Foto: Radmila Marković/DanasKriziram, matori, eksplodiraću ti ovde i sada, ako mi ne daš novu dozu…
– Dobro, de, ulazi. I tiše malo… Zvaće mi pubove, kada čuju kako se dernjaš.
– Ne mogu više da izdržim, jel’ ti jasno! Tresu mi se ruke, hladno mi je, znojim se… Ovo tvoje me ne radi više. Jedino da probam da ga zdrobim i ušmrkam…
– Nikako! Ide samo oralno. Ima i injekcija, ali to izbegavamo u kućnim uslovima…
– Ma kakvi, samo mi fali da počnem da se fiksam… Ja sam oldskul, okoreli tabletoman, ali ovo što si mi dao nema dovoljno aktivne supstance, izgleda. Kažem ti šta se priča na ulici.
– To je nemoguće. Koliko ja znam, roba prolazi stroge kontrole i uvoznici i dileri znaju…
– Znaju, đavola! To što popijem ujutru me drži do pet popodne, eventualno do šest… Onda počnem da kriziram, gledam na sat i brojim minute do sledeće doze. U frci sam!
– Nemaš li štek neki, druškane? Ili da pozajmiš od nekog…
– Od koga da tražim da mi odvoji, od babe? Neće, čoveče, šteka i ona za sebe! Kraj je meseca, i ostao sam suv skroz…
– Polako, polako. Evo pišem ti duplu dozu!
– Ma čuješ li šta ti pričam, čoveče? Već sam je duplirao sam. Nemam više gde!
– Dobro, dobro… Stiže nam nešto novo, najavili uvoznici, ali dok to ne bude… Probaćemo ovu kombinaciju: Ksalol ujutru, Bromazepam uveče, šta kažeš?
– Gotivan si ti lik, doco. Sad miksuješ i gudru, a? Bindžovalo se malo „Breaking bad“ za vikend, a? Kud ode u kardiologe, takav potencijal…
– Nisam psihijatar, ali mogu da pogledam, što bi rekli… He, he. Čekaj, a lekovi za pritisak? Nismo pogledali ni EKG…
– Žurim sada doco, moram do apoteke sa ovim tvojim potpisom i faksimilom, pa na gajbu da se uradim malo novim doupom što si mi propisao. Pustim Hepi i Marića da se opustim, dok ne počne lekić da me radi, malo prelistam Alo, i dok kažeš „Jovana Jeremić“ već se osećam haj… Drugi put ćemo čuku da slušamo…
– Može i tako. ‘Ajde, pali odavde… Khm, sledeći, ko je na redu? Nemam ceo dan…
– – – – – – – – – – – – – – –
Fikcija nikada ne može da pobedi stvarnost, ponoviću se. I ova uvodna priča je, verujte mi, blaža varijanta od stanja na terenu. Ali, vratimo se na početak…
Prvo te u kardiologiji nauče da koristiš stetoskop.
A onda da možeš da propišeš bromazepam pacijentu.
Kada sam počeo da radim specijalističku ambulantu, bio sam zapanjen koliko često se benzodijazepini (bensedin, bromazepam, ksalol…) pišu pacijentima u Srbiji. Oni ga neretko i sami traže, vraćaju se u ordinaciju kada vide da ga nema na izveštaju koji sam im dao, „podsećaju“ me nevešto na to…
Možda je greška do mene, pomislio sam u jednom trenutku, možda sam preskočio neko poglavlje u farmakoterapiji, ili internoj medicini…
Rešen čvrsto da stavim tačku na svoju dilemu, otvorio sam preporuke Evropskog udruženja kardiologa i ukucao „benzodijazepini“ u pretragu.
Znate li koliko rezultata sam dobio? Nula!
Zašto onda najpropisivaniji lek za srce kod nas nije ni presolol, niti nitroglicerin, pa ni aspirin… Već bromazepam? Zašto onda i čuveni koktel iz hitne pomoći za hipertenziju, pored Lasix-a i Katopila, skoro kao po pravilu sadrži i bensedin, pitate se?
Doći ćemo i do toga.
Preko 20% naše nacije koristi benzodijazepine, i to je činjenično stanje.
Skorašnja analiza koja je obuhvatila 65 zemalja sveta pokazala je da Srbija ima najveću potrošnju benzodiazepina među posmatranim državama.
