Kako smo branili reke Stare planine

Ekogenocid, našao je pravu reč, dr Miroslav Demajo, koji još ne može da se oprosti sa posečenim platanima na Bulevaru revolucije (još jedne ulice koje više nema). Ili bih mogla da slikovito objasnim da biološki minimum nije nikakav minimum, već osuda na smrt svih živih bića u reci i oko reke. Možda bi vas zanimalo da saznate kako je privatno obezbeđenje jurilo jednu hrabru ženu zato jer je uzela uzorak vode koje je do juče bilo oaza za ptice, ribe i oči, a sada je crvena žabokrečina. I kako je vodni inspektor objasnio da je tu reč o čokoladi. Kako institucije daju odgovore koji vređaju inteligenciju, ili je pak to i cilj… Kako se menjaju zakoni dok mi spavamo.

Ali, kako je to već neko rekao, povodom Šekspira govoriću vam o sebi…

Sećam se svoje prijateljice Marijane, koja je kao vrsni psiholog govorila učenicima da ne donose sud na osnovu tuđeg mišljenja već da uvek dođu do svoga. Ne znam zbog čega, ali meni to nikad niko nije trebalo da kaže. Oduvek sam morala sama da dođem do odgovora na svoja pitanja. Bilo mi je jasno da papir trpi sve, da se o porocima ćuti, a da se vrednosti ističu, da je neznanje spokoj.

Kao i vas, i mene su poslednjih godina pogađale vesti o promeni Pravilnika o kvalitetu vode, o gradnji septičkih jama na vodoizvorištu Beograda, o brojnim ekocidima Peka, Ibra, Kolubare… Ređali su se dokazi da se Zemlja pomerila iz svoje ose i da uveliko živimo u nekom paralelnom univerzumu. Stizale su vesti da Bogoljub i Idriz zajedno brane reku u Štrpcima. Da policija bije žene u  Kruščicama. Priče o Rio Tintu, sa magijske periferije bajke u kojoj se raznese svetilište miroljubivog stanovništva, preselile su se u jezivu javu naših života.

Kao u nekoj Kafkinoj priči, in medias res, kako to život ume ponekad da namesti, probudila sam se jednog jutra u Temskoj, centru otpora za reke Stare planine. Kao i drugi, i ja sam se do tada snabdevala informacijama iz novina i naivno mislila da je opasnost za dragocene kristalno čiste reke i potoke stigla nedavno. Bilo mi je potpuno nejasno da tamo postoje ljudi koji se pola veka, generacijama bore za svoju reku. Osetila sam strašnu nepravdu shvatajući da su prvi uzbunjivači, pored toga što su svoje živote posvetili odbrani reka, ostali i bez vidljivosti šire javnosti, a njihova nesalomivost nije mogla da inspiriše mlađe naraštaje.

I tako se moj život prepleo sa njihovim. Poslednjih nekoliko godina provela sam u živoj komunkaciji sa inspektorima, Agencijom za bobu protiv korupcije, zaštitnikom građana, Srbijašumama, Srbijavodama, Poverenikom za informacije od javnog značaja, SANU, brojnim ekspertima, Vladom RS, medijima, obaveštavajući javnost o tome šta nam se sprema. Brojne ekološke organizacije bile su razjedinjene, a neki njihovi predstavnici upleteni u političke, ili bolje rečeno interesne grupe. A kako nije bilo novinara ni svećom da ga tražiš (sa časnim izuzecima), jer valjda ni ni ne znaju gde istinu da traže, i verujući da smo svi odgovorni, odlučila sam da ispričam priču.

Ova priča nije izvikana parola, niti srceparajuća melodrama. Ova priča je poziv na solidarnost, istinu i odgovornost svakog građanina, i to ne samo naše zemlje. O zdravoj životnoj sredini odavno više ne možemo da razgovaramo na nivou pojedinih zemalja. Saradnja na regionalnom nivou je od presudnog značaja, a transparentnost u radu i trošenju novca prava snaga u radu ekoloških organizacija. O Zelenom talasu i o potrebi građana da zajednički podrže upravo pre jasan program, nego medijski favorizovane pojedince, biće više reči drugi put.

