Kako se na tron penje Ričard Treći

Sudija i delegata nebrojeno, a što se igrača tiče, spala igra na dva slova.

Ovaj, kao, „naš“ igrač je i do sad bio selektor i half i bek i sredina i centarfor i krilo i polutka (mislim na fudbalsku).

Pa dalje, trener, predsednik saveza, i sve ostalo do predsednika države, za šta ga je ovaj nesrećni narod, nažalost, izabrao.

Ništa čudno, navikli smo mi ovde da igramo bez lopte, ni lopta ni pravila nisu nam važni. Redovno ispunjavamo svoj političko filozofski koncept u tri faze.

Faza jedan: Jači smo od sudbine, faza dva: Ko vas bre j**e, i faza tri: Veži konja gde ti gazda kaže. Ako se setimo, komplikovalo se preko svake mere, sedelo na nekakvim stolicama, hvalila nepostojeća bratstva, obećavalo nekome u potaji sve i svašta.

A u stvari, brinulo se o rejtingu i kako uništiti svako drugačije mišljenje bilo da dolazi od političkih organizacija, nevladinog sektora ili pojedinaca. Ima tu, naravno, publike koja se uključila (uvek se uključi da još zamuti) u ovu vešto zbrkanu utakmicu kako bi se sakrilo da je rezultat već poznat.

Da li se publika pravi blesava, a tu mislim na razne političke analitičare, bivše političare koji će u penziju ali ne znamo kad, te razne patriJote po strankama, a svi pridodaju od po neke psovke do zahteva da se poštuje Ustav po svaku cenu. Ma gde ste bili do sada?

Nije Vučić jedini koji je zaslužan za ovo brisanje cipela Ustavom. U redu, jeste najviše, radi na tome sve vreme. Ali, ako ne pamtimo samo ono što nam odgovara, setimo se da su Ustav prvi zapljunuli Tadić i Koštunica kvazi izglasanim referendumom i preambulom koja liči na dasku ukucanu ekserom u komad stilskog nameštaja.

Njihova je dužnost bila da Ustav i zakone uzdignu, a učinili su ih bezvrednim papirima, zgazili peti oktobar i žrtvu koju je podneo Zoran Đinđić. A sudstvo i reforma, tek ništa ili minus, magleći to potragom za ostacima Draže Mihailovića po Adi Ciganliji.

Ali, beše li isti medijski savetnik i tada i sada. No, vreme sporta i razonode je prošlo, pa će samoproglašeni strateg, sve mi se čini, morati da se zadovolji pozicijom pomoćnog trenera. Neće nama tu biti ništa lakše, bar ne u neko blisko vreme.

Sami smo krivi što smo dozvolili maloj bandi na ćošku da preraste u veliku, pa da razvali državu i društvo. No, da razbistrim, bez obzira na održavanje komešanja u šesnaestercu.

Ako iko misli da Aljbin Kurti može tu nešto da ne pristaje na ono što traže Evropa i Amerika, a da Vučić ima veće mogućnosti u tom smislu i u ovom trenutku uspostavljanja drugačijeg poretka u svetu, mislim da se nije zamislio, a ne treba puno.

Za kraj ovog teksta, pitanje na koje nemam odgovor: Kako se osobe poput Ričarda III ili Magbeta uspinju na tron?

Šekspir navodi da se takva katastrofa ne bi mogla desiti bez raširenog saučesništva. Njegove drame ispituju psihološke mehanizme koji vode naciju ka napuštanju ideala, pa čak i vlastitih interesa.

Zašto bi iko, zapitao se, bio privržen vođi nepodobom da vlada, nekome ko je opasno impulsivan, sklon mračnim intrigama i ravnodušan prema istini? Zašto u izvesnim okolnostima pokvarenost, grubost ili okrutnost nisu sudbonosni nedostatak, već mamac koji privlači zagrižene sledbenike?

Zašto se, inače ponosni i vrli ljudi pokoravaju goloj bestidnosti tiranina, njegovom ubeđenju da može da se izvuče šta god rekao ili činio, njegovoj spektakularnoj skarednosti? (Stive Grinbalt u knjizi TIRANIN, Šekspir o politici).

Da li se iko od vas seća kada se ovde poslednji put razgovaralo o idealima?

Autor je vajar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.