Podaci RFZO-a govore da građani Srbije godišnje popiju preko 7 miliona kutija lekova za smirenje (anksiolitika) i antidepresiva.
Taj broj je verovatno i veći, ako uzmete u obzir činjenicu da se neretko ovi lekovi dobijaju i bez recepta.
Ljudi ih uzimaju samoinicijativno, zajme ih od rođaka i prijatelja, piju ih godinama…
A šta kaže nauka? Napominjem da ovo zna svaki prosečan student medicine.
Prvo, benzodijazepini izazivaju zavisnost.
Ona može da se javi posle samo 2-3 nedelje uzimanja ovih lekova, te je preporuka da se koriste u kratkim kurama i kada je to preko potrebno.
Zavisnost se ispoljava kroz žudnju za supstancom i/ili fizičke simptome.
Drugo, benzodijazepini nisu lekovi za spavanje, već su indikovani kod anksioznosti.
Ukoliko patite od nesanice, trebalo bi da se obratite psihijatru da vam napiše odgovarajuću terapiju.
Treće, ako ne možete da spavate, ili da funkcionišete normalno bez bromazepama, pogledajte tačku jedan.
Često se razvija tolerancija na propisanu supstancu, te je potrebno povećavanje doze da bi se postigao isti efekat, što povećava i šansu da postanete zavisnik.
Ukoliko se zavisnost razvila i dođe do nagle obustave leka, javiće se tzv. simptomi obustave.
Problem je što su to najčešće oni simptomi zbog kojih se lek i uzima, kao što su nesanica, anksioznost, nervoza, pa ih pacijent teško prepoznaje i ne vezuje ih za lek.
Mogu se još javiti i tremor, glavobolja, mučnina, preznojavanje, itd.
Četvrto, ako ste „nervozni“, to nije dovoljan razlog da posegnete za ovim lekovima.
U uputstvu vam lepo piše da se daju „samo kada je poremećaj težak, kada onesposobljava ili u velikoj meri iscrpljuje pacijenta.“
Postoji stav da nirvana ne može i ne treba da bude cilj savremene medicine, i psihijatri neretko u svojim obraćanjima govore o štetnosti bitisanja u ružičastom balonu, nezavisno od realnog života.
Peto, moramo da se kao nacija suočimo sa činjenicom da imamo ogroman problem.
Amerika ima opioidnu epidemiju koju makar pokušava da reši, a mi benzodijazepinsku epidemiju, za koju se pravimo da ne postoji.
Šestu i poslednju tačku posvećujem kolegama (a i samom sebi): da ne bismo ispali licencirani dileri droge iz priče na početku, kod svakog dužeg propisivanja ovih lekova, trebalo bi razmotriti i uput za psihijatra, kako bi pacijent započeo „skidanje“ sa benzodijazepina pod stručnim nadzorom.
Sve ovo nije neka teška nauka, ponavljam.
Problem je što se to ne primenjuje u praksi. Zato smo i došli do situacije da naš narod ovaj lek guta kao Kiki bombone, a lekari ga štancuju na izveštajima, sa neizgovorenom mišlju na usnama: „Bolje zadovoljan zombi, nego nezadovoljan pacijent“.
Rešavanje benzodijazepinske epidemije je izazov i za znatno razvijenije zdravstvene sisteme od našeg, ali to ne sme da bude opravdanje da gledamo u stranu i pravimo se da problem ne postoji, po principu: „Kutija bromazepama 100 i nešto dinara, psihoterapija se čeka i do godinu dana… Hmm. Piši kutiju bromazepama!“
Ili je možda greška u meni, možda previše pametujem, teram mak na konac…
Jer, izgleda da je ovako svima dobro. Narod za doručak uzme malo Pinka, za ručak drmne Informer, za večeru Bromazepam.
Vlasti tako mogu da rade šta hoće, jer su im podanici namireni i stondirani. A lekari…
Ma napiši mu samo neki bensić na kraju pregleda – fino ga uspavaš i umrtviš, da ne može da te smara i dolazi ti na kontrolu.
A onda se lepo zavališ u fotelju i… Kafica sa medicinskim sestrama & chill.
Koga još briga za etiku i nauku…
Autor je lekar internista
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
