Kako se boriti sa modernim cezarima?

Daleko manje poznato je pitanje koje Šekspir postavlja u delu: „Kakvim se mesom hrani Cezar taj/ Kad je tako velik?“, a upravo njime Fredinand Maunt otvara svoju knjigu Big Caesars and Little Caesars. Više je nego razumno što se ovaj Britanac nije osvrnuo na Balkan, ali se teško može objasniti izostanak prevoda ove knjige na srpski jezik, ako se zna kontekst i tendencija Srba da se priklanjaju cezarima svih dimenzija.

Balkansko zemljište je nekom melioracijom istorije namenjeno uzgajanju raličitih sorti cezara, velikih i malih, pa je zato, može se reći, čak i zabrinjavajuće što ova knjiga još uvek nije doživela svoje srpsko izdanje.

„Istorija je fikcija koja se dogodila. Fikcija je istorija koja se mogla dogoditi“, zabeležio je francuski nobelovac Andre Žid. Ako bi se uzela sloboda i parafrazira ova vanvremenska misao, moglo bi se reći da je istorija ogledana u cezarima koji su se dogodili, a fikcija u onima koji su propali. Nevažno od toga da li su bili veliki ili mali, u odlučujućoj meri su ispunjavali i uticali na tok kolektivnog nasleđa čovečanstva. U celom tom remek delu života, ostaje malo nejasno zašto je jedna ličnost poput Julija Cezara dobila značajnije mesto među ostalima, koji su svojim plemenitim ili gnusnim delima usmeravali kretanja ljudskog roda.

Vrlo bitno je napraviti ključnu distinkciju i reći da cezarista nije nužno emanacija zlobe, iako vrlo skoro po pravilu to može da bude. Sam termin se odnosi, prvenstveno, na stil vladavine. Mit o Juliju Cezaru je toliko snažan da je višestruko nadživeo svog inspiratora i nastavio da postoji, paralelno sa mnogim čuvenim rečenicama koje se pripisuju tom samodopadniku.

Njegovu su sliku u škrinji istorije čuvali umetnici i naučnici, glumci i pisci, ali ljudi u svakodnevnom životu ponavljajući da prelaze Rubikon, bacaju kocku ili sa lepim devojkama lepo rat ratuju. Asteriks i Obeliks su na komičan način u animiranoj i igranoj verziji prikazali delove života, pomenuti Šekspir trenutak smrti, a Gaj Svetonije Trankvil i život i smrt ove, ispostaviće se, ciklične ličnosti istorije.

Cezara je ekranizovao i Džozef Menkovic, pribraniji brat poznatijeg Hermana, a možda je u tom filmu Marlon Brando mogao da ga oživi, umesto što je igrao ulogu Marka Antonija. Ako se zanemare te romantizovane predstave, Trankvil daje jednu od prvih slika lika i dela čoveka koji još uvek, preko dva milenijuma od atentata na Martovske ide, okupira pažnju ljubitelja umetnosti, istorije, nauke…

Ljubitelja priča, pre svega. Štaviše, možda se njemu može pripisati pojam cezarizma jer svoju studiju od 12 rimskih careva on u originalu naziva De vita Caesarum. Samo je jedan Cezar, pa ostaje indicija u nazivu kojim rimski istoričar titulu vladara poistovećuje sa imenom, pa njome kruniše i ostalu jedanaestoricu. Ako je tačna narodna mudrost da se po jutru dan poznaje, onda ništa od ovoga ne treba da iznenađuje.

Dovoljno je samo baciti pogled na mesto u kome Trankvil, pozivajući se na Ciceronovo svedočanstvo, piše da je Cezar često pevušio stihove: „Jer treba l’ kršit pravo/ radi krune ga prekršit vrijedi/ u drugome budi čist“. Jedino pitanje koje će ostati bez odgovora jeste da li je Cezar znao da svojom pesmom gradi vijadukt kojim će premostiti vreme i ostati uvek aktuelan.

Kao odraz u ogledalu suprotnosti ovog mezimca istorije, po pitanju zaostavštine, stoji Atila Hunski, koji ako je bio bič Boga, onda se može reći da je Cezar još uvek bič istorije. Ne samo što to jeste, već njime istorija šiba po leđima svako malo kada se zaboravi važnost demokratskog uređenja i podlegne se zavođenju autoritaraca svih oblika.

Mora se, još, naglasiti da Cezar nije nužno antiheroj, jednostavno u tom dobu on je bio vladar, imperator, vojskovođa koji je pokoravajući teritorije drugih, rešio da osvoji i onu koja ga je stvorila. Istorija ponekad nema kvalitativnu dimenziju ili se teško odlučuje da odredi dobro i loše, najviše zbog toga što je pišu pobednici. Cezar na smrt izboden noževima izdaje Bruta, Kasija i drugih, ipak je našao put do slave. Ključni doprinos dao je njegov naslednik Oktavijan Avgust, kome je, verovatno, odgovaralo da izgradi kult ličnosti postradalog mentora kako bi se sa okončanjem građanskog rata okitio Cezarevom lovorikom.

