Kako se zaposliti bez članstva u SNS

Tu se može videti da su plate poslanika i političkih funkcionera, osim nekih izuzetaka, uglavnom primerene, ali ova druga primanja izrazito štrče po visini od uobičajenih standarda u društvu. Kod ovih prvih pada u oči, na primer, da pomoćnici ministara imaju veće plate od premijerke i predsednika republike (što nema nikakvog rezona, osim možda demagoškog).

Ima, međutim, još nešto još važnije od „štrčanja“ u primanjima, a što totalno dezavuiše aktuelnu praksu postavljanja ljudi na funkcije u raznim upravnim, nadzornim i drugim odborima i savetima. Ukratko, ove funkcije se kod nas tretiraju kao neka vrsta „partijskog plena“ pa se tako onda i dele.

Dakle, na ta mesta ne postavljaju se ljudi – ugledni ekonomisti i drugi stručnjaci u svom fahu, koji bi trebalo da u njima izražavaju, artikulišu i zastupaju opšti društveni interes, nego se podrazumeva da na njima treba da budu partijski ljudi od poverenja i značaja čega, naravno, ne bi smelo da bude.

Tipičan je, reklo bi se čak i drastičan primer u tome Danice Drašković, supruge Vuka Draškovića, osnivača i šefa SPO, koji se od 2014. „šlepuje“ u parlament u koalicijama sa SNS-om. Ukratko, ona, inače penzionerka od 1996, kao imenovani član Odbora direktora NIS-a (prethodno je bila član UO NIS-a) ima platu od 6.500 evra mesečno.

U biografiji joj stoji da je radila „na poslovima finansija u banci, privredi i kao gradski sudija za prekršaje“, kao i da je vlasnica izdavačke kuće „Srpska reč“.

Iz svega ovog se vidi samo da je pravnica i daleko od toga da kao priznati stručnjak može formulisati i zastupati društveni interes u NIS-u.

To svi vide i nikome ne smeta jer to je deo temeljnog shvatanja u srpskom viđenju demokratije po kome su sve funkcije, ne samo političke, u stvari „partijski plen“ i da se one i dele po tom principu. I to niko u društvu ne kritikuje niti dovodi u sumnju, računajući verovatno da će i na one koji nisu sad na vlasti doći na red da vladaju.

Tako nešto, to jest ovako ogoljeni oblik partokratije, inače, u svetu nigde ne postoji. Tamo jednostavno nije normalno da postoje partijske sinekure.

Potpisnik ovih redova, inače, dugogodišnji dopisnik iz Praga, pamti slučaj kada je Olivia Klaus, supruga tadašnjeg premijera Vaclava Klausa, bila postavljena u Nadzorni odbor jedne poludržavne banke, što je izazvalo dosta negodovanja u javnosti, iako je ona bila priznati stručnjak za monetarnu i finansijsku politiku.

Još više negodovanja je bilo kada je Jaroslav Tvrdik, bivši potpredsednik socijaldemokratske vlade, postavljen za direktora nacionalne avionske kompanije ČSA – opozicija to nije mogla da „proguta“ mada je on bio profesionalni pilot.

Ukratko, u realnim pluralističkim demokratijama smeta i sama pomisao da bi se takve funkcije mogle shvatiti kao „partijski plen“ i da ih dobijaju oni koji ih ne zaslužuju po stručnom ključu, nego imaju neku „partijsku vezu“.

Uđimo još dublje u ovo.

U našoj političkoj stvarnosti i praksi neretko se sasvim otvoreno apsolutizuje pobeda na izborima.

S tim u vezi često mi na um pada gotovo karikaturalno istupanje jednog poslanika SPS-a u prvom višešapartijskom sastavu Skupštine početkom 90-ih koji je u jednoj diskusiji sa oponentom iz tadašnje još dosta slabašne opozicije izjavio da oni, to jest „vladajuća stranka, mogu sve ako hoće, na primer, i da proglase da se, u stvari, Sunce okreće oko Zemlje!“ Ukratko, oni sebe kao pobednike na izborima smatraju da su automatski vlasnici svega u našem društvu, logike i pameti, bogatstva i u krajnjoj liniji i naših života… Niko to nije tada nije ni osporio i to se tako vuče i održava do danas, dobijajući monstruozne forme i obime.

I tu smo već sasvim blizu dijagnoze verovatne najteže deformacije u našoj političkoj praksi – prebujale partokratiji gotovo bez ikakvih obala. Sadašnja partokratija u mnogo čemu je nadmašila onu jednopartijsku isključivost iz socijalističkih vremena.

U SFRJ su se, naime, ljudi zapošljavali na, uglavnom, regularnim i fer konkursima za sva radna mesta, izuzev za ona na samom vrhu hijerarhije (direktorska mesta) koja su bila rezervisana za članove SK.

Ukratko, SKJ je na taj način osiguravao svoju rukovodeću ulogu u privredi i društvu. Danas se, međutim, došlo u apsurdnu situaciju da je teško, ako ne i nemoguće zaposliti se bilo gde bez članstva u SNS, kao i u njenim koalicionim partnerima!

To je i najviše dovelo do toga da SNS neverovatno nabuja.

Nije nikakva tajna da sada sada sve zapošljavanje na svim radnim mestima za koje konkuriše više kandidata ide faktički preko SNS. Roditelji i dede ovako zaposlenih izvinjavaju se neretko, mada diskretno svojim rođacima i prijateljima, „jer su morali da pristanu na to“.

I ne samo to: članstvo ili „veza“ u SNS-u, pa i u SPS-u, postaje pomoć ili čak glavni način da se napreduje u hijerarhiji u državnoj službi i uopšte javnom sektoru, privatnicima da se dođe do poslova kada se o tome odlučuje u vlasti, ali i kako da se „ubaci“ dete u vrtić, dođe do vrhunskih medicinskih specijalista u Beogradu…

Lane je pokrajinski tj. vojvođanski odbor SNS-a saopštio i to, kako bi se reklo, slavodobitno, da SNS ima veći broj članova nego sve parlamentarne stranke zajedno u dvadeset jednoj od 28 država članica Evropske unije (EU)!

Tamo se, inače, broj članova neke parlamentarne stranke u zemljama veličine Srbije kreće oko nekoliko hiljada, maksimalno nekoliko desetina hiljada (toliko broje novije uglavnom tzv. populističke stranke) SNS se time hvali, a u Evropi nam se tome čude i s pravom to dijagnosticiraju kao prebujali partokratizam. A kada se iz sveta čuju dijagnoze i kritike takvog stanja, onda se odavde to odbacuje po manirima iz 90-ih godina.

P. S. Poslednja cifra koju je potpisnik ovih redova zapazio o broju članova SNS bila je „preko 800 hiljada“. Sada ih je verovatno još više, tj. oko milion, dakle u redu veličina nekadašnjeg Saveza komunista Srbije. Bez toga danas u Srbiji za mnoge nema posla, i penjanja kroz radne i druge hijerarhije, rešavanja nekog socijalnog ili drugog problema… Ukratko, totalna partokratija. Konačni zaključak: teško da danas ima većeg i težeg društvenog i političkog problema u Srbiji od ovog.

Autor je dugogodišnji dopisnik srpskih medija iz Praga