Kako sam triput bojkotovao izbore

Cinično tumačenje apstinencije Embrouza Birsa, upravo po “Đavoljem rečniku“, čiji je sinonim verovatno “bojkot“, morao sam da prezentiram kao uvod u zaključak da iako sam bio (i ostao!) veliki “zatočenik“ i zaljubljenik demokratije (ali ne zbog toga, član DS od samog osnivanja), cinično zvuči da sam i pored toga u više-manje pseudo -parlamentarnoj demokratiji, koja traje više od polovine mog života, nažalost, stalno montiranog političkim prilikama, ipak tri puta bojkotovao izbore, pa to moram izvesno da učinim već četvrti put, ako je za vajd(icu).

1./ Samo četiri dana posle pada Berlinskog zida i simboličnog pada komunizma, u ovom delu Evrope – 13. novembra, održani su izbori za predsednika Srbije i predsednike opština (tada -190 društveno-političkih zajednica), na neposredan (direktan) način, bez utemeljenja u Ustavu i Statutima, te za Skupštinu Srbije, na ukupno 14.885 biračkih mesta (!?), jer je Miloševićev režim apstrahovao i političkom laiku vidljive nastupajuće političke promene, samo da bi iste osujetio ili prolongirao što duže. Kao student, u petak (zadnji dan izborne kampanje), u ‘Borbi’ sam zapazio saopštenje nesistemskog Odbora za odbranu misli i izražavanja (postojao 1984.-1989.), koji je predvodio najhrabriji i najvredniji dr Kosta Čavoški, u kome se poziva na obaveznu apstinenciju od izlaska na glasanje. Nisam imao dileme, pogotovo imajući u vidu činjenicu da sam tog leta zapazio politički karakter srpskog režima (reforme političkog sistema po modelu nestranačkog pluralizma; poruke sa Gazimestana; mitingašenje; vanredna situacija na Kosovu usled “nabudžene“ promene Ustava i dr.), pa nisam bio među među 74,50% (!?), koji su već glasali do 19 sati. Ovi izbori biće ponovljeni posle manje od 13 meseci, uz neznatno bolje uslove, koji su u zadnjem momentu (samo neznatno) popravljeni ozbiljnom pretnjom bojkotom političke opozicije (SPO, DS, NRS), koja je jedva dočekala da se institucionalizuje.

2./ Na samom kraju maja 1992. godine, Milošević osetivši strahoviti pritisak “međunarodne zajednice“ zbog ratnog vrtloga, koji je izazvao na prostoru bivše Jugoslavije, odmah posle donošenja novog (tzv. Žabljačkog) Ustava, zbrzao je i savezne i lokalne izbore po većinskom modelu, iako za to nisu postojali praktično nikakvi fer preduslovi, niti mogućnosti da opozicija za tako kratko vreme bez ikakve logistike odredi kandidate, a nekmoli da iste potom ravnopravno predstavi. Bojkot opozicije, vaistinu, je “porodio“ radikale, koji je režim pospešivao kao objektivno ne(po)željnu alternativu. Uz nesvakidašnji pritisak javnosti pre svega, sve je ponovljeno posle tačno šest meseci, pa čak održani i vanredni predsednički i parlamentarni (izbori) za Narodnu skupštinu.

3./ U ranu jesen 1997. godine, opozicija je po prvi put aktivno bojkotovala izbore po Miloševićevim uslovima već legendarnom kampanjom DS, kojoj se pasivno pridružila i DSS, tada skoro neuticajna stranka s uglednim pojedincima, prihvativši strahovit politički rizik, jer su se izbori za predsednika Srbije i parlament, održavali kao redovni, a situacija na Kosovu je već počela da “ključa“. Ovu poziciju je iskoristio opozicioni SPO, odnosno Vuk Drašković, da (za)dobije 20% mandata i zagospodari Beogradom. Samo stoga što ga je Miloševićev režim “kupio“, ponudivši mu pristup u predvečerje izbornog procesa javnom servisu i ostalim TV-kanalima koje je kontrolisao, pa je neuviđavno potom pristao i na ponovljeni turnus predsedničkih izbora krajem godine, udruživši se sa svima da bi upao u drugi krug, što se nije moglo nikako dogoditi, jer mu je režim u međuvremenu uskratio TV-logistiku, pa je njegov debakl bio neizbežan. Bojkot će se i tada pokazati izuzetnim načinom da se obelodani suština političkog režima, koji neće uspeti da napravi vladu posle više od šest meseci, a ista će biti praktično “ratna“ kakvom je predskazao prilikom njenog formiranja jedan od svega nekoliko opozicionih poslanika (dr. Dragan Veselinov) tačno godinu dana pre početka bombardovanja Srbije. Aktivni bojkotaši (DS) i njihovi tihi sledbenici (DSS), iako vanparlamentarne stranke, delegitimisaće najpre njihovu izbornu pobedu, već u leto 1999. godine, a potom dovesti i do fini de siecle, što bi se dogodilo znatno ranije, da nije bilo ratnih (ne)prilika.

Dakle, ukoliko eliminišemo ovaj činjenični okvir zbog rata, fakat je da su se posle bojkota izbora demokratskih političkih snaga izbori koji provode Vlade nespremne da minimalno uvažavaju integritet političke opozicije obavezno ponavljali u proseku za godinu dana! Zapravo, upravo onoliko koliko je neophodno da se stvori ambijent za legitimn(ij)i izborni proces, te su se političke snage koje su “glumile“ opoziciju na tim izborima obavezno strmoglavile. U svakom slučaju posle bojkota je dolazilo do znatno povoljnijeg izbornog ambijenta, a Vlade koje su dezavuisale izbornu proceduru, slabile bi ili gubile ponovljene izbore.

Autor je advokat, bivši predsednik SO Blace