nisu. Ne zbog toga što su organizovani – nisu. Teško je sa njima jer nemaju ideologiju pa je ideološka borba kao najznačajniji način političkog delovanja u ovom slučaju nemoguća. Može SNS i sa republikancima (Dačić) i sa monarhistima (Drašković), i sa „partizanima“ (Vulin) i sa „četnicima“ (Šešelj), i sa „proleterima“ (socijaldemokrate) i sa „tajkunima“ (Pokret snaga Srbije, Srpska narodna partija)… sa svima osim sa građanima koji se usuđuju da pomisle da tamo gde nema ideologije vlast nije i ne može biti dobra…

Gde nema ideologije sukobi se teško razrešavaju na izborima. Aleksandar Vučić, baš kao i njegove pristalice (uh, umalo da napišem botovi) često izbore označavaju „megdanom“ („Ja sa megdana neću bežati“, Kurir u oktobru). Na ovaj način Vučić izjednačava izbore sa boks mečom, a stranke svodi na nivo sportskih klubova… Klubovi se onda vole ili ne, pa se kako srpskoj tradiciji i doliči, po pravilu i potuku… Tako da umesto da izbori budu demokratski praznik, postaju bitka „mi ili oni“. Narod je uvideo ovu prevaru pa je našao alternativno demokratsko rešenje – ulicu. Nadam se da će i opozicija doći do zaključka da izbori jednostavno ne smeju biti megdan! Gde je tuče nema demokratije, drugim rečima.

I zbog toga našu aktuelnu vlast ovoliko boli ulica! Zbog toga ih i ministar policije i predsednik zdušno prebrojavaju, nekada u zimskim jaknama, nekada u pokretu, nekada u stajanju, označavajući glave šetača crvenim tačkama, zbog kojih bi morali da pocrvene pre svega oni, a ne šetači. Zbog toga postoje Barbare i Bujoševići i zbog toga se ultimativna četvorka Mitrović – Marić – Vučićević – Krstić tako udarnički trudi da ne poverujemo svojim već njihovim očima. Samo je pitanje trenutka kada će se jednom od njih prebrojavanje smučiti (tipujem na Milomira Marića), kada će se pobojati osvete ulice i rešiti da promeni stranu. Kada isto bude shvatio SPS i pragmatik Dačić – a mislim da on nije daleko od toga razmišljanja, Aleksandar Vučić će se srušiti lakše nego se srušio njegov navodni parnjak Kolos sa ostrva Rodos. Sve stvarne i neponovljive znamenitosti i čuda – od visećih vrtova Semiramide do svetionika u Aleksandriji i narečenog Kolosa nestajale su u trenutku. Tako će i ovo naše čudo.

Stoga smatram da je ulica veoma važan način borbe protiv čuda. A još je veći značaj srpskih intelektualaca u dizajniranju narodnog nezadovoljstva. Naravno, političke partije valja da nezadovoljstvo operacionalizuju a intelektualci da ga artikulišu. Pa i Platon se u Državi zalagao za vladavinu znanja. Međutim, tu počinju problemi… Svaka politička partija sumnja u intelektualce! Sa mukom isterasmo komunizam iz društva, ali teško iz naših glava. Komunisti su govorili: radnici, seljaci i „poštena“ inteligencija! I dan-danas pametni stalno moraju dokazivati da su pošteni. Ovih je dana u Srbiji veća jeres biti pametan nego glup. Stoga ulica mora iznedriti nekog pametnog narodnog tribuna, ne političara. I zato bi i SANU, sem uvek prisutnog akademika Teodorovića morala na ulice sa narodom – tamo gde je eliti oduvek i bilo mesto. Ne smeju niti univerziteti niti SANU biti samodovoljne i samodopadljive tvrđave, koje se neprestano bave same sobom. Bez uporišta u narodu ove institucije nemaju smisla.

Postoje trenuci u životu kada čovek mora odlučiti – da li će se predati i dopustiti da bude vođen konformizmom i neprekinutim političkim „mejnstrimom“ ili će pokušati da oblikuje život koji vodi shodno svojim principima i nadama. Potrebno je pobediti strah koji je u pravilu uzrok dominantnih predrasuda kao i posledične okrutnosti. Sa takvim sam idejama pre nedelju dana pozvao moj Niš na buđenje i Niš je uspeo – nema više hibernacije. U petak, 11. januara, u 18 sati očekuje se mnogo intenzivnija društvena debata na niškim ulicama. Raduje me što se debatuje i u Kragujevcu, Novom Sadu, Kuršumliji, Požegi…

Eto šta se desi kada mediji počnu da služe samo jednoj „politici“ pa građani shvate da demokratsko biranje danas u Srbiji ne može ni da postoji. Istisnete građane sa medija, oni se po zakonu spojenih sudova preliju na ulice, čineći prošle subote Trg oslobodioca Niša antičkom Agorom.

Neka nas samo broje, neće još dugo. Ne broje nas od dosade već od straha.

Učiniti prvi korak, izreći novu reč – ono je čega se ljudi najviše plaše, govorio je Dostojevski.

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu