Foto: Privatna arhivaMožemo li Vinaverov strah od nadolazećeg velikog besmisla da razumemo danas? Da li su noćne more Sretena Marića u kojima njegov narod nestaje u stvari bile vizije?
I ko je u stvari odgovoran što nismo u stanju da stvorimo državu koja će biti jaka kao u onom Miloševom snu da je država jaka onoliko koliko je svaki njen pripadnik jak, svest o tome da vatra mora da gori, da se deca rađaju, da se čuvaju dragocenosti…
Jedan Miloš Obrenović zaštitio je Avalu za buduća pokolenja, a njegovi naslednici su počeli da vade dukate iz tog sanduka, smatrajući da im je to bogom dano pravo…
Šta se to dogodilo da je nasilje postalo dominantni oblik obraćanja države prema građanima, te da svaki pojedinac oseća strah i nemogućnost da ima osnovna prava. Što više priče o pravima, prava je sve manje. Tužan je taj naštampani novac stranih država kojim se sprovode svakodnevne obuke za učenje građana kako da ostvare svoja prava i koje isto vrede koliko i sam taj novac…
Već nekoliko godina pišem institucijama povodom neverovatnog kršenja zakona koje se događa na svakom koraku, iako to nisam činila nikada ranije… Sve mi se činilo da je nemoguće da država ne odreaguje na ponašanja i situacije koje se eufemistički nazivaju nezakonitim…
I tako, ne znam da li da počnem od početka ili od kraja… A na kraju sam dobila brojne odgovore od institucija kojima sam se obraćala. Na primer, odgovor od kancelarije zaštitnika građana u kojoj me posle opširnog prepričavanja brojnih radnji o kojima sam ih izveštavala, obaveštavaju sledeće: „… načelnica upravnog okruga u neposrednom razgovoru sa predsednikom MZ Temska, Tomislavom Pančićem, iznela je utvrđene navode i razloge usled kojih faktički nije moguće vršiti neprestan nadzor na ovom potezu.“ (sic!)
U jednom od dokumenata, Ministarstvo za zaštitu životne sredine, na moju urgenciju za zaustavljanje nelegalne gradnje na zaštićenom području Avala, obaveštava me da nisu oni odgovorni, već Sekretarijat za inspekcijske poslove. Taj isti sekretarijat, koji je odreagovao tek posle pritisaka kancelarije poverenika, obavestio me je o postupanju i to tek onda kada je ogromna građevina bila u sivoj fazi gradnje, a zaštitnik građana me obavestio da ne može da nađe zamerku na postupanje inspekcije, iako je inspekcija oklevala i preduzela korake tek kada su grubi radovi na objektu bili završeni.
Činjenica je da je objekat na Avali srušen, ali Pirova je to pobeda, jer je zaštićeno područje prosto dezintegrisano. Uništeno, isto onako, kao što će biti dezintegrisano područje Šodroša, Kameničke ade i Dunavca u Novom Sadu, koje nije samo stanište zaštićenih vrsta, već mu je glavna namena odbrana grada od poplava!
Jasno mi je da zaštitnik građana ne može da bije bitke na svim frontovima na kojima država gubi, i gube pokorni građani, ali mi je takođe jasno da nije na građanima da preuzimaju ulogu inspekcija ili još čudnije, da postanu sami državne institucije, te da se od njih zahteva da dostavljaju studije o zaštićenim vrstama, kao što se to dogodilo u slučaju organizacije „Svet i Dunav“, koja je problem uništavanja plavnog zemljišta Novog Sada prijavila svim nadležnim organima.
Kao raritet dodajem da je ovoj organizaciji Pokrajinski zavod za zaštitu prirode izjavio da nema sredstava da se bavi istraživanjem zaštićenih vrsta narednih 10 godina, a dovoljno je bilo da izađu na pet minuta od svojih prostorija i da mobilnim telefonom slikaju prirodan rezervat i da dokumentuju ono što je već dokumentovano brojnim fotografijama na stranicama „Neformalne inicijative Dunavac Šodroš“ i brojnim drugim stranicama na društvenim mrežama.
Ono što je još neobičnije jeste to da zvaničnici s nipodaštavanjem govore o „zaštićenim pticama“, ali ne govore o izvesnim poplavama koje bi Novi Sad mogao pretrpeti u slučaju da se izbetonira obala na kojoj Dunav prirodno meandrira i koja se u takvom obliku vekovima čuvana upravo kao brana od poplava, o čemu je svoje upozorenje dala i stručna javnost.
Prijateljica, biolog iz Mionice, obavestila me je da je država, u tišini, ukinula komisiju za bezbednost zdravlja građana Ministarstva zdravlja koja je bila odgovorna za odobravanje projekata koji bi mogli da imaju uticaja na zdravlje populacije.
I sada stižem do onoga što je trebalo da bude početak… Javnost je jedina zaštita uzbunjivačima. Što su vidljiviji, manja je šansa da im naude.
Ipak, mediji o temi izveštavaju vrlo zamagljeno. Da li znate da organizacija „Svet i Dunav“ i na njenom čelu Daniela Stojković Jovanović vode iscrpljujuću borbu koja je rezultirala Ustavnom žalbom, Ustavnom inicijativom i da su izloženi svakodnevnim pretnjama kako nepoznatih huligana, tako i organa svoje države?
Umesto da budu proglašeni i zaštićeni kao uzbunjivači na osnovu Zakona o zaštiti uzbunjivača, država im piše prekršajne prijave, vezanih ruku vozi u marici i svesno ih dovodi u životnu opasnost.
Autorka je koordinatorka platforme Zeleni talas
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