Dokumenta, naučne studije, fotografije, novinske tekstove koji govore o borbi Temšatana dugoj pola veka sada možete svojim očima pogledati, i stvoriti ono mišljenje sa početka teksta, o tome zašto nam se sve ovo događa. Izložbena postavka nalazi se u Muzeju odbrane reka Stare planine na prvom spratu MZ Temska na Staroj planini. Tamo se već 14 godina odvija i Naučno-istraživački kamp „Temska“, a u prostorijama Muzeja tokom letnjeg festivala možete prisustvovati brojnim naučnim i umetničkim programima koji za cilj imaju zaustavljanje uništavanja biodiverziteta Stare planine i pomoć opstanku seoskog stanovništva na tim područjima.

Svedočanstva boraca za reke, uz potresne dokumentarne snimke sa terena, sada žive u filmu „Reke žedne slobode“, čije je prvo prikazivanje u Beogradu bilo upriličeno za novinare u Kulturnom centru Beograda 22. 9. ove godine.

Bila je to konferencija samo za jednog, jedinog novinara Slobodana Aleksića, koji ovom prilikom zaslužuje da bude pomenut, ali čak ni on nije uspeo da objavi svoj tekst čiji deo ovde citiram: „Sam film Reke željne slobode, vrvi od mnoštva prisećanja, emotivnih ispovesti i mesta, gde akteri borbe za zaštitu prirode Stare planine govore iz duše i bez nameštanja, pa će  sigurno biti jako rečito svedočanstvo za ono što je bilo, ali i sredstvo za motivaciju novih generacija za ekološku borbu, odnosno za ono što će biti.“

Da je bilo više novinara, možda bi javnosti bilo omogućeno da oda poštu Nebojši Iliću Ćami, da sazna ko su pravi heroji Stare planine, da čuju da je institucija poverenika za informacije od javnog značaja maltene jedina koja još uvek postoji i radi u interesu građana, da na zakone ne možemo više da računamo…

A javnost bi onda možda mogla da sazna i o 120 dana čuvanja straže radi zaštite reka od investitora i mukotrpnom noćnom bdenju po zimi od Janka Đorđevića Mrcka – dobošara, zaštitnog znaka svakog ekološkog protesta. Od Rodoljuba Šabića da svaki državni službenik treba da bude svestan da je tu radi drugih, a ne radi sebe i da je apsurd da se građani zahvaljuju nekoj državnoj instituciji zato što radi svoj posao.

Od dr Jovane Karaulić, asistentkinje na FDU i koosnivačice Greena Art Inkubatora, da svako od nas u svom svakodnevnom životu treba da doprinese savladavanju ukupne ekoloske krize, ali i kroz discipline u kojima profesionalno delujemo, pa tako kulturu vidi kao moćnu platformu za komunikaciju zelene agende u kontekstu programskih i produkcionih koncepata, ali i podizanje svesti u pogledu vrednosnih orijentacija koje su nam toliko potrebne.

Od eksperta za ekološko pravo, advokata Sretena Đorđevića bi saznali da mi danas živimo u potpuno nadrealnom svetu i da kada se to pretoči na nivo prava i ljudskih prava uopšte, pa i prava na zdravu životnu sredinu, držanje zakona u rukama nije dovoljno. On je naveo da u ugovorima sa Zi Đinom stoji odredba da „nije verovatno da će bilo kakav rad ili troškovi biti potrebni da bi društvo pribavilo i postupalo u skladu sa bilo kakvim ekološkim dozvolama i na drugi način pridržavalo se propisa iz oblasti zaštite životne sredine“, kao da i Rio Tinto ima slične odredbe.

A od mene bi saznali da priča o zaštiti prirode nije priča o recikliranju otpada i smanjenju CO2. Ako bismo ovog trenutka došlo do zaštićene prirode, zaustavljanja trovanja vazduha i voda i do zdrave životne sredine, a da to uradimo na podao način, ne birajući sredstva, ni reke, ni šume nam ne bi bile potrebne. Ne bismo ih bili dostojni… Ako me niko ne podrži u tom stavu, znam da će Niče.

Autorka je osnivačica Muzeja odbrane reka Stare planine u Temskoj