Cezarizam se, međutim, ne može tumačiti ovako ambivalentno. Prema Enciklopediji političke kulture, reč je o načinu upravljanja kojeg odlikuje prenaglašena ličnost upravljača, a svrstava se u red hibridnih režima. Takav stav je u središtu objektivnog činjeničnog stanja. Za razliku od tiranije, despotizma, diktature, autokratije, cezari se pojavljuju i u demokratijama. Sam cezaristički stil se kao tendencija rodio u republičkom uređenju kojim je rukovodio senat, što će reći, više ljudi različitih po uticaju i moći. Motivi atentatora sigurno nisu bili toliko čisti koliko su ih oni predstavljali. Brut i Kasije su ubistvom Cezara, nadasve, dali dimenziju njegovog postvarivanja u samoj borbi oko vlasti sa većinom. Nema cezara bez sledbenika i podanika, nema cezara bez borbe jednog sa svima, hobsovskom terminologijom persona contra omnes, sve sa ciljem da prigrabi svu vlast.

Pošto ne može da ratuje toliko ratova do istrebljenja, moderni cezar je prilagodio svoje oružje, a istim onim vijaduktom preneo je kult ličnosti u sadašnji trenutak. Antološka je scena u kojoj se Alan Delon, u ruhu Cezara što i priliči i Cezaru i Delonu, gleda u ogledalo i držeći panegirički monolog sebi u čast: „Cezar ne stari. On postaje zreliji. Kosa mu ne sedi, već postaje svetlija. Cezar je besmrtan, za vek i vekova. Cezar je postigao sve, sve je pokorio. On je leopard, samuraj. Nije dužan nikome ništa. Ni Roku, ni braći. Ni sicilijanskoj mafiji. Cezar, gospodin. Nagrada Cezar za najboljeg imperatora se daje Cezaru. Ave, Ja“. On, Ave!

Ovaj solilokvij iz filma Asteriks i Obeliks na Olimpijskim igrama dat je celovito, a u razgovoru Cezara sa odrazom u ogledalu, iako satirično dramatizovano, prepoznaju se lice i naličje modernog cezariste u demokratiji. Koliko njih danas ne stari? Koliko njih nikome nisu dužni ništa? Koliko je leoparda i samuraja, samo među njima? Cezar, dakle, danas gradi svoju reputaciju kako bi mogao da vlada. Ave, Caesar, morituri te salutant, rečenica je u kojoj se rađaju cezari naših dana, za razliku od onda kada su njome, samo, potvrđivani.

Bitna je razlika da ove nove ne pozdravljaju gladijatori koji gledaju smrti u oči, već podanici, potčinjenici, njihove mile „evet efendije“ čijim se klimoglavim divljenjem, ekstaznim skandiranjem, frenetičnim aplaudiranjem, savremeni cezari hrane. Ave moderni Cezare, pozdravljaju te oni koji pred tobom nemaju kičmu. Siguran je navod da današnji Julije živi u hibridnom režimu, ali moglo bi se reći da njegovo rađanje mora biti u pobedi nad omnes, čime potvrđuje svoju izuzetnost, izvanrednost i epifanijsku predodređenost.

To nije nimalo lak zadatak za ovog narcisa moći. On mora da, rečima Hobsbauma, izmisli tradiciju. Mora da izmisli sebe jer samo tako može da se odvoji od drugih. Naravno, obaveza je i da se dokaže na način koji diktira njegova publika, njegovi roditelji, jer oni ga rađaju. Skupljajući kritičnu masu, moderni cezar zna da ne može da vlada nad svima i veštački se konstruiše diskurs paralelne stvarnosti. Divide et impera. Tako režim i ostaje hibridan.

Kako se onda boriti sa njima? Kako im ne dozvoliti da svoj maligni voluntarizam ispoljavaju na svojim zabludelim roditeljima koji odbijaju da vide kakvo im je dete, ali i na drugoj strani koja nevina trpi volju oholnika? Jedan od način leži u onome što je govorio veliki prosvetitelj Dositej Obradović – knjige, a ne zvona i praporci. Zato kao apsolutni opozit cezaru, stoji razumni prosvetitelj. Sa jedne strane knjige, sa druge strane zvona i praporci.

Sa jedne strane obrazovanje, sa druge strane hleb i igre. Zbog toga je prevod Mauntove knjige neophodan, još više ako se zna plodnost srpskog, pa i balkanskog, zemljišta za biljnu kulturu cezara. Nevažno da li je reč o kršnim predelima ili ravnicama, ovde se primaju na svakom terenu. Od Karađorđa i Miloša, preko Josipa, do Slobodana i Aleksandra. Rađali su se na različitim mestima u različitim okolnostima, čak su se suštinski razlikovali, ali sve je spajala ista, od svega jača, želja. Srbija će se spasti iz cezarističke, izvesno, permanentne klopke, samo ako se Srbi budu obrazovali i gradili svoju ličnost na stabilnim osnovama.

Proučavanjem Mauntovog dela, a i šire kompleksnog cezarističkog fenomena, ostvariće se dvostepena korist. Cezarima će se otežati proces stvaranja, a i oni koji nastanu, proces razgradnje će biti brži. Ljudima će biti znatno teže da se manipuliše, da ih se navlači na laži improvizovanih emocija.

Cezaru je uvek potrebna publika, oni koji će živeti ispred njega i za njega, dok on istovremeno bitiše u njima. On se rađa u vatri koja se rasplamsava između njega i sledbenika, dok im se u transu obraća i priča o svojim podvizima i planovima za zajedničku budućnost, oni ga stvaraju i svojom podrškom hrane. To meso jede cezar sadašnjice i zato je tako veliki, bez njega bi i sama veličina bila efemerna.

Autor je doktorand na Fakultetu političkih nauka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.